Istraživanje svemira — koliko je čovek daleko otišao?

DANA 12. aprila 1961, novi Kolumbo ušao je u anale istorije. Jurij Aleksejevič Gagarin, ruski kosmonaut, bio je prvi čovek koji je putovao u svemir u kosmičkom brodu Vastok 1. Njegovo putovanje trajalo je 108 minuta i na njemu je prošao 40 900 kilometara oko Zemlje u jednoj orbiti. On je bio pobednik prvog kruga u velikoj svemirskoj trci između bivšeg Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država.

U.S.News & World Report je naveo: „Istina je da je... Amerika bila naterana u svemir imperativom da nadmaši Ruse.“ Predsednik Džon F. Kenedi bio je odlučan da pokuša otkloniti jaz između sovjetskih i američkih svemirskih dostignuća. Džon Logzdon (John Logsdon), direktor Centra za međunarodnu naučnu i tehnološku politiku, napisao je u knjizi Blueprint for Space: „Sorenson [Kenedijev specijalni savetnik] kaže da je na Kenedijev stav uticala činjenica [da su] ’Sovjeti postigli ogroman svetski prestiž zbog Gagarinovog leta dok smo mi istovremeno pretrpeli gubitak prestiža zbog Zaliva svinja. a To je naglasilo činjenicu da je prestiž bio stvaran, a ne samo propagandni faktor u svetskim zbivanjima.‘“

Predsednik Kenedi je odlučio da, bez obzira na cenu, Sjedinjene Američke Države moraju učiniti nešto spektakularno kako bi prestigle Sovjete. Pitao je: „Imamo li šansu da porazimo Sovjete ako pošaljemo laboratoriju u svemir, ili putovanjem oko Meseca, ili raketom da se spusti na Mesec, ili raketom da otide na Mesec i vrati se natrag sa čovekom? Postoji li neki drugi svemirski program koji obećava upečatljive rezultate s kojima bismo mogli pobediti?“ Naučnici Sjedinjenih Američkih Država konačno su dobili političku podršku za svoje ambicije. Ali, trebalo je da čekaju na svoj uspeh.

Rusi su nastavili svoju seriju uspeha 1963, kad je Valentina Vladimirovna Tereškova postala prva žena u orbiti oko Zemlje, ne jednom, nego 48 puta! NASA (National Aeronautics and Space Administration/Nacionalna administracija za aeronautiku i prostor) se suočila s izazovom hvatanja koraka u trci za međunarodni svemirski prestiž. Šta su, dakle, konačno postigli?

 Apolo i Mesec

Naučnici NASA od 1959. proučavaju mogućnost spuštanja na Mesec. Zatražili su dozvolu da izgrade svemirsku letelicu koja bi se zvala Apolo. Međutim, „predsednik Ajzenhauer je odbio da odobri taj zahtev“. Zašto taj negativan stav? Cena, koja se kretala od 34 do 46 milijardi američkih dolara „ne bi proizvela dovoljno naučnog spoznanja da se opravda investicija... Ajzenhauer je rekao NASA da neće odobriti nikakav projekat koji ima za cilj spuštanje na Mesec“ (Blueprint for Space). Jedina nada za naučnike bila je u novom predsedniku, Džonu F. Kenediju.

On je američkim naučnicima postavio cilj spuštanja čoveka na Mesec pre kraja decenije — i pre Rusa! Vendel Marli (Wendell Marley), koji je radio kao elektrotehničar na vođenju i navigacijskom sistemu Apola, rekao je za Probudite se!: „Nesumnjivo je postojalo osećanje rivalstva sa SSSR-om, a to je bila i motivišuća snaga među mnogim tehničarima s kojima sam radio. Ponos nas je terao da napravimo svoj deo u spuštanju čoveka na Mesec pre nego što to učini Rusija. Mnogi od nas čak su radili prekovremeno bez dodatne plate da bismo se mogli držati vremenskih rokova.“

Ishod svih tih napora sada je istorija — u julu 1969. Nil Armstrong i Edvin „Buz“ Oldrin ostavili su prve ljudske otiske stopala na površini Meseca. Taj ogroman poduhvat nije bio bez cene. Dana 27. januara 1967, trojica astronauta izgubila su život prilikom požara na palubi u komandnoj kapsuli za vreme testa koji je prethodio letu. Manje od tri meseca kasnije, ruski kosmonaut Vladimir Komarov poginuo je dok je pokušavao da se vrati na Zemlju nakon 18 obletanja oko nje. Ipak, stotinama godina to je često bila cena koju su muškarci i žene plaćali za istraživanje. Oni su umrli u svojoj potrazi za znanjem i slavom.

Ali, ne računajući putovanje na Mesec, koji je napredak učinjen u svemiru?

