Moje traganje za boljim svetom

Ispričala bivša katolička opatica

BOLJI svet — da li je moguć? Sigurno je da svet pun mržnje, nasilja, sebičnosti, iskvarenosti, nepravdi i patnji nije bio svet kakav je Bog imao na umu kad ga je stvarao. Mora postojati bolji svet. Ako je to moguće, bila sam odlučna pripomoći da se i ostvari.

Rođena sam i odrasla u provinciji Korientes, u Argentini, u mestu poznatom po svom obožavanju Device od Itatija. Meštani su katolici, krajnje religiozni, i svake godine vrše mnoga hodočašća kako bi obožavali tu devicu. Bila sam među njima. Od detinjstva sam imala želju da upoznam tog Boga o kom se tako mnogo govorilo, ali mi je otac zabranio da pohađam časove katekizma. Kasnije je, u vreme mog odrastanja, otac, usled lošeg društva, postao pijanac. Svi smo patili, a naročito moja majka, koja je izvukla najdeblji kraj što se tiče njegovog verbalnog i fizičkog zlostavljanja. Posledica toga bila je da sam zamrzela suprotni pol, smatrajući da su svi muškarci zli i izopačeni.

Moj cilj — pištolj da ubijem

Škola je, međutim, u meni razvila najbolje osobine. Učila sam revno i uporno, i primila sam diplomu iz šivenja i trgovinskog poslovanja, te sam kasnije diplomirala s najvišim ocenama i postala učiteljica. Sada su se počeli ispunjavati moji najzanosniji snovi: primanje titula i diploma koje će me osloboditi očevog jarma. U isto vreme napravila sam planove kako ću naporno raditi da bih poboljšala situaciju svoje majke, a zatim — kupiću pištolj i ubiti oca!

To mi, naravno, nije donelo radost, a još manje mira i sreće. Osećala sam se pre kao životinja u kavezu. Imala sam 20 godina i našla sam se u lavirintu bez izlaza.

Religiozni život — očekivanja nasuprot realnosti

Nekako u to vreme počela sam da se družim s opaticama ali i s komunistima. Obe strane pokušale su da na mene izvrše pritisak svojim idejama. Međutim, pomisao da pomažem siromašnima u dalekim zemljama kao što su afričke i azijske navela me da se odlučim za samostan.

U samostanu sam živela 14 godina. Moj život u samostanu bio je udoban, tih i miran. Sve dok nisam počela raditi sa sveštenicima koji su imali filozofiju usredsređenu na svet zemalja u razvoju nisam bila svesna razlike između sveta u kome smo živele mi opatice i sveta u kome živi preostali deo čovečanstva — tog sveta boli i nepravdi, gde ljudi pate pod tlačiteljskim jarmom visokih i moćnih.

U mom verskom redu terezijanskih karmelićanskih misionarki mnogo se govorilo o pravdi, ali moje nadstojnice čini se potpuno su je zanemarivale u svom  ophođenju s drugima. Pripadnice učiteljskog osoblja primale su platu koja je bila daleko ispod utvrđene vladine platne lestvice, i bile su bez drugih beneficija za sebe i svoje porodice, i mogle su da budu otpuštene bez prethodnog obaveštenja i bez otpremnine. Situacija u vezi s kućnim pripomaganjem bila je još gora; nakon što su 10 do 12 sati radile u školi, morale su pronaći dodatno zaposlenje kako bi mogle da se izdržavaju i prehranjuju svoje porodice. Htela sam ispraviti tu nepravednu situaciju.

Kad sam to spomenula majci nadstojnici, rekla mi je da mi samo nedostaje mitraljez preko ramena pa da budem ekstremista. U tom trenutku pomislila sam da bih radije bila ekstremista nego tako nehumana kao one. Tako sam odlučila da tražim oslobođenje od trajnih zaveta čistoće, siromaštva i poslušnosti koje sam dala. Htela sam pomoći crkvi na širem području. Oslobođenje mi je spremno dato.

Moja politička aktivnost

Tada sam u pravom smislu počela ispunjavati zavet siromaštva. Mnogo puta ne bih imala ni zalogaj hleba da oko mene nije bilo ljudi dobra srca. Po prvi put sam uvidela kako žive obični ljudi. Naporno sam radila zajedno s lokalnom crkvom na svim područjima — religioznom, socijalnom i političkom. Kao učiteljica za odrasle, imala sam mnoge prilike za razgovor s njima o zaostalosti na koju ih prisiljava društvo, o uzrocima te zaostalosti i o mogućim rešenjima. Kakva su to bila rešenja? Kao prvo, delovati miroljubivim sredstvima i protestima; a zatim, ako je potrebno, koristiti nasilje kako bi se dostigao taj željeni cilj, pravda.

Religiozno-politički pokret s kojim sam bila povezana, koji su organizovali katolički sveštenici i podupirali laici, upravlja svoje aktivnosti na nerazvijena područja Afrike, Azije i Latinske Amerike. Zastupa neposrednu, radikalnu promenu socio ekonomskih struktura putem revolucionarnog procesa, uz potpuno odbacivanje svih vrsta ekonomskog, političkog i kulturnog imperijalizma. Njegov cilj je da uspostavi latinoamerički socijalizam koji unapređuje stvaranje ombre nuevo (novog čoveka), oslobođenog okova koje su nametnuli strani politički sistemi.

