Novo doba otkrića

Napisao član našeg uredništva

DA LI ste ikada gledali na televiziji lansiranje spejs šatla? Da li ste se pitali koliko su u stvari velike te rakete? I koliko prostora imaju astronauti u samom spejs šatlu? Imao sam priliku to lično da vidim kad sam posetio Spaceport USA na Kejp Kanaveralu, koji je poznat i kao Kennedy Space Center, na Floridi u SAD.

Pošto sam na televiziji gledao sve vrste svemirskih uzletanja i bio ushićen prvim letom Apola na Mesec 1969, za mene je bilo veliko iskustvo naći se u samom srcu te aktivnosti, na udaljenosti od samo jednog sata vožnje istočno od Orlanda. Dok smo ulazili na parkiralište, u daljini sam ugledao izložene rakete koje su se u prošlosti koristile za slanje ljudi i instrumenata u svemir. I tamo, parkirana na asfaltnoj površini odmah uz Rokit Garden, nalazila se verna reprodukcija šatl orbiterâ u prirodnoj veličini, koji su bili korišćeni u operacijama u Zemljinoj orbiti. Nazvan je Ambasador, i iako je samo model, bilo je impresivno videti ga, razgledati i fotografisati. Visok je 17 metara kod repa i dug 37 metara, uz raspon krila od 24 metra.

Bio je petak, 22. novembar 1991, i bio sam nestrpljiv da se približim lansirnoj rampi, posebno onoj gde je šatl Atlantik čekao na lansiranje u nedelju, 24. novembra. Postoji više takvih rampi, ali one su nekoliko kilometara udaljene od izložbenog prostora. Zato sam autobusom krenuo na službeni obilazak glavne raketne zgrade i instalacija za lansiranje.

Naše prvo stajalište bilo je Flight Crew Training Building (Zgrada za trening posade leta), gde smo videli identične kopije servisnog i lunarnog modula koji su bili upotrebljeni prilikom tog istorijskog putovanja na Mesec 1969. Lunarni modul bio je čudna naprava zaista ružnog izgleda — nije imala ništa od glatkih kontura i oblika tipičnog za svemirska vozila. Na prvi pogled izgledao je više kao gomile kocki i piramida na koju su pričvršćene paukove noge. Da, njegov blizanac poslužio je za spuštanje dvojice ljudi na Mesec.

U julu 1971, Apolo 15 spustio se na Mesec i astronauti Skot i Irvin istovarili su lunarni rover, ili mesečevo pustinjsko vozilo. Uz cenu od 15 miliona američkih dolara, to je verovatno bio najskuplji džip koji je ikada napravljen. Ako želite da ga vozite, treba samo da odete na Mesec — ostavljen je tamo zajedno sa sletnim stepenom lunarnog modula! Ali, nemojte zaboraviti da ponesete sa sobom nove baterije. One u džipu već su se odavno istrošile.

Moja sledeća stanica na obilasku bila je VAB (Vehicle Assembly Building/Zgrada za montažu vozila). U svemirskom centru morate se naviknuti na skraćenice — upotrebljavaju se za sve. Kris, bivši inženjer na projektu Apolo koga sam kasnije sreo, rekao mi je: „Bio sam prebačen u jedno drugo odeljenje i mesecima nisam mogao razumeti mnoge stvari koje su se govorile pošto su njihove skraćenice bile drugačije od mojih!“ Šta je tako posebno kod VAB-a? Uz visinu od preko 160 metara (ekvivalent oblakoderu od 52 sprata), širinu od 158 metara i dužinu od 218 metara,  to je možda najveća zgrada na svetu što se tiče obima, ili kubnog sadržaja. Pokriva područje od 3 hektara. Mora biti tako velika, budući da se ovde montiraju rakete za lansiranje pre nego što se na točkovima izvedu na svoje sporo, naporno putovanje prema lansirnoj rampi. Ali, više o tome kasnije.

Rečeno nam je da je VAB tako veliki da se ovde mogu istovremeno montirati četiri rakete Saturn V. A one su visoke 111 metara i namenjene su da nose svemirsku letelicu Apolo. Knjiga The Illustrated History of NASA objašnjava: „Sveukupna uzletna težina bila je fantastičnih 3 200 tona (2 900 metričkih tona). A ipak motori Saturna V, koji razvijaju skoro 3 800 tona (3 500 metričkih tona) potiska, mogu podignuti taj enorman teret s lakoćom.“

Kad sam pogledao na vrh ove ogromne zgrade, zapazio sam kako nad njom kruže brazilski kondori, koristeći strujanja vazduha uvis iznad krova. Podsetilo me i na to da je svemirski centar smešten usred prostranog nacionalnog parka za divlje životinje koji pruža zaštitu desetinama vrsta ptica, životinja i gmizavaca. Na svom putovanju autobusom, prošli smo pokraj gnezda beloglavog orla, dubokog dva metra i smeštenog visoko na drvetu. Na neki način izgleda odgovarajuće da orlovi lete tamo gde je čovek napravio jedno od svojih najvećih dostignuća u svemirskim letovima.

Naše sledeće stajalište biće posmatračko područje odakle ćemo iz daljine moći da vidimo dve lansirne rampe. Međutim, još uvek ostaje jedno veliko pitanje. Kako transportuju te ogromne rakete do lansirnih rampi udaljenih 5,5 kilometara? Upotrebljavaju najveće traktore koje sam ikada video! Nazivaju se transporteri i guseničari i mogu nositi 6,6 miliona kilograma. Svaki od tih transportera veličine je polovine fudbalskog igrališta i težak 2,7 miliona kilograma. Ali, nemojte od ovih čudovišta očekivati neki brzinski rekord. Kad su natovareni, maksimalna brzina im je 1,6 kilometara na sat; bez tereta, 3,2 kilometra na sat! Platformu nose četiri ogromna traktora sa dve gusenice, po jedan na svakom uglu. Svaka gusenica ima 57 metalnih ploča; svaka ploča teži jednu tonu.

Zamislite sada posebni autoput koji se mora izgraditi do svake lansirne rampe, a koji je u stanju da podnese enormnu težinu pokretne platforme i rakete i svemirske letelice.

Šta je sa šatlovim povratkom na Zemlju? Orbiter se treba negde spustiti — a ovde na Kejp Kanaveralu to „negde“ nije obična aerodromska sletna staza, budući da je dva puta duža i šira od prosečne aerodromske piste. Ona je duga 4 600 metara, uz 300 metara dodatne piste na svakom kraju. Ako uslovi za sletanje nisu povoljni, šatl se usmerava prema Vazdušnoj bazi Edwards u kalifornijskoj pustinji, više od 3 200 kilometara prema zapadu.

Ogromnost celog projekta bila je zapanjujuća. I povukla je za sobom pitanja. Šta je čovek postigao u istraživanju svemira? Koje su koristi? I koji su izgledi za interplanetarne letove? Hoće li se čovek ikada spustiti na Mars?