Pretraživanje planeta

NASA je poslala mnoge satelite u svemir, i oni su dali izvanredne rezultate s obzirom na povećano spoznanje o svemiru. To je jedna od koristi na koju ukazuju naučnici kako bi opravdali enormne troškove letova s ljudskim posadama i svemirskih sondi bez ljudi. U martu 1992. bila je 20. godišnjica jednog od najvećih uspeha u istraživanju svemira — lansiranja prve svemirske sonde na putovanje izvan našeg Sunčevog sistema. Pionir 10, lansiran 1972, nadoknadio je seriju ranih neuspeha među svojim prethodnicima, unazad sve do 1958. Očekivalo se da će aktivni vek trajanja sonde biti oko tri godine. Umesto toga, zahvaljujući svom nuklearnom izvoru snage, ona još uvek šalje informacije nazad na Zemlju. Nikolas But (Nicholas Booth), pišući u New Scientistu, kaže da „službenici NASA očekuju da će moći da prate letelicu sve do kraja veka. Moglo bi se to opisati kao najuspešnija interplanetarna misija do sada“. Zašto je Pionir 10 tako poseban?

Bio je programiran da se kreće prema našem najvećem planetarnom susedu, Jupiteru, pre nego što izađe iz Sunčevog sistema. To je uključivalo putovanje od približno 779 miliona kilometara za koje je bilo potrebno skoro dve godine. Do Jupitera je došao u decembru 1973. Na putu je prošao pokraj Marsa i kroz asteroidni pojas iza Marsa. Zabeležio je 55 udara čestica prašine. Međutim, svemirska letelica uspela je da umakne bez oštećenja. Drugi instrumenti merili su radijaciju i magnetska polja oko Jupitera.

Zatim je bio lansiran Pionir 11, i nakon što je prošao pokraj Jupitera krenuo je dalje prema Saturnu. Gradeći na temelju tih pustolovina Pionira, NASA je nastavila sa svemirskim letelicama Vojadžer 1 i 2. One su, prema rečima Nikolasa Buta, poslale natrag „poplavu informacija o jovijanskom [Jupiterovom] sistemu koja je nadmašila rezultate misija Pionira“. Kako su te sonde poslale svoje informacije natrag na Zemlju?

 Postoji sistem praćenja nazvan Deep Space Network, koji se sastoji od paraboličnih radio-antena, prečnika 64 metra, koje naizmenično hvataju signale kako Zemlja rotira. Te radio-antene smeštene su u Španiji, Australiji i Sjedinjenim Američkim Državama. One su ključ za precizno primanje radio-signala sa svemirske letelice.

Ima li života na Marsu?

Istraživanje svemira očigledno će i dalje biti vođeno jednim intrigantnim pitanjem koje je vekovima stimulisalo čovekovu radoznalost: Postoji li inteligentan život bilo gde tamo izvan u ogromnom svemiru? Astronomi i pisci su dugo vremena spekulisali o tome ima li života na crvenoj planeti Marsu. Šta su u tom pogledu dokazali noviji svemirski letovi?

Serije svemirskih sondi Mariner tokom 1960-ih i 1970-ih poslale su nazad slike Marsa. Zatim su se, 1976, lenderi Viking 1 i 2 spustili na Mars i, neverovatno, poslali natrag informacije o stenama i tlu. Kako se došlo do tih informacija? Upotrebom automatizovane hemijske i biološke laboratorije na letelici za spuštanje. Tlo je pokupila robotska ruka, zatim je uneseno u letelicu i analizirala ga je robotska laboratorija. Da li je tamo bilo ikakvog života ili izgleda za život? Šta su otkrile fotografije i analize?

Pisac svemirske nauke Brus Mari (Bruce Murray) objašnjava: „Nikakvo grmlje, nikakva trava, nikakvi otisci stopala ni druge indikacije života nisu ublažile neplodnost ovog geološki fascinirajućeg terena... Uprkos najpažljivijem ispitivanju uzoraka tla... nije otkriven ni jedan jedini organski molekul... Marsovo tlo daleko je sterilnije od bilo koje okoline na Zemlji... Mars je vrlo verovatno beživotan bar poslednjih nekoliko milijardi godina.“

Mari je izvukao zaključak iz svih dokaza koji su se vraćali iz planetarnog istraživanja: „Mi smo zaista sami u ovom Sunčevom Sistemu. Zemlja, koja jedina poseduje vodenu površinu, oaza je života. Mi nemamo daleke mikropske rođake na Marsu niti verovatno bilo gde drugde u ovom Sunčevom Sistemu.“

Kako izgleda Venera?

