Istraživanje svemira — šta nosi budućnost?

SLOMOM sovjetskog komunističkog carstva, iz svemirske trke ispala je većina konkurencije. Neki naučnici sada su bez svoje prvobitne motivacije — da pobede nekoga. Umesto takmičenja, ruski i američki svemirski naučnici govore o saradnji, o udruživanju svog spoznanja i veštine. Ali, još uvek postoje ciljevi koje treba postići i pitanja na koja treba odgovoriti. Jedno pitanje koje mnogi postavljaju glasi: Kakve su koristi za čovečanstvo od svih tih ogromnih napora i troškova da se istraži svemir?

Publikacija koju je izdala NASA kaže da je tokom razdoblja od poslednje tri decenije „obavljeno više od 300 lansiranja [letelica bez ljudske posade] za programe od istraživanja Sunčevog sistema preko poboljšanog prognoziranja vremena i globalnih komunikacija do studija Zemljinih bogatstava“. Da li su rezultati opravdali ogromne svote novca koji je pretočen u te programe? NASA izjavljuje da su oni „više nego nadoknadili nacionalno ulaganje u vremenu, novcu i tehničkom razvoju“. NASA dalje opravdava trošak govoreći: „Oko 130 000 Amerikanaca zaposleno je zbog svemirskog programa koji vrši istraživanje kako bi se poboljšali materijali i boje otporni na vatru, manji i trajniji radio-aparati i televizori, tvrđe plastične mase, jači lepkovi, sistemi elektronskog posmatranja za bolničke pacijente, poboljšana kompjuterska tehnologija, kao i druga područja istraživanja.“

Jedna druga periferna korist od svemirskog programa jeste detaljnije kartografisanje Zemljine površine, čak i ispod Zemljine površine. Drugi let šatla uključivao je eksperiment koji je „koristio relativno primitivan optički rekorder“. „Pretpostavljalo se da će to biti jednostavno geološko merenje uz upotrebu radara za imaginiranje tla“ (Prescription for Disaster, od J. J. Trentoa). Ali to se neočekivano isplatilo. „Kad se brod vratio i slike... obrađene, otkriveni su putevi i ulice drevnog grada zakopanog u pesku Sahare. Otkrivena je izgubljena civilizacija.“ Osim toga, postoji još jedna korist koja utiče na sve nas.

Kakvo će biti vreme?

Svakodnevna vremenska prognoza, s kartama i vizuelnim pomoćnim sredstvima, nešto je što većina ljudi koja ima televizor uzima kao samo po sebi razumljivo. Ipak, kako to menja našu sposobnost da pravimo planove za svaki dan! Hoće li biti nevreme ili će padati kiša ili sneg, obično ćete znati satima unapred — zahvaljujući vremenskim satelitima tamo gore u orbiti Zemlje.

U poslednjih 30 godina, meteorološki sateliti prenose informacije o Zemljinom vremenu. Publikacija koju je izdala NASA navodi: „Ti sateliti ne samo da omogućavaju bolje razumevanje naše okoline, nego pomažu i da nas zaštite od njenih opasnosti.“ Nadalje primećuje da je 1969. uragan pogodio obalu zaliva reke Misisipi, prouzrokujući štetu u vrednosti od 1,4 milijarde američkih dolara. „Ipak, zahvaljujući prognozi vremenskog satelita, samo je 256 ljudi izgubilo život, a većina njih mogla se spasti da su poslušali rana upozorenja da se evakuiše područje.“ Sigurno je da bi se te koristi mogle primeniti na druge delove Zemlje koji redovno trpe od smrtonosnih posledica monsuna i oluja.

 Svemirski naučnici nisu samo zainteresovani za propratne koristi za stanovnike Zemlje. Njihovi ciljevi idu mnogo dalje. Dakle, šta u istraživanju svemira nosi budućnost?

Izazov svemirskih stanica

Ono što mnogi svemirski naučnici vide kao neophodnu potrebu jeste prava, funkcionalna svemirska stanica. NASA je proračunala da će do godine 2000. biti potrebno 30 milijardi američkih dolara za svemirsku stanicu Freedom koja se gradi. Pošto se stanica planira već nekoliko godina, već je, prema NASA izvoru, potrošeno 9 milijardi američkih dolara. Ali, kako stručnjaci mogu postaviti svoju svemirsku stanicu u orbitu? Izračunalo se da će američki šatl morati da izvede najmanje 17 letova sa ljudskom posadom da bi odneo stanicu Freedom komad po komad tamo gore. To znači vrlo skupu operaciju za koju je potrebno mnogo vremena. Šta bi moglo biti rešenje?

