Gorka cena kockanja

Bobi je pronađen mrtav u automobilu parkiranom na ulici u severnom delu Londona. Sa samo 23 godine, izvršio je samoubistvo.

Stariji čovek je neko vreme spavao po ulicama dok nije došao u centar za socijalnu pomoć. Bio je vrlo slab, jer nije jeo četiri dana, niti je uzimao propisani lek za srce.

Emilio, otac četvoro dece, bio je slomljena srca. Ostavili su ga žena i deca, koji sada odbijaju da čak i razgovaraju s njim.

SAMOUBICA, skitnica i napušteni otac: tri tužna slučaja, naizgled nepovezana, ali ne i neobična u današnjem društvu. Ali, svaka od tih tragedija ima zajednički faktor — zavisnost od kockanja.

Mnogi strastveni kockari odbijaju priznati da imaju problem, a članovi porodice često ga prikrivaju kako bi izbegli društveni žig sramote. Ali, zbog te razorne zavisnosti svakog se dana milioni porodica širom sveta suočavaju s patnjom i očajem.

Niko ne zna koliko ima strastvenih kockara. Za Sjedinjene Američke Države, deset miliona smatra se opreznom procenom. Brojke su svuda alarmantne i povećavaju se, jer se mogućnosti kockanja šire u jednoj zemlji za drugom. Kockanje iz strasti opisuje se kao „najbrža rastuća zavisnost“.

Mnogi novi zavisnici počeli su kao povremeni kockari koji su samo želeli da „okušaju svoju sreću“. Posle su zapali u košmar zavisnosti od kockanja.

Kad kockanje izmakne kontroli

Kako povremeni kockari mogu postati strastveni? Uzroci se razlikuju, ali kockari, na jedan ili drugi način, stignu do tačke u svom životu kad smatraju da ne mogu živeti bez kockanja. (Vidi okvir na strani 7.) Neki u igrama na sreću otkriju uzbuđenje koje im u životu nedostaje. Jedna žena kockar je objasnila: „Meni zaista nije važno da li dobijam ili gubim. Kad se kladim, naročito ako uložim više od ostalih oko sebe, mislim da sam najvažnija osoba na svetu. Ljudi me poštuju. Osećam se tako uzbuđeno!“

Drugi se okreću kocki zbog usamljenosti ili potištenosti. Ester, majka četvoro dece, bila je udata za vojno lice, koji  je često odlazio od kuće. Osećala se usamljeno, pa je u lokalima za zabavu počela igrati na automatima. Uskoro je svaki dan igrala po nekoliko sati. Novac za kupovinu je brzo nestao, a problemi su se množili. Nastojala je da ne kaže svoje gubitke mužu dok je mahnito pokušavala da pozajmi novac od banaka ili drugih ljudi kako bi podržavala svoju dnevnu zavisnost od 200 dolara.

Ima takođe osoba čiju je opsesiju podstakla velika pobeda. Robert Kaster (Robert Custer), stručnjak za strastveno kockanje objašnjava: „Osobe koje u svojoj kockarskoj karijeri rano i često dobijaju obično postanu strastveni kockari.“ Nakon toga, želja da se sačuva dobitak postane prejaka.

Lukava zamka praznoverja

Na mnoge kockare umesto logike utiču slutnje. Jednostavno računanje trebalo bi navodnog kockara zastrašiti kad bi ga vodio samo razum. Da to prikažemo: u Sjedinjenim Američkim Državama, šanse da se pogine od groma otprilike su 1 prema 1 700 000. Šanse da se dobije na državanoj lutriji su bar dvaput toliko manje.

Ko očekuje da ga udari grom? Samo neizlečiv pesimista. Ali, skoro svako ko kupi srećku sanja o tome da bude izvučen njegov broj. Istina, izgled da se dobije na lutriji više privlači, ali razlog zbog koga se mnogi nadaju onome što je gotovo beznadno jeste praznoverje. Njihov izbor omiljenih „srećnih brojeva“ uverava ih da bi mogli dobiti iako su im šanse male. (Vidi okvir na strani 8.)