Venera je, iako približno iste veličine kao Zemlja, odbojna planeta za ljude. Astronom Karl Sagan kaže da ona „nije nimalo prijatan svet“. Njeni gornji oblaci sadrže sumpornu kiselinu a njena atmosfera uglavnom je ugljen dioksid. Atmosferski pritisak na površini 90 puta je veći od onog na Zemlji; to je ekvivalent težini vode na dubini od preko jedan kilometar.

U čemu se još Venera razlikuje od Zemlje? Karl Sagan, u svojoj knjizi Kosmos, navodi da Venera rotira „unazad, u smeru suprotnom od svih ostalih planeta iz unutrašnjeg Sunčevog sistema. Rezultat toga je da Sunce izlazi na zapadu, a zalazi na istoku, pri čemu između dva izlaska prođe sto osamnaest zemaljskih dana“. Površinske su temperature oko 480 stepeni celzijusa, ili, kao što kaže Sagan, „toplije [je] nego u najtoplijoj kuhinjskoj peći“. Od 1962, Veneru je istraživalo mnoštvo sondi Mariner i Pionir-Venus kao i brojne sovjetske letelice Venera.

Međutim, za kartografisanje su najbolji rezultati došli od svemirske sonde Magelan, radarskog kartografa Venere kojim upravlja NASA Laboratorija za mlazni pogon (Jet Propulsion Laboratory). Lansiran je sa spejs šatla Atlantik 4. maja 1989. Toj značajnoj letelici, Magelanu, trebalo je 15 meseci da stigne do Venere, gde sada napravi krug oko planete svaka tri sata i 15 minuta dok uzima njene radarske slike i prenosi ih nazad na Zemlju. Stjuart Dž. Goldmen (Stuart J. Goldman), pišući u časopisu Sky & Telescope, kaže: „Nazvati produkt misije svemirske letelice Magelan fenomenalnim znači dati daleko prenisku procenu... Taj robot-geodet kartografisao je 84 posto cele planete do rezolucije veličine fudbalskog stadiona tokom svojih prvih 8 meseci u orbiti... Količina podataka koje je Magelan emitovao nazad do nestrpljivih naučnika bez  presedana je. Do početka 1992. svemirska letelica poslala je 2,8 biliona bitova informacija. To je tri puta više slikovnih podataka od svih pređašnjih planetarnih svemirskih letelica zajedno.“

Ovo je slučaj gde je kombinacija šatla s ljudskom posadom i robota dovela do neverovatnih rezultata. A korist? Veće spoznanje o našem Sunčevom sistemu. A sve to po relativno niskoj ceni, budući da je Magelan u određenoj meri bio projekat rezervnih delova, koristeći mnoge preostale delove od sondi Vojadžera, Galilea i Marinera.

NASA i špijunski sateliti

Potraga za naučnim spoznanjem nije bila jedini motiv za istraživanje svemira. Jedna druga pokretačka sila bila je da se postigne vojna prednost nad bilo kojim potencijalnim neprijateljem. Tokom godina, i Sjedinjene Američke Države i bivši Sovjetski Savez upotrebljavali su svemirske programe kao sredstvo za proširenje svojih špijunskih mogućnosti. Brus Mari kaže u svojoj knjizi Journey Into Space: „Zemljina orbita od početka je bila arena za  izviđanje i druge vojne aktivnosti, domena smrtonosno ozbiljnog strateškog rivalstva između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.“

Džozef Dž. Trento (Joseph J. Trento) izveštava u svojoj knjizi Prescription for Disaster da su „1971. CIA i Američke vazdušne snage počele da dizajniraju Keyhole [Ključaonica] ili KH seriju špijunskih satelita. Prvi Keyhole lansiran je 19. decembra 1976.“ Ti fotografski sateliti mogli su ostati u orbiti dve godine i slati svoje informacije nazad na Zemlju putem digitalne transmisije. Koliko su bili efikasni? Trento nastavlja: „Njihova rezolucija bila je tako superiorna da su se mogli jasno pročitati brojevi registarskih tablica na parkiranim automobilima. Nadalje, sateliti su bili upotrebljeni da fotografišu sovjetske svemirske letelice u orbiti i strateške bombardere u letu.“

Komplikovani šatlovi

Prošlih godina svet je bio zapanjen dok je gledao kako se šatl orbiteri s ljudskom  posadom lansiraju u svemir. Da li ste ikada razmišljali o složenosti cele operacije? O tome koliko je mnogo stvari moglo krenuti loše i dovesti do katastrofe? Na primer, inženjeri su se borili s takvim problemima kao što je da se održi da motori šatla budu hladni prilikom lansiranja kako bi se sprečilo da se rastope od vlastite topline. „Tokom prvih nekoliko godina testiranja, jedan motor za drugim rastapao se i eksplodirao“, piše Trento. Zatim, tu je potreba da se dve startne rakete na čvrsto gorivo zapale apsolutno istovremeno tako da se cela aparatura ne prevrne i uništi. Ti faktori sigurno nisu pripomogli da se smanje troškovi.