Neki su predložili da Rusi i Amerikanci udruže snage i upotrebe snažne ruske rakete Energija kako bi odneli stanicu Freedom. Energija, koju je Serž Šmeman (Serge Schmemann), pisac u New York Timesu, opisao kao „leteći neboder od 20 spratova“, mogla bi da ubrza američki projekat svemirske stanice. Rusima su potrebni američki dolari, a ovo bi im bila prilika za malo kapitalističke poslovnosti. U.S.News & World Report navodi: „Šest Energija bez ljudske posade moglo bi postaviti celu svemirsku stanicu, jeftino i bez riskiranja ljudskog života.“

Naravno, Sjedinjene Američke Države i Ruska Federacija nisu jedine nacije uključene u istraživanje svemira. Između ostalih inicijativa, Evropska svemirska agencija, preko francuskog društva Arianespace, stvara skupe rakete za lansiranje komercijalnih satelita. I Japan poseže za zvezdama, i „do kraja ovog veka, Japan planira da postane prva azijska nacija koja će uspostaviti trajnu ljudsku prisutnost u svemiru“, prema nedavnoj informaciji objavljenoj u Asiaweeku. Prvi službeni japanski astronaut, Mamoru Mori, na rasporedu je za sedmodnevnu misiju iz Kejp Kanaverala na Floridi 1992. Isti izveštaj kaže da je „misija važan preludijum za planove Japana da doprinese [američkoj] svemirskoj stanici Freedom“. Ovaj projekat imaće i saradnju evropskih i kanadskih svemirskih naučnika.

Naseljavanje planetâ

Još jedna ambicija rasplamsava maštu mnogih — želja da se nasele i eksploatišu druge planete. Džordž Henri Elijas (George Henry Elias), u svojoj knjizi Breakout Into Space—Mission for a Generation, piše: „Izgradnja interplanetarne civilizacije neophodna je za preživljavanje naše vrste... Mi ljudi sada zauzimamo celu planetu, i vreme je da krenemo u potragu za većim životnim prostorom. Prazan Sunčev sistem nas čeka.“ Njegovi su neposredni uzdasi usmereni na planetu Mars.

Osoba koja odlučno smatra da čovek treba da ide na Mars jest Majkl Kolins (Michael Collins), bivši astronaut koji je 1966. godine pilotirao Geminijem 10 i komandnim modulom Apola 11, koji je odveo čoveka na Mesec. U svojoj knjizi Mission to Mars, on kaže: „Mars izgleda prijateljski, pristupačno, čak i nastanjivo.“

Brus Mari (Bruce Murray), dugogodišnji menadžer Laboratorije za mlazni pogon u Pasadeni, snažno zastupa udruženu američko-rusku pustolovinu na Mars. Kao suosnivač Planetarnog društva, nedavno je pokrenuo inicijativu „Na Mars... zajedno“. On kaže: „Mars je planeta budućnosti. On će biti područje aktivnosti za pustolovne pripadnike budućih generacija.“

Maršal Brement (Marshall Brement), bivši ambasador Sjedinjenih Američkih Država na Islandu, piše: „Dve zemlje mogu mnogo naučiti jedna drugu na tom području [svemira]. Sovjetski svemirski  program sa ljudskom posadom najbolji je; sovjetski kosmonauti drže sve vremenske rekorde u orbiti... Obavezivanja obeju nacija da zajednički uspostave stanicu na Mesecu, da oplove Veneru i da se spuste na Mars mogla bi imati veliku naučnu vrednost.“

Planetarno društvo, koje kao osnivača uključuje astronoma sa Univerziteta Karla Sagana, objavilo je „Deklaraciju o Marsu“, u kojoj stoji: „Mars je svet odmah do nas, najbliža planeta na koju se ljudski istraživači mogu sigurno spustiti... Mars je riznica naučnih informacija — važnih za proučavanje samog Marsa ali i za moguće bacanje svetla na poreklo života i na očuvanje Zemljine okoline.“ Naučnici su radoznali u pogledu misterija porekla života. Jednostavan odgovor Biblije njih ne zadovoljava: „Dostojan si, Jehova, ti Bože naš, da primiš slavu i čast i silu, jer si ti sve stvorio, i usled tvoje volje sve postoji i stvoreno je“ (Otkrivenje 4:11, New World Translation; Rimljanima 3:3, 4).