Posvetili smo se tome da što više ulazimo u redove siromašnih, poistovećujući se s njihovom situacijom u životu. S tim idealima u mislima, trsila sam se da pomognem svakome — mladima i starima, onima koji odrastaju i onima koji su već odrasli.

Moj privatni život — najveće razočaranje

U svojoj borbi za boljim uslovima siromašnih, zaboravila sam da srce može biti prevarno. Zaljubila sam se u svog pretpostavljenog, sveštenika, s kojim sam živela dve godine. S vremenom sam zatrudnela. Kad je to sveštenik saznao, hteo je da izvršim pobačaj, što sam odbila, jer bi to bilo ubistvo. Da bih mogla roditi dete, morala sam da napustim svoj posao sa sveštenikom i da napustim grad, kako se ne bi otkrilo da sam mu bila ljubavnica.

Napustila sam grad u velikoj boli i pomišljala sam da izvršim samoubistvo tako da se bacim pod voz, ali me nešto zadržavalo. Istrajala sam. Prijatelji, članovi porodice i ljubazne osobe u mom rodnom gradu pružile su mi svoju ljubav, saosećanje i razumevanje — što mi jedini čovek koga sam ikada volela nikad nije pružio. Kad mi se rodio sin, oni su se brinuli za nas. Htela sam da moj sin odraste u snažnog, dinamičnog čoveka, doslednog svojim uverenjima i spremnog da umre za svoje ideale. Kao simbol te želje, dala sam mu srednje ime Ernesto u sećanje na Ernesta Če Gevaru (dobro poznatog argentinskog gerilca), koga sam veoma cenila.

Kad je vojska izvršila prevrat u argentinskoj vladi, počeli su da progone  levičarske grupe. Mnogi moji drugovi bili su uhapšeni. Nekoliko puta moju su kuću pretresli enkapučadosi (kapuljačari), koji su sve prevrnuli i gotovo mi sve pokrali. Mnogo puta bila sam pozvana pred vlasti da bih otkrila gde su mi drugovi, ali sam ostala lojalna svojim drugovima, radije pristajući na smrt nego da postanem izdajnik.

Prekretnica

Pošto sam živela pod takvim pritiskom, bio mi je potreban neko s kim bih porazgovarala, u koga bih mogla imati poverenja i na koga bih se mogla osloniti. Tada je na moja vrata došlo dvoje Jehovinih svedoka. Rado sam ih primila, zapazivši na njima izvesnu mirnoću i prijateljski stav koji me je privukao. Želela sam da ponovo dođu i proučavaju sa mnom Bibliju. Kad su došli, objasnila sam im u kakvoj sam se teškoj situaciji našla i rekla im iskreno da ne želim da budu upleteni kao sukrivci. Uveravali su me da se ne bojim, jer vlasti znaju ko su oni.

Naše proučavanje Biblije bilo je od početka staza puna prepreka. Budući da sam izgubila veru i pouzdanje u Boga, bilo mi je vrlo teško da prihvatim učenja izložena u pomoćnom sredstvu za proučavanje Biblije Istina koja vodi do večnog života. Gotovo sam odustala od studija, smatrajući da je Biblija mit i da je Marks bio u pravu kad je rekao da je religija „opijum za narod“. Kad sam Svedocima izrazila svoja osećanja i rekla im da više ne gube vreme sa mnom, odgovorili su da to ne smatraju gubljenjem vremena kad pomažu ljudima kojima je pomoć potrebna.

Drugačiji sam utisak dobila kad sam pozvana u Kraljevsku dvoranu. Bilo mi je dosta sastanaka na kojima je tako očigledno nedostajalo dijaloga, uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Međutim, sastanci Jehovinih svedoka bili su drugačiji. Temelje se na Bibliji i jačaju veru, te nas podstiču da volimo jedan drugoga i čak da volimo svoje neprijatelje.

Nova hrišćanska ličnost zamenjuje nasilje

Konačno sam pronašla način da se svet učini boljim. Svoje predanje Jehovi Bogu simbolizovala sam krštenjem u vodi 8. juna 1982. i tada mi je kao nikada pre postala želja da svučem staru ličnost nasilnog političkog ombre nueva, i da obučem novu ličnost, s njemim vrsnim plodovima opisanim u Galatima 5:22, 23. Sada učestvujem u drugoj vrsti ratovanja, hrišćanskom ratovanju, propovedanju dobre vesti o Kraljevstvu i davanju sebe kako bih druge poučila istini o Kraljevstvu i boljem svetu koji će doći.

Kakav blagoslov što mogu svog sinčića poučavati da umesto da raste oponašajući Ernesta Če Gevaru, može ići stopama Hrista Isusa, našeg Vođe i Uzora! Molim se da moj sin i ja, zajedno sa svima koji vole pravednost, uključujući moje bivše drugove i moje rođake, uđemo u taj večni bolji svet, rajsku Zemlju ispunjenu radošću, mirom, srećom i pravdom. Nasilje nikome ne koristi; ono samo pothranjuje mržnju, razdore, frustracije i nevolje koje nikad ne prestaju. Govorim iz iskustva, jer sam takvim životom živela. (Od Eugenije Marije Monson.)

[Slika na 22. strani]

Propovedanje od kuće do kuće u Argentini