Tragedija Aralskog jezera

 „ISTORIJA čovečanstva ne poznaje ni jedan drugi primer gde, pred očima jedne jedine generacije ljudi, čitavo more nestaje s lica Zemlje.“

Nakon što je dao tu primedbu, R. V. Kabibulian, istaknuti član naučne zajednice bivšeg Sovjetskog Saveza, objasnio je: „Nažalost, to je tužna sudbina koja preti Aralskom jezeru.“

Ovo ogromno more nalazi se u pustinjskim područjima Uzbekistana i Kazahstana, pređašnjih azijskih republika Sovjetskog Saveza. Godine 1960. pokrivalo je oko 67 000 kvadratnih kilometara, čime je bilo četvrta po veličini najveća unutrašnja vodena površina na svetu. Veću površinu imali su samo obližnje Kaspijsko more, severnoameričko Gornje jezero i afričko Viktorijino jezero.

Međutim, u proteklih 30 godina, Aralsko jezero smanjilo se za više od trećine u površini i oko dve trećine u zapremini! Preko 28 000 kvadratnih kilometara Arala, dvostruko veće od površine države Konektikat u SAD, nestalo je. Nivo mora spustio se za više od 12 metara a voda se na nekim mestima povukla od 80 do 100 kilometara od svoje ranije obalne linije. Time se razotkrilo suvo morsko dno negostoljubivog peska gde su ranije divne plave vode vrvele ribama. Nekad cvetajuća ribarska sela sada leže napuštena mnogo kilometara od obale.

Tokom kasnih 1950-ih, Aral je davao godišnji ulov od oko 45 miliona kilograma ribe za prodaju. To more s niskim salinitetom obilovalo je s dvadeset i četiri vrste slatkovodne ribe. Oko 10 000 ribara radilo je samo u luci Mužnak, gde se prerađivalo 3 posto godišnjeg ulova Sovjetskog Saveza. Ali, sada je cvetajuća  ribarska industrija mora, koja je jednom pružala zaposlenje za 60 000 ljudi, mrtva; rastući salinitet aralskih voda usmrtio je ribu.

Neuporediv prizor

Zapanjujuće je da Mužnak, čiji je broj stanovnika sa više od 30 000 pao na oko 20 000, sada leži više od 30 kilometara od Arala koji se povlači! Jedan posetilac iz Sjedinjenih Američkih Država, koji se vazduhom približavao gradu, izvestio je da je video „nešto što je izgledalo poput brodova-igračaka položenih na bok u pustinji“. Bolje pogledavši područje kad se spustio na tlo, primetio je: „Desetine ogromnih gvozdenih ribarskih koča i drugih brodova nagnuti su i delimično zakopani, kao da ih je ogroman plimni talas izbacio miljama daleko na kopno.“

Kad su vode mora počele opadati, iskopan je kanal tako da bi brodovi u mužnačkoj luci mogli imati pristup otvorenom moru. Ali gradonačelnik je primetio: „U zimi 1974. more se brzo povuklo, i do proleća, kad su brodovi obično isplovljavali, bili su na suvom, i bilo je nemoguće pokrenuti ih.“

Šta je prouzrokovalo tu tragediju?

Zašto jezero nestaje

Aral od pamtiveka snabdevaju dve velike reke, Amu-Darja i Sir-Darja. Te reke primaju svoju vodu otapanjem ledenjaka sa planina severoistočnog Avganistana i Kirgistana. Međutim, da bi se suv Aralski basen pretvorio u glavno poljoprivredno područje, voda je skrenuta u kanale za navodnjavanje tako da gotovo ništa nije ostalo da utiče u more.

Godine 1960. objavljen je takozvani Projekat Aralskog mora i ubrzo se zemlja pod navodnjavanjem popela na oko 6,8 miliona hektara, dvostruko više od Kalifornije u SAD. Pustinja je cvetala usevima, ali ubrzo je more počelo nestajati.

Da li su koristi nadmašile štetu nanesenu moru?

Koristi sa žalosnim posledicama

Glavni usev je pamuk, i oko polovine zemlje posvećeno je njemu. Pre raspada Sovjetskog Saveza, 95 posto pamuka koji je on upotrebljavao dolazio je sa te navodnjavane zemlje Aralskog basena. Osim toga, bilo je i viškova za izvoz kako bi se osigurala potrebna gotovina. To je područje proizvodilo i oko 40 posto pirinča Sovjetskog Saveza.

Uz to, Aralski basen postao je vodeći opskrbljivač svežim voćem i povrćem u zemlji, slično kao što je Kalifornija u Sjedinjenim Američkim Državama. Brzo rastućoj populaciji tog područja od skoro 40 miliona ljudi pružale su se mogućnosti za zaposlenje. Ipak, pokazivalo se malo dalekovidnosti u pogledu toga kako će to uticati na okolinu.

