Žene — da li su poštovane kod kuće?

„Jedna za drugom, žene su se susretale s užasnom smrću... I dok se način njihove smrti razlikovao, osnovne okolnosti nisu: Policija u Kvibeku [Kanada] kaže da je svaku od žena ubio pređašnji ili sadašnji muž ili ljubavnik. Sve u svemu, 21 žena u Kvibeku ubijena je ove godine [1990], kao žrtva talasa bračnog nasilja“ (Maclean’s, 22. oktobar 1990).

KUĆNO nasilje, koje neki nazivaju „tamnom stranom porodičnog života“, seje žetvu razorenih porodica i stvara decu s iskrivljenim gledištem o tome kakvi bi u stvari trebalo da budu bračni odnosi. Deca su rastrgana u svojoj lojalnosti prema roditeljima dok pokušavaju razumeti zašto tata tuče mamu. (Ređe je pitanje: Zašto je mama tako okrutna prema tati?) Plod kućnog nasilja često uključuje sinove koji odrastu da bi i sami postali muževi koji tuku žene. Očev postupak ostavio ih je s ozbiljnim psihološkim problemima kao i problemima ličnosti.

Publikacija UN The World’s Women—1970-1990 navodi: „Napadi muževa na žene u svojim domovima smatraju se zločinima koji se najmanje prijavljuju — delimično zato što se na takvo nasilje gleda kao na socijalnu bolest, a ne kao na zločin.“

Koliko je ozbiljno zlostavljanje supruga u Sjedinjenim Američkim Državama? Izveštaj Senata, citiran u prethodnom članku, navodi: „Termin ’kućno nasilje‘ može zvučati pitomo, ali ponašanje koje on opisuje daleko je od nežnog. Statistike pružaju zastrašujuću sliku o tome koliko ozbiljno — u stvari čak smrtonosno — može biti zlostavljanje supruga. Između 2 000 i 4 000 žena umire svake godine od zlostavljanja... Za razliku od drugih zločina, zloupotreba supruga je ’hronično‘ nasilje. To je istrajno zastrašivanje i ponavljano telesno ozleđivanje.“

 Časopis World Health kaže: „Nasilje nad ženama pojavljuje se u svakoj zemlji i u svakoj društvenoj i ekonomskoj klasi. U mnogim kulturama, tući žene smatra se muževim pravom. Rutinsko udaranje i silovanje žena i devojaka prečesto se smatraju ’privatnim stvarima‘ koje se ne tiču drugih — bez obzira da li su to legalne vlasti ili zdravstveno osoblje.“ To nasilje kod kuće lako se može proširiti na školsku sredinu.

To je bilo ilustrovano onim što se u julu 1991. dogodilo u jednom mešovitom internatu u Keniji. The New York Times je izvestio da su „učenici silovali 71 učenicu tinejdžerskog uzrasta, a 19 drugih je umrlo u noći nasilja u spavaonici za koje se izveštava... da se nastavilo bez uplitanja mesne policije ili učiteljâ“. Kako se može objasniti to divljanje seksualnog nasilja? „Ova tragedija je podvukla odvratan muški šovinizam koji dominira društvenim životom Kenije“, napisao je Hilari Enveno (Hilary Ng’Weno), glavni urednik The Weekly Review, najčitanijeg časopisa u Keniji. „Životna situacija naših žena i devojaka je žalosna... Mi odgajamo naše dečake tako da imaju malo ili uopšte nemaju poštovanja prema devojkama.“

Ovde leži srž problema širom sveta — dečaci se često odgajaju tako da devojke i žene smatraju podređenim stvorenjima koja se mogu iskorišćavati. Na žene se gleda kao na ranjive i kao na one nad kojima se lako dominira. Od toga je samo mali korak do nepoštovanja prema ženama i otvorenog muškog šovinizma i isto tako mali korak do silovanja od strane poznanika ili partnera s kojim izlazi. A što se tiče silovanja, ne treba zaboraviti da „napad može biti gotov za nekoliko trenutaka, ali se oseća čitav život“ (Senate Report).