Problemi s kojima se treba suočiti

Međutim, Mari, zajedno s drugim naučnicima, shvata neke od problema takvih interplanetarnih letova na velike udaljenosti. Na primer, astro/kosmonautima bi trebalo oko godinu dana interplanetarnog leta da dođu na Mars. Dakle, za kružno putovanje bile bi potrebne najmanje dve godine, ne računajući vreme provedeno na Marsu. Efekti bestežinskog stanja još se ne razumeju u potpunosti. NASA publikacija navodi: „Među njima [efektima bestežinskog stanja] su gubitak nekih minerala iz kostiju; atrofija mišića kad se ne upotrebljavaju; sindrom svemirske adaptacije, oblik bolesti kretanja karakterističan samo za svemirske letove.“

Za sada nijedan čovek nije tako dugo razdoblje proveo u bestežinskom stanju. Međutim, ruski kosmonauti kreću se prema tome. Dana 25. marta 1992, nakon deset meseci u svemiru na ruskoj svemirskoj stanici MIR, 33-godišnji Sergej Krikalev vratio se na Zemlju. Bio je malo ošamućen kad je podignut iz kapsule za povratak, ali pokazao je da čovek može preživeti duga razdoblja u bestežinskom stanju. A bestežinsko stanje nije jedini problem s kojim se astro/kosmonauti moraju suočiti, kao što su otkrili Rusi.

Kad stavite grupu ljudi u zatvoreni prostor na bilo koje vreme, na kraju ćete imati psihološke probleme i probleme s ličnostima. Knjiga Time-Lifea Outbound, u seriji Voyage Through the Universe, navodi: „Nivoi razdražljivosti sklone su porastu svake nedelje misije. Za vreme [sovjetskih] misija Saljut, kontrolori na Zemlji primetili su da su kosmonauti postajali vrlo razdražljivi onim što su smatrali glupim pitanjima... Tokom produžene misije Grečka i Romanjenka iz 1977, kontrolori na Zemlji uspostavili su i ’grupe za psihološku podršku‘ kako bi posmatrale mentalno zdravlje kosmonauta.“ Grečko je rekao: „Takmičenje unutar posade jedna je od najštetnijih stvari, naročito ako svako počne dokazivati da je on najbolji.“ Dodao je da u svemiru „nemate psihološke ventile. Tamo je to mnogo opasnije“.

Dakle, bilo kakvo dugotrajno interplanetarno putovanje biće situacija koja zahteva veštinu i taktičnost, s obzirom na sve naučne, mehaničke i psihološke faktore koji su uključeni. Podnošenje jedan drugoga nije lako ljudima ovde na Zemlji; koliko li je teže u granicama svemirske letelice. (Uporedi Kološanima 3:12-14.)

Hoće li čovek ikada dostići planete?

Slavni američki filmovi Zvezdane staze milionima su otvorili apetit za svemirska putovanja. Kakvi su budući izgledi za istraživanja drugih planeta pomoću brodova s ljudskom posadom? Postoje dve perspektive koje se moraju uzeti u obzir — ljudska i božanska. Konačno, Biblija kaže da je Jehova ’Tvorac neba i zemlje. S obzirom na nebesa, Jehovi nebesa pripadaju, ali zemlju je dao sinovima čovečjim‘ (Psalam 115:15, 16; 1. Mojsijeva 1:1, NW).