Klaudio Alsina (Claudio Alsina), španski matematičar, naglasio je da kad bi kazina i lutrije u igrama na sreću umesto brojki koristile slova, izgledi za dobitak ostali bi sasvim isti, ali bi čarolija — a verovatno i dobar deo prihoda — nestali. Neobična je ta očaranost određenim brojevima. Dok su za neke omiljeni brojevi 9, 7, 6 i 0; drugi svoj „srećan broj“ biraju na temelju datuma rođenja ili čitanja horoskopa. A ima i onih koje vode neki bizarni događaji.

Jednog je dana neki čovek doživeo neugodno iznenađenje dok se približavao kazinu u Monte Karlu. Golub koji mu je proleteo iznad glave onečistio mu je šešir. Tog istog dana, on je dobio 15 000 američkih dolara. Uveren kako je golubov izmet bio povoljan predznak, više nikad nije ušao u kazino a da prethodno nije oko njega besciljno šetao u nadi da će primiti još jedan „znak s neba“. Tako praznoverje mnoge kockare navodi na pomisao da razdoblje dobijanja neće nikad završiti. Međutim, ono je često propraćeno nemilosrdnim zahvatom opsesije koja nad njima vlada i koja ih konačno može uništiti.

Zbog ljubavi prema novcu

Ljudi se kockaju da dobiju novac, ako je moguće veliki. Ali, u slučaju strastvenog kockara, novac koji on dobija poprima posebnu čar. U njegovim očima, kao što objašnjava Robert Kaster, „novac je važan... Novac predstavlja prijateljstvo... Novac je lek“. A zašto mu novac tako mnogo znači?

U kockarskim krugovima, ljudi se dive velikom dobitniku ili velikom trošiocu. Oni žele biti u njegovoj blizini. Zato, novac koji je dobio kockaru govori da je on neko, da je pametan. Novac mu takođe pomaže da zaboravi na svoje probleme, da se opusti, i uzdiže ga. Po rečima istraživača Džeja Livingstona (Jay Livingston), strastveni kockari „sve svoje emocionalne potrebe stavljaju na jednu kartu“. To je tragična greška.

Kad nerealistična situacija stalnog dobijanja završi i on počne stalno gubiti, novac postane još važniji. Sada on očajnički želi da povrati ono što je izgubio. Kako će skrpiti dovoljno novca da plati svojim zajmodavcima, da povrati to razdoblje u kome je dobijao? Ubrzo se njegov život pretvara u stalnu potragu za gotovinom.

 Takvo jadno stanje milionima kockara predstavlja životnu činjenicu. Ima ih oba pola, svih starosnih doba i svih zvanja. I svako je ranjiv, kao što se to može videti po nedavnom talasu kockarske zavisnosti među tinejdžerima i domaćicama.

Tinejdžeri i domaćice zavisnici

Mladi predstavljaju lak plen za privlačne automate za ubacivanje metalnog novca ili druge igre na sreću koje im pružaju izgled da brzo dođu do novca. Anketa u jednom engleskom gradu pokazala je da 4 od 5 14-godišnjaka redovno igra na automatima i da ih je većina započela igrati s 9 godina. Da bi igrali, neki su izostajali iz škole. Anketa među učenicima jedne američke gimnazije otkrila je da 6 posto njih „pokazuje znakove mogućeg patološkog igranja na sreću“.

Manuel Melgareho (Manuel Melgarejo), predsednik grupe za samopomoć sastavljene od bivših kockara u Madridu, Španija, objasnio je za časopis Probudite se! da prijemčivog mladića može upecati dobitak samo jednog većeg glavnog zgoditka na automatu. Preko noći, igre na sreću postaju razbibriga i strast. Ubrzo, da bi finansirao zavisnost, mladi zavisnik će možda prodavati porodično nasleđe ili će potkradati porodicu, okrećući se čak sitnim krađama ili prostituciji.

Stručnjaci takođe primećuju značajan porast broja domaćica kao strastvenih kockara. U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, žene sada predstavljaju oko 30 posto od ukupnog broja strastvenih kockara, ali procenjuje se da će se on do 2000. povećati na 50 posto.