Mnogi muškarci, iako nisu bezuslovno fizički nasilni prema ženama, mogu se opisati kao podsvesni mizogini, ili ženomrsci. Umesto fizičkog nasilja, oni koriste psihološko zlostavljanje ili udaranje. U svojoj knjizi Men Who Hate Women & the Women Who Love Them, dr Suzan Forvord (Susan Forward) kaže: „Kao što su ih opisali njihovi roditelji, [ti muškarci] su često bili šarmantni i čak puni ljubavi, ali su u trenutku mogli preći na okrutno, kritično i uvredljivo ponašanje. Njihovo ponašanje pokrivalo je širok spektar, od očiglednog zastrašivanja i pretnji do podmuklih, prikrivenih napada koji su poprimili oblik konstantnih ponižavanja ili izjedajuće kritike. Bez obzira na stil, rezultati su bili isti. Muškarac je postigao kontrolu tlačeći ženu. Ti su muškarci takođe odbijali da preuzmu bilo kakvu odgovornost za to kako se njihove partnerke osećaju zbog njihovih napada.“

Jasuko, a ljupka Japanka, koja je već 15 godina u braku, ispričala je za Probudite se! svoje porodično iskustvo: „Moj je otac redovno tukao i maltretirao moju majku. Udarao ju je nogom i pesnicom, vukao je za kosu i čak bacao kamenje na nju. A znate li zašto? Jer se usudila da mu prigovori zbog njegove nevere sa drugom ženom. Znate, u japanskoj kulturi neki muškarci smatraju sasvim normalnim da imaju ljubavnicu. Moja majka je bila ispred tog vremena i  odbila je da to prihvati. Nakon 16 godina braka i četvoro dece, dobila je razvod. Ostavljena je da prehranjuje decu bez novca od mog oca.“

Ipak, čak i tamo gde se udaranje žena prijavi vlastima, to često ne spreči osvetničkog muža da ubije svoju ženu. U mnogim prilikama, u zemljama kao što su Sjedinjene Američke Države, zakon ne može zaštititi suprugu kojoj se preti i koja se teroriše. „Jedna studija je pokazala da je u preko polovine od svih ubistava žena koje su izvršili njihovi muževi policija bila pozvana u stan pet puta u prethodnoj godini da istraži pritužbe na kućno nasilje“ (Senate Report). U nekim ekstremnim slučajevima, da bi se spasla od daljnjeg zlostavljanja, žena je ubila svog muža.

Kućno nasilje, u kome su žrtve obično žene, očituje se na mnogo različitih načina. U Indiji se broj takozvanih miraznih smrti (muževi ubijaju žene zbog nezadovoljstva mirazom koji je platila ženina porodica) o kojima se izveštava povećao sa 2 209 u 1988. na 4 835 u 1990. Ipak, te brojke ne mogu se smatrati potpunim ili tačnim, budući da su se mnogi smrtni slučajevi žena izgubili kao kućne nesreće — obično namernim paljenjem petrolejem koji se upotrebljava za kuvanje. Tome se mogu dodati samoubistva žena koje više ne mogu izdržati kućno nasilje.

Kad je izbor sinovi ili kćeri

Žene su diskriminisane od rođenja, pa čak i pre rođenja. Kako to? Probudite se! je zamolio Madu iz Bombaja, Indija, za jedan odgovor: „Kad se indijskoj porodici rodi sin, to je radost. Majčini problemi su prestali. Sada roditelji imaju sina da se brine za njih u njihovoj starosti. Njihovo ’socijalno osiguranje‘ je zasigurano. Ali ako rodi kćer, na nju se gleda kao na promašaj. To je kao da je jednostavno donela još jedno breme na svet. Roditelji će morati da se pobrinu za skup miraz da bi se udala za nekoga. A ako majka i dalje rađa kćeri, onda je ona nesposobna osoba.“ b

Časopis Indian Express izveštava o devojkama u Indiji: „Njihovo preživljavanje ne smatra se jako važnim za preživljavanje porodice.“ Isti izvor citira jedno istraživanje u Bombaju koje je „otkrilo da je od 8 000 fetusa koji su abortirani nakon testova za utvrđivanje pola, 7 999 bilo ženskih“.

Elizabet Bumiler piše: „Stanje nekih indijskih žena tako je tužno da kad bi njihovoj sudbini bila poklonjena takva pažnja kakva se poklanja etničkim i rasnim manjinama u drugim delovima sveta, njihov slučaj bi preuzele grupe za ljudska prava“ (May You Be the Mother of a Hundred Sons).

