Ko želi biti milioner?

ČINI se da odgovor glasi: gotovo svako. A najlakši način da neko to postane je — prema popularnom mišljenju — ako se obogati na lutriji ili sportskoj prognozi. a

Ugađajući sveopštoj popularnosti — i želeći dodatni prihod od lutrija — vlade od Moskve do Madrida, od Manile do Meksiko Sitija, finansiraju državne lutrije koje nude nagrade visoke i do stotinu miliona američkih dolara.

Mali broj ljudi postaju milioneri. Jedan Englez je 25 godina ispunjavao listiće sportske prognoze dok konačno nije dobio rekordni glavni zgoditak. Za ulog od 50 centi, dobio je skoro 1,5 miliona dolara. Još je spektakularnija bila isplata ženi iz Njujorka, koja je postala jedan od najvećih svetskih dobitnika, dobivši na Državnoj lutriji Floride 55 miliona dolara.

Ali, oni su izuzeci. Tipičniji je slučaj španskog službenika srednjih godina koji već 30 godina svake sedmice kupuje srećke. Iako nije nikad ništa znatno dobio, on se ne da obeshrabriti. „Uvek očekujem da ću dobiti“, kaže on. Isto tako, jedan čovek iz Montreala, koji je na kanadsku lutriju potrošio celu nedeljnu platu, rezimirao je gledište mnogih kad je objasnio. „Ovakve lutrije su jedini način za malog čoveka da može sanjati o boljem životu.“ Ipak, on nije dobio.

Uprkos opštem pozivu na lutrije, još jedan oblik igara na sreću dobija sve više na popularnosti: igranje na automatima za ubacivanje metalnog novca. Premda jednoruki Džek ne pruža bogatstvo preko noći, on igraču daje trenutnu priliku da dobije glavni zgoditak — koji može biti znatan. Osim toga, ti automati za igre više nisu ograničeni na kazina. Privlačni slogani, titrajuća svetla, i povremeni zveket metalnog novca koji padaju u kaskadama, reklamiraju njihovu prodornu prisutnost u mnogim evropskim kafanama, klubovima, restoranima i hotelima.

Fransis je starija udovica koja živi u Njujork Sitiju. Ona se svake sedmice dva ili tri puta vozi dva i po sata autobusom u Atlantik Siti, Nju Džersi. Po dolasku ulazi u jedan od gradskih kazina i tamo oko šest sati igra na automatima za ubacivanje metalnog novca pre povratka kući. „Ja ne znam šta bih radila da nema  Atlantik Sitija“, napominje. „To je naša zabava, znate, time se bavimo.“

Za druge su igre na sreću mnogo više od razonode, beg od svakodnevne rutine, ili pokušaj pun nade da se obogate. U njihovom slučaju je to važan — ako ne i preko potreban — deo života.

„Ja sam kockar jer volim rizik koji je uključen“, objašnjava Lusjano iz Kordove, Španija. „Ne opravdavam se“, dodaje, „ali je činjenica da sam se osećao depresivno, i zato sam započeo da igram bingo. Nakon toga sam potražio druge igre na sreću. Čovek se oseća velikim kad ima pun džep novčanica i kad je spreman za igru.“ Drugi strastveni kockar, koji je izgubio posao direktora jedne kompanije, upitan je da li je ikada razmišljao o tome da ostavi svoj porok. „Da ga ostavim?“, odgovorio je. „To ne bih mogao učiniti. To je moj život.“

Iako se motivi možda razlikuju, kockari sigurno ne predstavljaju manjinsku grupu. U većoj ili manjoj meri, 3 od 4 odrasla Amerikanca igraju na sreću; sličan je odnos i u Španiji, još jednoj zemlji u kojoj su odomaćene igre na sreću. Pored toga, igre na sreću su veliki posao. Samo nekoliko industrijskih korporacija na svetu ima godišnju prodaju koja nadmašuje ukupnu prođu na lutrijama u 39 zemalja.

Očigledno je da je čarolija kocke jaka. Ali, da li je taj čar bezazlen, ili u sebi skriva opasnosti? Stara poslovica upozorava: „Ko za bogatstvom juri, neće bit bez kazne“ (Poslovice 28:20). Odnosi li se to i na one koji bi hteli da se obogate kockanjem?

[Fusnota]