 Već smo videli da su mnogi naučnici optimisti u pogledu sposobnosti ljudi da dopru do Marsa i nasele se na njemu. Ljudska radoznalost i žudnja za spoznanjem nesumnjivo će nastaviti da podstiču muškarce i žene da proširuju granice otkrića. Jedna od svrha Svemirskog teleskopa Habl je, prema biltenu NASA, „da traži druge svetove, druge galaksije i prve početke samog svemira“. NASA takođe navodi: „Izgled za svemirske aktivnosti u 21. veku uzbudljiv je i izazovan. Možemo unapred videti takva važna dostignuća kao što su industrije koje deluju u orbiti, Mesečeve baze i ekspedicije s ljudima na Mars. Sada kad je svemirska granica pređena, nema vraćanja.“

Šta se može reći s biblijske tačke gledišta? Istina, Bog je rekao čoveku da se ’namnoži i napuni zemlju‘ (1. Mojsijeva 1:28). U isto vreme data mu je inteligencija i nezasitna želja da zna više o onome što ga okružuje, uključujući biosferu, stratosferu i dalje. U te stvari koje ga okružuju uključen je naš sićušan Sunčev sistem i zvezde izvan njega. Tako je kralj David bio nadahnut da napiše pre oko tri hiljade godina: „Kad nebesa tvoja gledam, delo prsta tvojih, i mesec i zvezde što si postavio, šta je čovek da ga se opomeneš, sin čovečji da se o njemu brineš?“ (Psalam 8:4, 5).

Teleskop Habl nedavno je preneo sliku divovske galaksije M87. Opisana je kao kuglica svetlosti koja se sastoji od dva biliona zvezda! Možete li zamisliti tu brojku? Koliko je udaljena M87? Pedeset i dva miliona svetlosnih godina od Zemlje — „relativno blizu u odnosu na obime intergalaktičkih udaljenosti!“ Budimo iskreni, čovek i Zemlja tako su beskonačno maleni u poređenju sa nezamislivom ogromnošću univerzalnog svemira! Ono što Jehova radi i što će uraditi u celom tom beskrajnom svemiru van je našeg sadašnjeg shvatanja. Bez obzira na čovekove ambicije prema svemiru, na našoj je planeti postavljeno sporno pitanje koje najpre mora biti rešeno Božjom intervencijom (Otkrivenje 16:14-16).

Sporno pitanje koje treba da se reši

Sporno pitanje je izbor između vladavine Boga i vladavine Satane. To je razlog zbog koga Jehovini svedoci širom sveta objavljuju da Bog ubrzo mora preduzeti akciju da očisti Zemlju od zla, pokvarenosti, ubistva, nasilja i rata (Marko 13:10; 2. Korinćanima 4:4).

Astronauti koji su pogledali dole prema našoj Zemlji s udaljenosti od stotina kilometara izvan u svemiru divili su se lepoti ovog planetarnog dragulja. Gledana s visine, Zemlja ne pokazuje političke granice koje dele i razdvajaju. To je samo jedan divan, globalan dom za ljudsku porodicu. Ipak, ovde imamo svet pun pohlepe, zavisti, laži, iskorišćavanja, nepravde, terora, straha, zločina i nasilja. Šta je čovečanstvu potrebno da bi se urazumilo?

Biblija pokazuje da će Jehova Bog, Tvorac i Vlasnik Zemlje, ubrzo preduzeti akciju protiv neobuzdanih i nepokornih stanovnika ove planete. Samo će stvarno krotki biti ostavljeni da naslede Zemlju. Tek tada ćemo moći da vidimo koje daljnje namere Bog ima na umu za poslušnu ljudsku porodicu (Psalam 37:11, 29; Otkrivenje 11:18; 16:14-16).

[Okvir na 14. strani]

Spasavanje satelita

NASA je u maju ove godine povukla uspešan potez kad su tri astronauta sa spejs šatla Endeavor tokom svemirske šetnje ljudskom snagom pokrenuli svojeglav komunikacijski satelit težak 4 080 kilograma. Doveli su ga u prostor za teret gde mu je stavljena nova startna raketa. Satelit je zatim ispaljen u visoku orbitu pre nego što bude spušten na svoju radnu poziciju 35 900 kilometara iznad Zemlje.

 [Slike na 15. strani]

1. Umetnikov crtež projektovane svemirske stanice „Freedom“;

2. Bestežinsko stanje je problem s kojim se suočavaju

interplanetarni putnici;

3. Zemlja viđena s Meseca;

4. Venera;

5. Mars

[Izvor]

Fotografije 1-4, NASA photo; 5 Fotografija NASA/JPL