„Ženin posao nikad nije napravljen“

„Ženin posao nikad nije napravljen“ može izgledati kao otrcan izraz. Ali, to izražava istinu koju muškarci često previđaju. Žena s decom nema luksuz određenog radnog vremena, od devet do pet, kao što  imaju muškarci. Ako beba plače noću, ko je taj koji će se najverovatnije odazvati? Ko čisti, pere i pegla? Ko priprema i poslužuje obroke kad se muž vrati kući nakon posla? Ko čisti nakon obroka i zatim sprema decu u krevet? A od koga se u mnogim zemljama, uza sve to, očekuje da odlazi po vodu pa čak i da radi na poljima sa bebom na leđima? Obično od majke. Njeno radno vreme nije samo 8 ili 9 sati dnevno; ono je često 12 do 14 sati ili više. Međutim, za nju nema plate za prekovremeni rad — a prečesto nema ni izraza zahvalnosti!

Prema časopisu World Health, u Etiopiji se od mnogih „žena očekuje da rade 16 do 18 sati dnevno, [a] njihov nivo prihoda tako je nizak da ne mogu izdržavati sebe i svoje porodice... Glad je svakodnevna pojava; u većini slučajeva, one [žene koje sakupljaju i nose drva za ogrev] dobijaju samo jedan nepotpun obrok dnevno i obično odlaze od svoje kuće bez doručka“.

Siu, poreklom iz Hong Konga, koja je već 20 godina u braku, kaže: „U kineskom kontekstu, muškarci su skloni da omalovažavaju žene, smatrajući ih ili kućnim pomoćnicama i onima koje samo rađaju decu ili, u drugoj krajnosti, idolima, igračkama ili seksualnim objektima. Ali, u stvari, ono što mi žene želimo je da se s nama postupa kao s razumnim stvorenjima. Želimo da nas muškarci saslušaju kad govorimo a ne samo da se ponašaju kao da smo niko i ništa!“

Ne iznenađuje što knjiga Men and Women kaže: „Svugde se, čak i ako su žene visoko poštovane, aktivnosti muškaraca više cene od aktivnosti žena. Uopšte nije važno kako društvo dodeljuje uloge i zadatke između polova; oni koji pripadaju muškom rodu neizbežno vrede više u očima cele zajednice.“

Činjenica te stvari je da se ženina uloga u kući obično uzima kao nešto samo po sebi razumljivo. Zato, predgovor za The World’s Women—1970-1990 navodi: „Životne okolnosti žena — i njihovi doprinosi porodici, ekonomiji i domaćinstvu — uopšte su nevidljivi. Mnoge statistike definisane su u terminima koji prikazuju okolnosti i doprinose muškaraca, ne žena, ili koji jednostavno ignorišu rod... Za većinu posla koji obavljaju žene još uvek se uopšte ne smatra da je od bilo kakve ekonomske vrednosti — pa se čak ni ne meri.“

Godine 1934, severnoamerički pisac Džerald V. Džonson (Gerald W. Johnson) izrazio je mišljenja o ženama na radnom mestu: „Žena često dobije posao muškarca ali retko platu muškarca. Razlog je taj što se ne može zamisliti oblik svakodnevnog posla koji neki muškarac ne bi mogao napraviti bolje od bilo koje žene. Najveći krojači i modni kreatori su muškarci... Najveći kuvari su bez razlike muškarci... Upravo ovde i sada činjenica je da je bilo koji poslodavac spreman da dâ muškarcu više novca nego što bi dao ženi za isti posao jer ima razloga da veruje da će muškarac to učiniti bolje.“ Taj komentar, iako je možda ironičan, odražavao je pristranosti tog vremena, koje su još uvek aktuelne u mnogim muškim umovima.

 Pomanjkanje poštovanja —svetski problem

Svaka kultura razvila je svoje stavove, pristranosti i predrasude s obzirom na ulogu žena u društvu. Ali, pitanje na koje se mora odgovoriti glasi: Da li ti stavovi pokazuju dužno poštovanje prema dostojanstvu žena? Ili, umesto toga, odražavaju mušku prevlast kroz vekove zbog obično superiornije fizičke snage muškarca? Ako se sa ženama postupa kao sa robovima ili kao s objektima za eksploataciju, gde je onda poštovanje prema njihovom dostojanstvu? U većoj ili manjoj meri, većina kultura je srušila ženinu ulogu i potkopala njeno samopoštovanje.

Jedan primer između mnogih širom sveta dolazi iz Afrike: „Joruba žene [Nigerija] moraju se pretvarati da su bez znanja i pokorne u prisustvu svojih muževa, a kad poslužuju obroke, od njih se zahteva da kleče pred nogama svojih muževa“ (Men and Women). U drugim delovima sveta, ova poslušnost se može pokazati na različite načine — time da žena mora da hoda na određenoj udaljenosti iza svog muža, ili mora hodati dok on jaše na konju ili muli, ili mora da nosi teret dok muž ništa ne nosi, ili mora jesti odvojeno od muža ili porodice, i tako dalje.

