Istina me je oslobodila

MOJ otac je umro kad sam imao sedam godina, a moja sirota majka je ostala sa šestoro dece koju je trebalo da podiže. Odrastali smo u Johanesburgu, u Južnoafričkoj Republici. Kao dečak, nisam se radovao društvu drugih. Znate, ustezao sam se od pričanja zato što sam strašno mucao.

Međutim, taj hendikep mi je pomogao da razvijem druge sposobnosti. U školi sam često dobijao najbolje ocene kad je naš razred pisao pismene sastave. Ponekad bi nastavnici čak čitali moje sastave drugim razredima. Isto tako, mucanje nije uticalo na moju sposobnost da pevam. Kod kuće sam većinu svog slobodnog vremena provodio u spavaćoj sobi svirajući gitaru i pevajući.

Konačno je počela da me interesuje samo muzika. Čeznuo sam da sviram u rok grupi, što je uticalo na moje školske zadatke. U stvari napustio sam školu bez završenog osnovnog obrazovanja. Osnovao sam grupu, te smo gotovo svaki vikend provodili svirajući na različitim mestima oko Johanesburga. Ubrzo mi je narasla kosa i počeo sam da pijem previše alkohola.

Sećam se da smo nekoliko sedmica svirali u jednom noćnom klubu u Johanesburgu. Jedna od nameštenica, koja je bila lepa žena, zavolela me je i kupovala mi je piće. Kako sam se odvratno osećao kad sam ustanovio da je ta osoba bila muškarac obučen kao žena! Da, taj noćni klub je pružao zabavu naročito homoseksualcima. Da bismo se držali radnog vremena tog noćnog kluba, od 21.00 do 5.00, šest noći nedeljno, postali smo zavisni od halucinogenih droga.

Nakon pet godina sviranja u grupi, dogodilo se nešto što me je navelo da počnem ozbiljno da razmišljam o religiji. Jedan katolički sveštenik je pozvao našu grupu da svira za organizaciju mladih u njegovoj crkvi. Bilo je prisutno preko 500 tinejdžera, a katolički sveštenik je bio blagajnik. Svirali smo zaista divlju muziku, a mnogi mladi su bili pod uticajem alkohola. Ali, moju pažnju privukla je jedna druga grupa mladih. Oni su sedeli u krugovima na prostoru za ples i među njima je kružila droga. Počeo sam se pitati da li Bog zaista postoji.

Postoji li Bog?

U svojoj potrazi, išao sam do adventista sedmog dana, metodista, katolika i drugih crkava. Ali, osećao sam da nemaju ništa da ponude, pa sam uskoro prestao da ih posećujem. Moje osećanje razočarenja bilo je potvrđeno onim što se dogodilo jedne nedeljne večeri u disko klubu. Svetla su bila prigušena i muzika glasna, a moje oči su ugledale barmena, koji je bio mesni katolički sveštenik. Nosio je farmerke, potkošulju bez košulje i veliki krst oko vrata. Pomislili smo da nije ništa bolji od nas i nazvali smo ga hipi sveštenik.

Zainteresovao sam se za budizam i kupio sam mali kip Bude, koji sam stavio u svoju sobu do kreveta. Svaki dan bih kleknuo pred njim i rekao: „Budo, molim te, pomozi mi.“ Takođe sam verovao da ljudi imaju astralnu dušu privezanu s telom srebrnim užetom i da na taj način osoba može putovati kroz svemir kamo god želi.

 To pogrešno verovanje u besmrtnost duše uticalo je na našu muziku. (Uporedi Propovednik 9:5, 10 i Ezekjel 18:4.) Počeo sam da pišem pesme pod uticajem droge. Grupa je naučila da svira moju muziku, pa smo je profesionalno snimili. Snimak je trajao dva sata, a pesme su sledile temu života jednog astralnog putnika. Jedna od pesama bila je o Satani; promovisala je bogohulnu zamisao da je Đavo moćniji od Boga.

Moja opsednutost halucinogenim drogama i okultnim zaista mi je štetila. Probudio bih se u noći i video tamne prilike kako se kreću po sobi. Jedne večeri sam se tako prestrašio da su mi ruke otkazale i teško sam se pomicao dok mi je prilazila neka užasna stvar. U drugoj prilici, ležao sam na krevetu kad su se u sobi iznenada pojavile čudne stvari. Počeo sam želeti da mogu da se oslobodim tog ropstva.

Dan koji je promenio moj život

U to vreme su moj brat Čarls i njegova žena, Loren, postali Jehovini svedoci. Subotom ujutro često bih se probudio s mamurlukom i pronašao malu cedulju pored kreveta. Na njoj je Čarls napisao nekoliko biblijskih stihova koji su se odnosili na moj svojeglavi način života.

