Oni preživljavaju u pustinji Namib

Od dopisnika Probudite se! iz Južnoafričke Republike

KAOKOLAND i Damaraland su ogromne regije koje se preklapaju u severnom delu afričke pustinje Namib. „Izgubljeni svetovi u koje je sve do nedavno malo njih imalo prednost da se usudi da dođe“, tako ih opisuje Klajv Volker (Clive Walker) u svojoj knjizi Twilight of the Giants. To je dom jedinih pravih pustinjskih slonova na svetu.

Verovatno je u tim regijama ostalo manje od stotinu tih gorostasa. Godišnje padne manje od 15 centimetara kiše, a katkad godinama ne padne ništa. Kako slonovi utoljuju žeđ i svoj ogroman apetit?

Adaptiranje na pustinju

Prvi put se o slonovima u zapadnom Namibu izvestilo 1895, a postoje dokazi da su generacijama živeli u toj pustinji. Tokom nedavnog sušnog razdoblja, kad kiša nije pala pet godina, slonovi su ostali u pustinji i, koliko se može utvrditi, nijedan odrasli slon nije uginuo direktno od suše, iako je nestalo prilično mnogo kudua, gemsboka (oriksa) i planinskih zebri, kao i nekoliko mladunaca slonova. „Slonovi su“, zaključuje Mič Rirdon (Mitch Reardon) u svojoj knjizi The Besieged Desert, „među najprilagodljivijim stvorenjima na Zemlji.“

Iako su rečna korita u Kaokolandu obično suva, voda sa istočnih padina prodire pod pesak, pa može poslužiti slonovima. Oni u pesku rečnog korita prokopaju i ostave rupe za pojenje. Voda se nacedi u te rupe, i kad slonovi utole žeđ, doslovno mirijade drugih životinja,  ptica i insekata koriste te iste bunare i tako preživljavaju.

Budući da su slonovi ogromni potrošači vegetacije, kojima je potrebno više od 100 kilograma hrane na dan, neki možda pomišljaju da oni kvare ekologiju te regije. Ali, zapazimo sledeću primedbu dobro poznatog autoriteta, dr Antonija Hol-Martina (Anthony Hall-Martin), u knjizi Elephants of Africa: „Slonovi u bujnim tropima uništiće cela stabla bez boljeg razloga osim da pojedu nekoliko listova, ali njihovi pustinjski istovrsnici retko krše ili čupaju drveće. Kad bi to činili, ubrzo im ništa ne bi preostalo za jelo. Umesto toga, pojede se svaki komadić zelenila koji se otkine i jedva da možemo pronaći nekoliko izgaženih i propalih listova.“

Pustinjski slon u stvari pospešuje rast drveća. Omiljena hrana im je, između ostalog, stablo akacije, i u sezoni pojedu veliku količinu mahuna sa semenjem. Kad to semenje prođe kroz sistem za varenje, tvrde mahune se smekšaju, a zatim izlučuju i ostavljaju kao hrpa tople, hranjive balege, spremne da proklijaju kad konačno padne kiša. Tako akacije, zahvaljujući slonovima, bivaju efikasno zamenjene u ekološkom ciklusu koji nikad ne prestaje.

Setiti se znači preživeti

Verovatno ste čuli izreku: „Slon nikad ne zaboravlja.“ Pogledajmo kako se to odnosi na način života pustinjskih slonova. Oni poseduju visoko razvijeno osećanje za porodični život, zajedništvo, tako da će mladunac ostati uz svoju majku i do deset godina, što je prilično dugo detinjstvo u poređenju s drugim sisarima i drugo odmah iza ljudskog.

Tokom te adolescencije mladunac se druži sa slonovima različitog uzrasta, učeći od njih tajne preživljavanja u neumoljivoj okolini. Pokazuju mu gde će i kako pronaći vodu, koje će bilje jesti i kad ono raste. I uče ga kako da izbegne čoveka. Ovu zalihu pouke i saznanja mladi slon ne sme kad odraste nikad da zaboravi. „U vreme suše“, objašnjava Rirdon, „pamćenje i iskustvo slona može biti ključ za preživljavanje.“

Način života slonova bazira se na matrijarhalnom društvu, i ključna figura za preživljavanje krda nesumnjivo je stara slonica. Ona predvodi svoju porodicu, i krdo, u stalnoj potrazi za vodom i hranom. Za možda 50 godina života, u njoj se nagomilava znanje potrebno za preživljavanje. Svojim vođstvom i primerom, ona to prenosi na mlađe u krdu. Zato, kad lovokradice ubiju jednu takvu stariju slonicu, to znači uništenje jedne priručne biblioteke pune podataka o tome kako pronaći hranu.