U svojoj knjizi The Japanese, Edvin Rajshauer (Edwin Reischauer), koji se rodio i odrastao u Japanu, piše: „Stavovi muškog šovinizma napadno su očiti u Japanu... Dvostruka seksualna merila, koja ostavljaju muškarca slobodnim a ženu ograničenom, još uvek su česta... Osim toga, od udatih žena očekuje se da budu daleko vernije nego muškarci.“

Kao i u mnogim zemljama, seksualno zlostavljanje je problem i u Japanu, naročito u prepunim vagonima podzemne železnice u vreme najgušćeg saobraćaja. Jasuko, iz Hino Sitija, predgrađa Tokija, rekla je za Probudite se!: „Kao mlada žena, svakodnevno sam putovala na posao u Tokio. To je bilo vrlo neugodno jer su neki muškarci iskoristili priliku da štipaju i pipaju gde god su mogli. Šta žene mogu napraviti u vezi s tim? Morale smo to da podnosimo.  Ali bilo je sramotno. Za vreme jutarnjeg najgušćeg saobraćaja postojao je odvojeni vagon za žene, tako da su bar neke mogle izbeći ta ponižavanja.“

Sue, nekadašnja stanovnica Japana, imala je svoj način da se oslobodi takvih iskazivanja poštovanja. Glasno bi rekla: „Fuzakenai de kudasai!“ što znači: „Prestanite da pravite gluposti!“ Ona kaže: „To je odmah privuklo pažnju i izazvalo akciju. Niko nije želeo da izgubi obraz pred svima drugima. Odjednom me nijedan muškarac nije dirao!“

Pomanjkanje poštovanja prema ženama u porodičnom krugu očigledno je svetski problem. Ali, šta je s ulogom žene na radnom mestu? Da li tamo primaju više poštovanja i priznanja?

[Fusnote]

[Okvir na 6. strani]

Kako se određuje pol deteta?

„Pol nerođenog deteta odlučen je u trenutku oplodnje, a odlučna je ćelija očeve sperme. Svaki ovum, ili jaje, koji žena stvori, ženski je u smislu da sadrži X, ili ženski, polni hromozom. Kod muškarca, samo polovina ćelija sperme nosi X hromozom, dok druga polovina nosi Y, što je muški polni hromozom.“ Dakle, ako se spoje dva X hromozoma, rezultat će biti devojčica; ako se muški Y spoji sa ženskim X, beba će biti dečak. Zato to da li žena ima dečake ili devojčice odlučuje hromozomski faktor u muškoj spermi“ (ABC’s of the Human Body, publikacija Reader’s Digesta). Nerazborito je da muškarac krivi svoju ženu zato što rađa samo devojčice. Nikoga ne treba kriviti. To je jednostavno lutrija rađanja.

[Okvir/Slika na 8. strani]

Tragedija ogromnih razmera

U svojoj knjizi Feminism Without Illusions, Elizabet Foks-Dženoveze (Elizabeth Fox-Genovese) je napisala: „S dobrim se razlogom može verovati da su mnogi muškarci... sve više na iskušenju da upotrebe [svoju] snagu u jednoj situaciji u kojoj im ona još uvek jasno daje prednost — u svojim ličnim odnosima sa ženama. Ako sam u pravu u ovoj sumnji, onda gledamo u tragediju ogromnih razmera.“ A ta tragedija ogromnih razmera obuhvata milione žena koje svakodnevno stradaju od nasilnog muža, oca ili bilo kog drugog muškarca — muškarca koji propušta da „udovolji ispitima jednakosti i pravde.

U trideset država [Sjedinjenih Američkih Država], još uvek je uopšte zakonom dopušteno da muževi siluju svoje žene; a samo deset država ima zakone koji ovlašćuju hapšenje zbog kućnog nasilja... Žene koje nemaju drugi izbor nego da pobegnu, nalaze da ni to nije nekakva alternativa... Trećina od jednog miliona pretučenih žena koje traže hitno sklonište ne mogu ga naći.“ (Uvod u Backlash—The Undeclared War Against American Women, od Susan Faludi.)

[Slika]

Kućno nasilje je za milione tamna strana porodičnog života

[Slika na 7. strani]

Stotine miliona žive bez tekuće vode, kanalizacije ili struje u svojim domovima — ako imaju dom