Tada su me, jedne nedelje, Čarls i Loren pozvali da im se pridružim i pogledam biblijsku dramu koju su Jehovini svedoci izvodili na svom godišnjem oblasnom kongresu u Pretoriji. Znatiželjan zbog drame, odlučio sam da pođem. Kako sam bio prijatno iznenađen kad sam video tako veliko mnoštvo čistih ljudi! Uživao sam u tom danu mada nisam razumeo 90 posto onoga što sam čuo. Kad me je Čarls upoznao sa svojim prijateljima, svideo mi se srdačan način na koji su me pozdravili, iako sam imao dugu kosu i nisam bio odgovarajuće odeven za tu priliku. Učinjene su pripreme da jedan Svedok sa mnom proučava Bibliju.

Sledeće sedmice, umesto da prisustvujem uvežbavanju grupe, išao sam na sastanke Jehovinih svedoka u njihovu Kraljevsku dvoranu. Na kraju te sedmice, odlučio sam da napustim grupu i prodam svoju muzičku opremu. Nakon što se grupa raspala, među sobom smo se složili da ja zadržim originalnu traku naših snimaka jer sam napisao sve pesme i komponovao muziku. Nisam mogao da odolim iskušenju da je sačuvam. Sačuvao sam i svoju akustičnu gitaru i nastavio sam svirati okultnu muziku koju sam komponovao pod uticajem droge.

Kako sam nastavljao da proučavam Bibliju i prisustvujem hrišćanskim sastancima, moje razumevanje Božjih zahteva postepeno se povećavalo. Da bih ugodio Bogu, uskoro sam uvideo da bi trebalo da učestvujem na hrišćanskim sastancima i u širenju dobre vesti od kuće do kuće kao jedan od Jehovinih svedoka (Dela apostola 5:42; Rimljanima 10:10). Pomisao da to činim nije mi se nimalo sviđala. Tako sam strašno mucao da sam se povukao u sebe, obično se oslanjajući na druge da govore za mene.

Mucanje me nije zaustavilo

Kad sam prisustvovao sastancima, obično sam govorio sam sebi: ’Kad bih samo mogao dati komentar kao drugi.‘ Konačno sam to učinio, ali kako sam se samo borio da izgovorim tih nekoliko reči! Kad je sastanak završio, mnogi su mi prišli i pohvalili me. Osećao sam se kao fudbaler koji je upravo postigao gol. Počeo sam da osećam istinsku ljubav koja je znak pravog hrišćanstva (Jovan 13:35).

Na sledeću prepreku naišao sam kad sam se uključio u Teokratsku školu propovedanja i kad je trebalo da imam čitanje Biblije pred malim slušateljstvom. Tako sam mucao da nisam uspeo da završim zadatak u dodeljenom vremenu. Nakon sastanka, nadglednik škole mi je ljubazno pružio praktičan savet. Predložio je da vežbam glasno čitanje. To sam činio,  provodeći dan za danom određeno vreme u glasnom čitanju iz svoje Biblije i časopisa Kula stražara. Pouzdanje koje sam stekao u Teokratskoj školi propovedanja pomoglo mi je da se suočim sa izazovom posećivanja nepoznatih ljudi u službi od kuće do kuće. U oktobru 1973. krstio sam se u znak svog predanja Jehovi Bogu.

Konačni raskid

Međutim, još uvek sam bio nov, nezreo hrišćanin. Na primer, nakon što bih neke hladne nedelje učestvovao u propovedanju od kuće do kuće, ušao bih u svoj automobil i zatvorio prozore. Dok sam uživao u toplini sunca, slušao bih snimak originalne trake svoje muzike. U isto vreme, počeo sam da izlazim sa divnom mladom ženom, Debi, koja je redovno učestvovala u delu svedočenja. Jednom prilikom, dok sam slušao tu traku, Debi je prišla automobilu, a ja sam brzo zaustavio traku. Duboko u sebi sam uviđao da to nije muzika prikladna za hrišćanina.