Marija, majka dveju devojčica, iz radničke klase, tipičan je primer mnogih domaćica koje su postale strastveni kockari. U poslednjih sedam godina, ona je na bingo i na automate za ubacivanje metalnog novca potrošila 35 000 dolara — uglavnom porodični novac. „Novac je nestao zauvek“, jada se ona. „Samo čeznem za  danom kad ću moći s 50 dolara u svom novčaniku ući u kafanu i smoći snage da ih potrošim na svoju decu [umesto da ih ubacim u automat].“

Snovi koji postaju noćne more

Snovi su ono na čemu je kockanje izgrađeno. Za neke kockare, snovi o bogatstvu su prolazni, ali za one strastvene, oni postaju njihova opsesija, opsesija koju oni neumorno slede, do ralja finansijskog sloma, zatvora i čak do smrti.

Igre na sreću obećavaju da će ispuniti opravdane potrebe — prijatnu zabavu, malo uzbuđenja, nešto dodatnog novca, ili pak beg od svakodnevnih briga — ali skrivena cena može se pokazati prekomernom, kao što su strastveni kockari na svoju žalost to otkrili. Mogu li se te potrebe zadovoljiti negde drugde?

[Okvir na 7. strani]

Portret strastvenog kockara

KOCKAR nastavlja da se kocka bez obzira koliko gubi. Ako dobija, novac koristi da bi nastavio kockanje. Iako možda tvrdi da može prestati kad god to poželi, strastveni kockar koji u svom džepu ima novca neće izdržati ni nekoliko dana a da se na nešto ne kladi. On poseduje patološki nagon za kockanjem.

On se neprestano zadužuje. Kad nije u stanju da plati svojim zajmodavcima, mahnito pozajmljuje još novca kako bi pokrio najhitnije dugove i nastavio s kockanjem. Pre ili kasnije, on postaje nepošten. Možda će čak prokockati novac svog poslodavca. Na kraju obično biva otpušten s posla.

Sve, čak i njegova žena i deca, postaje podređeno njegovom kockanju. Njegova strast neminovno dovodi do bračnog razdora i konačno može imati za posledicu razdvajanje ili razvod braka.

Snažna osećanja krivice prisiljavaju ga da se sve više povlači u sebe. Teško mu je da se poveže s drugim ljudima. Konačno pati od teške depresije i možda čak pokuša da izvrši samoubistvo; on ne vidi nijedan drugi izlaz iz svoje dileme.

[Okvir/Slika na 8. strani]

Čovek koji je „odneo banku“ u Monte Karlu

ČARLS VELS (Charles Wells), Englez, u julu 1891. posetio je kazino u Monte Karlu. Za samo nekoliko dana, pretvorio je deset hiljada franaka u milion, i začudo, četiri meseca kasnije, on je tu majstoriju ponovio. Mnogi drugi kockari su pokušavali da otkriju njegov „sistem“, ali bez uspeha. Vels je uvek tvrdio da nema nikakav sistem. U stvari, sledeće godine izgubio je sav svoj novac, i umro je bez prebijene pare. Ironično je da se ta epizoda pokazala kao reklamni potez za kazino. Stekao je internacionalni ugled koji nikad nije izgubio.

Zabluda Monte Karla

Mnogi kockari veruju da automati za igre ili ruleti imaju memoriju. Tako će igrač na ruletu možda pretpostaviti da, ako je određeni niz brojeva bio već izvučen, postoji verovatnoća da će rulet nastaviti da bira brojeve koji odgovaraju tom nizu. Isto tako, neki koji igraju na automatima prihvataju kao gotovu činjenicu da ako na određenom automatu neko vreme nije dobijen glavni zgoditak, on se mora uskoro dobiti. Takve pogrešne pretpostavke nazivaju se zabludom Monte Karla.

Kako rulet tako i mehanizam koji dodeljuje glavni zgoditak na automatu radi isključivo na sreću. Tako je ono što se možda ranije dogodilo beznačajno. U tim igrama na sreću, kao što ističe The New Encyclopædia Britannica, „svaka igra ima iste izglede kao i sve druge da dâ određen rezultat“. Zato je verovatnoća za dobitak svaki put sasvim ista. Zabluda Monte Karla je, međutim, upropastila mnoge kockare, a napunila blagajne kazina.