 Gart Oven-Smit (Garth Owen-Smith), iz Namibijskog povereništva za životinjski svet, kaže o tim pustinjskim slonovima Namiba sledeće: „Ne zaboravimo... mi ne govorimo o bilo kojoj divljoj životinji. To su pustinjski slonovi... Ta se kombinacija... ne može naći nigde drugde na svetu... Kakva šteta, kakav gubitak za nauku i svet ako se dopusti da oni nestanu sa scene.“ Međutim, ti gorostasi neće lako nestati sa scene svog doma koji su sami izabrali. Ne samo da su izvanredno prilagodljivi nego su i divno opremljeni da prežive.

Druge tajne preživljavanja

Da ste blizu krda — niz vetar, naravno — mogli biste iz prve ruke posmatrati neke od njihovih tajni preživljavanja. Zapazili biste da se okupljaju oko plitke depresije u sitnom pesku, kopkaju prednjim nogama po tlu, podižu meku prašinu svojim surlama i oduvavaju je preko sebe, sve dok ne postanu nalik sivim sablastima. Mislite li da je to zato što vole prljavštinu? Daleko od toga. Pokrivač od prašine, kao fini puder, hladi kožu i štiti je od žarkog sunca.

Ako ostanete vrlo tihi, videćete krdo kako se odmara nakon posipanja. Da, odmara se, osim velikih ušiju. Pogledajte kako se one neprestano pomiču u laganim pokretima hlađenja. Pored toga što stvaraju lagani povetarac, što je uvek dobrodošlo, krv koja kruži kroz mrežu izbočenih vena na ušima hladi se do 6 stepena Celzijusa. Ta ohlađena krv zatim cirkuliše po ogromnom telu i zatim natrag do ušiju. Poželite li katkad da i vi imate ugrađeni rashladni uređaj?

Možda su vam se dosad noge već zamorile od čučanja? Pogledajte kako ona velika slonica tamo opušta svoje noge. Pogledajte kako elegantno savija svoje prednje koleno, uravnotežujući stopalo na noktima nožnih prstiju. Odmara jastučić na stopalu. Ponekad slonovi na smešan način prekrste svoje zadnje noge, kao neko ko se naslonio na štap za hodanje.

Još jedna neobična navika prikazana je na suprotnoj strani. Pogledajte kako slonica pod svojim stopalom kotrlja okrugli kamen. Smatra se da time opušta jastučiće na umornim stopalima, na isti način kao što bi pediker možda masirao taban na pacijentovom umornom stopalu. Sigurno se sećate da je krdo možda hodalo mnogo kilometara, a ovo je čini se jedan od načina na koji ublažavaju pritisak na svojim jastučićima.

Koliko će dugo preživljavati?

Iako su u stanju da prežive prirodne opasnosti svoje okoline, mogu li ti pustinjski gorostasi preživeti i nasrtaje svog jedinog grabežljivca, čoveka? Čini se da mogu. Pripadnici mesnih plemena sada se uključuju u sačuvanje prirodnih resursa.

Prema časopisu African Wildlife, obrazovna kampanja za sačuvanje koju je započelo Namibijsko povereništvo za životinjski svet „dovela je do toga da su plemenske vlasti i Damara i Herero plemena potpuno zabranile lov u toj regiji“. Povereništvo za životinjski svet takođe je dobilo podršku poglavarâ plemena Himba u Kaokolandu, koji su imenovali pripadnike svog plemena kao lovočuvare.

Ova pozitivna podrška tradicionalnih vođa dovela je do plemenskih osećanja ponosa u vezi sa svojim prirodnim životinjskim svetom. „Po prvi put u petnaest godina“, izveštava African Wildlife, „broj slonova i crnih nosoroga u toj naročitoj i zadivljujućoj regiji [se] povećao.“ Treba se samo nadati da će zanimanje za njihovo kraljevstvo divljih životinja trajati i dalje.

Tako će zaista te lutalice po bezvodnoj pustoši još dugo tumarati stenovitim prostranstvima doma koji su izabrali. Oni, sa svojim prirodnim instinktom i ugrađenom opremom za preživljavanje, zaista preživljavaju u pustinji Namib.

[Slika na 25. strani]

Slonovi prave rupe za vodu tako što kopaju u pesku rečnog korita

[Slika na 26. strani]

Slonovi kotrljaju okrugli kamen pod svojim nogama, očito da bi opustili jastučiće na stopalima

[Izvor]

Ljubaznošću Clivea Kihna