Žene — da li su poštovane na radnom mestu?

„Bez obzira da li su samci ili su oženjeni, većina muškaraca gledala je na žene kao na laku robu“ (Dženi, bivša sekretarica u kancelariji advokata).

„Seksualno napastvovanje i zlostavljanje žena u bolničkoj sredini je opšte poznata stvar“ (Sara, medicinska sestra).

„Na poslu sam stalno dobijala predloge, znate, nemoralne nagovore“ (Džin, medicinska sestra).

DA LI OVI slučajevi predstavljaju izuzetnu situaciju, ili su rašireni? Probudite se! je intervjuisao jedan broj žena s iskustvom na radnom mestu. Da li su ih njihove muške kolege poštovale i postupale s njima s dostojanstvom? Slede neki od njihovih komentara:

Sara, medicinska sestra iz Nju Džersija, SAD, sa devetogodišnjim iskustvom u američkim vojnim bolnicama: „Sećam se kad sam radila u San Antoniju u Teksasu i kad se pojavilo prazno radno mesto u Odeljenju za hemodijalizu. Pitala sam grupu doktora šta treba da napravim da dobijem radno mesto. Jedan mi je odgovorio uz smijuljenje: ’Idite u krevet s glavnim doktorom.‘ Jednostavno sam rekla: ’Pod tim uslovima ne želim to radno mesto.‘ Ali, to je često način na koji se odlučuje o unapređenjima i radnim mestima. Žena se treba pokoriti dominantnim požudnim muškarcima.

Jednom drugom prilikom radila sam na odeljenju za intenzivnu negu i dok sam pacijentu davala infuziju došao je doktor i uštinuo me za zadnjicu. Bila sam besna i ljutito sam otišla u obližnju sobu. On me sledio i rekao nešto vulgarno. Jednostavno sam ga odalamila tako da je pao u kantu za smeće! Vratila sam se pravo svom pacijentu. Ne treba ni reći da mi više nikada nije dosađivao!“

Mirjam, udata žena iz Egipta koja je ranije bila sekretarica u Kairu, objasnila je položaj žena koje rade u egipatskoj muslimanskoj sredini. „Žene su odevene skromnije nego u zapadnom društvu. Nisam primetila nikakvo seksualno napastvovanje na svom radnom mestu. Ali  seksualno napastvovanje u kairskoj podzemnoj železnici tako je rašireno da je sada prvi vagon rezervisan za žene.“

Džin, tiha ali odlučna žena sa 20 godina iskustva kao medicinska sestra, rekla je: „Sledila sam striktnu politiku da nikad ne izlazim ni sa kim s posla. Ali, napastvovanja su nastupala dok sam radila s doktorima ili bolničarima. Svi su oni mislili da imaju psihološku prednost. Ako mi medicinske sestre nismo ’sarađivale‘ s njima u njihovim seksualnim željama, onda bolničari ne bi bili pri ruci kad nam je trebala pomoć da podignemo pacijenta na krevet i slične stvari.“

Dženi je sedam godina radila kao pravnička sekretarica. Ona objašnjava šta je videla dok je radila s advokatima. „Bez obzira da li su samci ili su oženjeni, većina muškaraca gledala je na žene kao na laku robu. Njihov stav je bio: ’Kao advokati mi smo to zaslužili, a žene su jedna od naših prednosti.‘“ A izgleda da dokazi ukazuju da i drugi profesionalci imaju isto mišljenje. Ali, šta žena može napraviti da smanji napastvovanje?

Darlen, crna Amerikanka koja je radila kao sekretarica i u restoranu, rekla je: „Stvari mogu krenuti loše ako propustite da odredite svoje granice ponašanja. Ako vas muškarac počne izazivati a vi mu uzvratite, onda stvari lako mogu izbeći kontroli. Morala sam jasno izraziti svoj stav u različitim prilikama. Upotrebljavala sam izraze kao što su: ’Cenila bih da niste razgovarali sa mnom na taj način.‘ U jednoj drugoj prilici sam rekla: ’Kao udata žena, smatram da je ovo što ste rekli neugodno, i mislim da se to neće dopasti mom suprugu.‘

Radi se o sledećem: Ako želite poštovanje, morate ga zaraditi. A ja ne vidim kako žena može zaraditi poštovanje ako pokušava da se takmiči u onome što ja nazivam razgovorom iz svlačionice — šale koje se približavaju nepristojnom i seksualne insinuacije. Ako zamaglite granicu između prihvatljivog i neprihvatljivog govora i ponašanja, tada će neki muškarac pokušati da je pređe.“

