Smeju li hrišćani da se kockaju?

SME li hrišćanin da se kocka nastojeći da dobije nešto za ništa? Ne, jer ga Božja reč podstiče da radi kako bi zbrinuo sebe i svoju porodicu: „Ako ko neće da radi, da i ne jede... da mirno radeći svoj hleb jedu“ (2. Solunjanima 3:10, 12).

Jedan sociolog je lutriju nazvao ’sredstvom pomoću koga mnogi siromašni obogaćuju jedan mali broj ljudi‘, i uglavnom je to slučaj kod kockanja. Da li bi hrišćanin želeo da se obogati na račun onih koji jedva mogu sebi to da dozvole? Hrišćani bi morali ’ljubiti bližnjega svoga kao samoga sebe‘ (Marko 12:31). Ali, kockanje podstiče na sebičnost umesto na ljubav, na ravnodušnost umesto na samilost.

Čest poticaj za kockanje je lakomost — pohlepa — duh koji je hrišćanstvu stran. Pavle je u Rimljanima 7:7 rekao: „Ne zaželi!“ (Daničić-Karadžić). Reč ’zaželeti‘ znači „čeznuti, žudeti“. Zar to ne opisuje neumerenu želju kockara da dobije novac od svojih bližnjih? Takva želja nespojiva je s hrišćanskim idealom deljenja i davanja.

Biblija kaže: „Jer je koren svih zala srebroljublje, kome neki, predavši se... navukoše na sebe mnoge muke“ (1. Timoteju 6:10). To opisuje stanje strastvenog kockara, zarobljenog navikom koja ga uvek iznova bolno probada.

Isus je rekao da će ljudi moći da se prepoznaju po ’plodovima svojim‘ (Matej 7:20). Osim bede koju strastveni kockari i njihove porodice podnose, igre na sreću se već odavno povezuju s nepoštenjem i zločinom. The New Encyclopædia Britannica primećuje: „Veliki deo sramotnog žiga koji se pripisuje kockanju posledica je nepoštenja onih koji ga unapređuju.“ Organizovani kriminal povezuje se kako sa zakonitim tako i sa nezakonitim aktivnostima igara na sreću. Da li bi hrišćanin želeo da podupire tu industriju, čak i indirektno?

Kao što je objašnjeno u drugom članku ove serije, igre na sreću često uključuju praznoverno traganje za srećnim brojevima, srećnim danima, ili pak srećnim razdobljima. Vekovima se kockari udvaraju Gospođi Sreći željni da joj se ulaguju. Rimljani su je nazvali Fortuna, a grad Rim je konačno imao 26 hramova koji su podignuti njoj u čast.

Prorok Isaija se osvrnuo na slično božanstvo, nazvano gad, koga su obožavali otpadnički Izraelci. On je pisao: „A vi koji Gospoda napuštate... koji gadu [bogu Sreće, NW; hebrejski: gad] trpezu postavljate“ (Isaija 65:11). Poslednjeg dana u godini, običaj je bio da se bogu Sreće pripremi sto pun raznovrsne hrane. Na taj način su se drevni ljudi nadali da će osigurati sreću za sledeću godinu.

Bog nije odobravao onima koji su se, da bi rešili svoje probleme, naivno uzdali u gad, ili Gospođu Sreću. Oslanjati se na sreću bilo je isto kao i ostaviti pravog Boga, Jehovu. Umesto da se dodvoravaju promenjivim snovima Fortune, hrišćani bi morali da se uzdaju u pravog Boga, Jehovu, u Onoga koji nam obećava daleko vrednije bogatstvo, u Onoga koji nas neće nikad razočarati.