Do prvog uspešnog lansiranja došlo je 12. aprila 1981. Kad se posada od dva čoveka, Džona Janga (John Young) i Roberta Kripena (Robert Crippen), privezala pojasom za svoja sedišta, svaki od tri motora na šatlu proizveo je potisak od 170 000 kilograma. Prema Trentu, neki od naučnika pitali su se: „Hoće li to biti pobeda ili će se san prevrnuti naglavačke u floridske močvare? Ako se čvrsto gorivo u raketi ne zapali unutar jedne sekunde u odnosu na drugu raketu doći će do požara na platformi 39A... Na „nula“ se pale čvrsta goriva. Bela para ispunjuje horizont i držači na rampi se otpuštaju. Posada čuje buku. Osećaju ljuljanje vozila i talas energije.“ Uspeli su. „Po prvi put u istoriji Sjedinjenih Američkih Država, Amerikanci su se popeli u raketni sistem za koji se u stvari još nije znalo da li radi i poleteli njime... Najkomplikovanije vozilo ikada napravljeno funkcionisalo je.“ Novo leglo Kolumbâ je rođeno. Ali, ne bez opasnosti — i ne bez cene. Katastrofa Čelendžera 1986. koja je prouzrokovala gubitak sedmoro astronauta svedočanstvo je za tu činjenicu.

Na tom prvom uspešnom letu spejs šatla, fotografije u boji pokazale su da na donjoj strani orbitera nedostaju pločice otporne na toplotu, neophodne za ponovni ulazak u Zemljinu atmosferu pri temperaturi od 1 100 stepeni celzijusa. Bilo je potrebno da naučnici imaju bolji pogled kako bi mogli proceniti štetu. Nijedna kamera smeštena na Zemlji nije bila dovoljno snažna da pruži jasnu sliku Kolumbijinog oštećenog trbuha. Kakva je, dakle, bila odluka? Špijunski satelit KH-11 bio je izvan u orbiti iznad šatla. Odlučeno je da se orbiter okrene na drugu stranu u odnosu na Zemlju tako da se njegov trbuh okrene prema satelitu. Rezultati koji su poslati nazad na Zemlju uverili su ljude iz NASA da nisu nedostajale velike površine pločica. Misija nije bila u opasnosti.

Program Šatla — za rat ili za mir?

Istorija NASA istorija je stalnih sukoba između onih koji su tu agenciju videli kao sredstvo miroljubivog istraživanja svemira i onih koji su je videli uglavnom kao priliku da preteknu Sovjete u hladnom ratu. Godine 1982. taj sukob interesa sažeo je Harold K. Holenbek (Harold C. Hollenbeck), član Donjeg doma Kongresa, kad je rekao Odboru za nauku i tehnologiju Donjeg doma: „Tragedija je da američki narod nije svestan politizovanja i militarizovanja civilne svemirske agencije... Ekipa kojom su upravljali civili odvela nas je na Mesec... Ja, što se mene tiče, ne želim skupocen svemirski program koji je deo nekog Pentagonovog rata zvezda... Mogu se samo nadati da se sledeća generacija Amerikanaca neće osvrtati na nas ovde danas kao na vođe koji su sedeli u tišini dok je Amerika pretvarala plemenito nastojanje u međuzvezdanu ratnu mašinu.“

Nastavio je primedbom kojom je sažeto opisao kakav nered čovek pravi od svoje budućnosti: „Otišli smo u svemir kao na novu granicu i sada mržnju i gorčinu Zemlje odvlačimo na nebesa kao da je čovekovo pravo da na svakom mestu vodi rat.“ Veliki biznis i politički i vojni interesi pokušavaju da preuzmu NASA. Milijarde dolara i hiljade radnih mesta (i glasača) ugrađeno je u njenu budućnost.

Sada je logično pitanje: Koje su neke od koristi istraživanja svemira za čovečanstvo, i šta nosi budućnost?

[Fusnota]

[Slike na stranama 8, 9]

1. Lunarno vozilo rover iz Apola

2. Lunarni modul s astronautom Edvinom E. Oldrinom, ml., (20. jul 1969)

3. Vehicle Assembly Building, verovatno najveći samostalan objekat

na svetu

4. Šatl na transporteru putuje prema lansirnoj rampi

5. Satelit spreman za lansiranje

6. Šatl „Čelendžer“ s vidljivom robotskom rukom

7. Prva žena u svemiru, Valentina Tereškova

8. Prvi čovek u svemiru, Jurij A. Gagarin

9. Robotska ruka sakuplja uzorke na Marsu

[Izvori]

Fotografije 1-6 NASA photo; 7, 8 Tass/Sovfoto; 9 Fotografija NASA/JPL