Nasilni muškarci

Koni, medicinska sestra s iskustvom od 14 godina, opisala je još jedan oblik napastvovanja koji se može pojaviti u mnogim sredinama. „Radila sam s doktorom na redovnom previjanju. Sledila sam sve standardne postupke koje sam naučila. Znam sve o tehnikama sterilnosti, i tako dalje. Ali tom doktoru ništa nije bilo dobro. Vikao je i urlao na mene i kritikovao svaki moj pokret. Takve stvari, ponižavanje žena, vrlo su česte. Neki muškarci imaju problem s egom, i izgleda da imaju potrebu da nameću svoj autoritet ženama s kojima rade.“

Sara, koja je ranije citirana, dodala je svoje iskustvo u tom pogledu. „Radila sam na pripremi za operaciju kad sam proverila vitalne znakove pacijenta. Njegov EKG [elektrokardiogram] bio je tako nepravilan  da sam znala da se ne može operisati. Napravila sam grešku što sam hirurgu skrenula pažnju na to. Bio je besan, a njegova reakcija je bila: ’Medicinske sestre treba da paze na „guske“, a ne na EKG.‘ Zato sam jednostavno obavestila glavnog anesteziologa koji je rekao da pod tim okolnostima njegov tim neće sarađivati s hirurgom. Tada je hirurg iznenada rekao ženi tog čoveka da sam ja kriva što njen muž još nije operisan! U takvoj sredini žena ne može pobediti. Zašto? Jer ste nesvesno ugrozili muški ego.“

Sasvim je jasno da su žene često izložene napastvovanju i ponižavajućem ponašanju na radnom mestu. Ali, kakav je njihov položaj pred zakonom?

Žene i zakon

U nekim zemljama ženama je bilo potrebno mnogo vekova da dostignu čak i teoretsku jednakost pred zakonom. A tamo gde zakon razjašnjava tu jednakost, široka provalija često razdvaja teoriju i praksu.

Publikacija UN The World’s Women—1970-1990 navodi: „Veći deo ovog jaza [jaza vladine politike] uvršćen je u zakone koji poriču žensku jednakost s muškarcima u njihovim pravima da poseduju zemlju, pozajmljuju novac i sklapaju poslovne ugovore.“ Kao što je rekla jedna žena iz Ugande: „Mi smo i dalje građani drugog reda — ne, trećeg reda, budući da naši sinovi dolaze ispred nas. Ponekad se bolje postupa čak sa magarcima i traktorima.“

Publikacija Time-Lifea Men and Women navodi: „Godine 1920, 19. Amandman Ustava Sjedinjenih Američkih Država zagarantovao je ženama pravo glasanja — dugo vremena nakon što su već izvojevale to pravo u mnogim evropskim zemljama. Ali, pravo glasa u Britaniji nije bilo dato sve do 1928 (a u Japanu sve do nakon drugog svetskog rata).“ Protestujući protiv političke nepravde prema ženama, britanska sifražetkinja Emili Majlding Dejvison (Emily Milding Davison) bacila se pod kraljevog konja na Derbiju 1913. i poginula. Postala je mučenik u stvari jednakih prava za žene.

Sama činjenica da čak u 1990. američki Senat razmatra „Akt o nasilju nad ženama“ pokazuje da zakonodavna tela kojima dominiraju muškarci sporo reaguju na potrebe žena.

Ova kratka slika postupanja prema ženama širom sveta dovodi nas do pitanja: Da li će stvari ikada biti drugačije? Šta je potrebno da se situacija promeni? Sledeća dva članka razmatraće ta pitanja.

[Okvir/Slika na 11. strani]

Ko lošije prolazi?

„Žene rade dve trećine posla u svetu. One proizvode 60 do 80 posto hrane Afrike i Azije, 40 posto hrane Latinske Amerike. Ipak, one zarađuju samo jednu desetinu svetskog prihoda i poseduju manje od jedan posto svetskog vlasništva. One su među najsiromašnijima od siromašnih sveta“ (May You Be the Mother of a Hundred Sons, od Elisabeth Bumiller).

„Činjenica je da devojčice ne idu u školu [u nekim delovima sveta] jer nema dovoljno sigurne vode za piće... Video sam adolescentkinje koje nose vodu za piće s udaljenosti od dvadeset i ponekad trideset kilometara [10 do 20 milja], što oduzima celi dan. Do vremena kad imaju četrnaest ili petnaest godina, te devojke... nikada nisu bile u školi, nikad nisu ništa naučile“ (Jacques-Yves Cousteau, The Unesco Courier, novembar 1991).

[Slika na 10. strani]

Seksualno napastvovanje ne mora se tolerisati