Ubrzo nakon što smo se Debi i ja venčali, počeli smo imati probleme. Često bih se probudio usred noći znojeći se i drhteći. Imao sam užasne noćne more, kako gazim kroz reke krvi dok me gone demoni. Moja nesrećna žena je mesecima proživljavala teške trenutke zbog tih napada demona. Iako Debi nije bila u potpunosti svesna sadržaja moje muzike, sumnjala je da je to loše uticalo na mene, pa je izrazila to mišljenje. Ali, ja sam tvrdoglavo insistirao: „Zauvek ću čuvati tu traku kao uspomenu.“

Svađali smo se i oko mnogih drugih stvari, pa sam često završio vičući na nju. Zbog naših mnogih svađa, Debi se mudro obratila skupštinskim starešinama za pomoć. Ponekad bi nas posetio neki starešina i pokušao da nam pomogne, ali nakon  što bi starešina otišao, ponovo bih se razljutio na Debi. Isuviše ponosan da priznam da nam treba pomoć, rekao bih: „S kojim si pravom išla starešinama i razgovarala s njima. To je moja odgovornost. Ja sam glava ove kuće.“ Da, imao sam neuravnoteženo gledište o poglavarstvu. Tada bih se ozlovoljio i danima ne bih govorio s njom. Sada uviđam da je sve što je činila bio pokušaj da spase svog muža i svoj brak.

Onda je jedne večeri Debi govorila jednom od starešina o mom sviranju gitare i vrsti muzike koju sam slušao. Zato me je posetio jedan starešina i dugo razgovarao sa mnom. Sećam se da me je pitao: „Imaš li nešto u svom domu što bi možda moglo biti uzrok tvojih problema?“ Konačno sam se otvorio i rekao mu o traci, priznajući da je to uznemiravalo moju savest (1. Timoteju 1:5, 19).

Te iste večeri, nakon što je starešina otišao, odlučio sam da se oslobodim trake. Debi i ja smo je odneli u dvorište i pokušali da je zapalimo, ali nije gorela. Zato smo je zakopali u rupu. Prodao sam i svoju gitaru. Razmišljao sam u sebi: ’Ako se želim osloboditi sramotne muzike, onda to moram učiniti potpuno.‘ I iznenađujuće, više nisam imao noćne more. Otada su se stvari u našem braku postepeno popravljale.

Izazov javnog govorenja

Iako mi je Teokratska škola propovedanja pružila više pouzdanja, još uvek sam dosta mucao. Čeznuo sam da mogu u skupštini održati govor bez mucanja. Debi je ljubazno predložila da pođem terapeutu za govor. Složio sam se, te sam oko četiri meseca jednom nedeljno primao profesionalnu pomoć. Primenjujući terapiju zajedno sa dobrim savetima Jehovine organizacije, mogao sam napredovati u javnom govorenju.

Godine 1976. imao sam prednost da budem postavljen za starešinu u našoj skupštini. Dva meseca kasnije, održao sam svoje prvo 45-minutno javno predavanje. Nekoliko godina kasnije, imao sam prednost da održim svoj prvi govor u programu pokrajinskog sastanka. S vremenom mi je bio dodeljen govor na gotovo svakom pokrajinskom sastanku. Zatim sam, u decembru 1990, dostigao visoku tačku u svom iskustvu kao javni govornik. Imao sam prednost da održim 20-minutni govor o hrišćanskom porodičnom životu slušateljstvu od preko četiri hiljade u programu na engleskom jeziku na Oblasnom kongresu Jehovinih svedoka „Čist jezik“ u Johanesburgu.

Neprestano moram raditi na svom problemu mucanja. Ako to ne bih činio, on bi se mogao povratiti, a kad jednom počnem zamuckivati u govoru, toga se teško mogu osloboditi. Tu i tamo još uvek imam problema, ali oslanjanje na Jehovu zaista pomaže. Kad god idem na podijum da održim neki govor, molim Jehovu da mi pomogne da budem miran i dobro iznesem informacije. Ipak, mogu reći da nikad nakon govora ne zaboravljam da ponizno zahvalim Jehovi što sam to mogao učiniti uz njegovu pomoć.

Debi i ja smo blagoslovljeni i sa dvoje divne dece, Pendre, starom 15 godina, i Kajlom, starim 11 godina. Kao porodica, nalazimo veliku radost u polaženju u službu od kuće do kuće. Oduševljenje koje Pendre i Kajl pokazuju za to delo zaista ohrabruje Debi i mene.

Kad se osvrnem na svoj život, osećam i sreću i žaljenje. Žaljenje što je moja muzika loše uticala na druge, ali sreću što sam pronašao istinu, prestao da sviram sramotnu muziku i uspeo da savladam prepreku mucanja. Često razmišljam o Isusovim rečima upućenim svojim učenicima: „Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:32). Kroz Jehovinu nezasluženu dobrohotnost, to je i moje srećno iskustvo. (Ispričao Vilijam Džordan.)

[Slike na 18. strani]

Debi i Vilijam Džordan danas

Neprestano se moram truditi na svom problemu mucanja