Na primer, kanali za navodnjavanje nisu bili obloženi betonom. Kao posledica toga, većina vode otekla je kroz peskovito tlo čak i pre nego što je došla do useva. Osim toga, upotrebljavane  su ogromne količine opasnih pesticida, a da bi se olakšala berba pamuka koristili su se snažni herbicidi kako bi se ogolile biljke.

Šteta za okolinu bila je dakle velika, i išla je mnogo dalje od razaranja ribarske industrije Aralskog mora. Na primer, svake godine desetine miliona tona peska i soli koje je doneo vetar iz 28 000 kvadratnih kilometara razotkrivenog morskog dna biva usisano u velike oluje, toliko velike da se mogu zapaziti iz svemira.

Padavine iz ovih oluja, u obliku prašine ili kiše, sadrže toksične nivoe soli, pesticida i drugih sastojaka. Delovi Aralskog basena godišnje primaju i do pola tone ove smese soli i peska na jedno jutro zemlje. A aralska prašina zapažena je čak na arktičkoj obali Rusije.

Još jedan zastrašujuć izgled je to kako povlačenje Aralskog mora utiče na vreme. Ublažujući uticaj mora na vreme smanjio se tako da su letnje temperature više a zimske niže. U proleće se mraz pojavljuje kasnije, a u jesen dolazi ranije, što skraćuje sezonu rasta.

Nadalje, pogoršanje stanja s Aralom prouzrokovalo je masovno uništenje životinjskog sveta. Pre nekoliko godina preko 170 životinjskih vrsta živelo je u blizini Arala; sada manje od 40. U ranim 1960-im, uzimalo se više od 600 000 koža bizamskih pacova, danas ih praktično više nema. Povećani mineralni sadržaj u moru ubio je pustinjske životinje koje su pile iz njega.

Zemlja na umoru i bolesni ljudi

Zemlja je tragično otrovana koncentracijama soli u tlu. Kad se pustinjsko zemljište navodnjava, vruće sunce utiče da većina vode ispari, a sol se koncentriše na tlu. Osim toga, kad se ogromne količine te vode upiju u zemljište, to postepeno podiže gornju granicu sloja s podzemnom vodom. A kad zagađena voda dođe do korena biljaka, toksičnost vode ih ošteti. To je ono što se događa u Aralskom basenu. „Isti bič koji je doprineo opadanju ranih mesopotamskih civilizacija“, objasnio je jedan pisac, „traži još jednu žrtvu.“

I ljudi bivaju otrovani. Pesticidi i herbicidi prodiru u zemljište i zagađuju bunarsku vodu. Tako mnogi ljudi piju vodu kojoj su dodate opasne hemikalije, a posledice su tragične. „Mesna medicinska literatura“, primećuje časopis World Watch, „ispunjena je pričama o urođenim deformacijama, povećanju broja bolesti jetre i bubrega, hroničnom gastritisu, smrtnosti odojčadi koja je u porastu, i visokim stopama raka.“

Dr Leonid Elpiner, koji se specijalizovao za zdravstvene probleme Aralskog mora, okarakterisao je nevolje koje se događaju u regiji kao „pesticidni AIDS“. Rekao je: „Glavni cilj, smatramo, nije više spasti Aralsko more. Cilj je spasti stanovništvo.“

Urednik za National Geographic, Vilijam S. Elis (William S. Ellis), jedan od prvih američkih posetilaca te regije, napisao je: „More je ekološka tragedija koja traje — u najmanju ruku jednaka, kažu mnogi, nuklearnoj katastrofi u Černobilju 1986.“ Na sastanku u Mužnaku jedan čovek čak ju je nazvao „deset puta gorom“.

Zaista, ono što se dogodilo Aralskom moru jeste tragedija. Ipak, to nije bilo namerno. Administratori su mislili dobro. Pokušavali su učiniti da pustinja procveta kako bi hranila ljude. Ali, izvršavanje njihovih planova prouzrokovalo je ogromne patnje, koje daleko nadmašuju koristi.

Razmišljajući o tragediji Aralskog mora, jedan pisac je istakao ljudsku odgovornost da ostave Zemlju budućim generacijama „kao sjajnije i oplemenjenije mesto“. Na nesreću, ovde se događa suprotno, o čemu svedoče dramatične promene koje su počele u Aralskom basenu pre više od 30 godina.

[Slika na stranama 16, 17]

Obalna linija Aralskog jezera povukla se do 95 kilometara, ostavljajući brodove nasukane u pesku

[Izvor]

David Turnley/Black Star

[Slika na 18. strani]

Navodnjavanje je pretvorilo Aralski basen u plodnu zemlju ali uz ogromnu cenu

[Izvor]

David Turnley/Black Star