Kapibara — greška ili čudo stvaranja?

KAKO biste se osećali kad bi vas neko nazvao čudnim ili glupim? Možda uvređeno? Pa, tako su mene nazvali evolucionista Čarls Darvin i drugi. Zamislite, jedan je čak rekao da sam „greška stvaranja“! Iako sam po prirodi miroljubiv, to me stvarno uzrujava. Zato želim da očistim svoje ime. Reći ću vam o svom izgledu, o onome što volim i o svojim strahovima — o svojim dobrim stranama i o svojim lošim stranama. Tada ćete moći da odlučite da li sam greška ili čudo stvaranja.

Najveći na svetu

Oprostite mi. Tako sam uzrujan da sam zaboravio da se predstavim. Ime mi je g. Kapibara, iz tropske Južne Amerike. a Ljudi koji govore španski nazivaju me karpinčo ili čigviro. To su samo 2 od 190 imena koja su mi data. Ipak, bolje sam poznat kao „najveći glodar na svetu“.

To zvuči kao hvalisanje, ali u stvari nije. Znate, ja sam približno veličine ovce. Stavite me na vagu i kazaljka će se zanjihati do 45 kilograma. Moja sestra bliznakinja teška je 60 kilograma ili više. Ipak, ona je vitka u poređenju sa ženkom kapibare u Brazilu koja drži rekord — snažnih 90 kilograma.

„Gospodari pašnjakâ“

Sva ta težina nije posledica prežderavanja bezvrednom hranom, pošto smo u potpunosti vegetarijanci i jedemo uglavnom travu. Ponekad čak pasemo zajedno s domaćom stokom. U prošlosti su nas Indijanci iz poštovanja nazivali ’gospodarima pašnjakâ‘. To je sigurno mnogo razumniji opis od onoga ’čudan‘.

Takođe jedemo vodene biljke, i dok vi spavate, ne možemo odoleti a da ne zarijemo svoje sekutiće u obliku dleta u sočnu lubenicu, slatku stabljiku šećerne trske ili mladu biljku pirinča.

 U stvari, kad god nas vidite mi nešto grickamo — ne zato što smo izelice nego zato što smo glodari. Naši kutnjaci nikada ne prestaju da rastu, tako da je jedini način da ih istrošimo da žvaćemo i glođemo dok ne umremo.

Uprkos tome, kao što su zabeležili biolozi, mi znamo šta da žvaćemo. Biramo samo „biljke s najvišim sadržajem proteina“ i, kažu oni, ’u pretvaranju trave u proteine efikasniji smo od ovaca ili zečeva‘. Ko je rekao da smo glupi?

Svinja s perajima za plivanje

Priznajem da je moj izgled, recimo, karakterističan. Ispupčene oči; male, okrugle uši; nozdrve koje se mogu stezati — i smeštene visoko na mojoj velikoj glavi, što mom licu daje izraz stalnog čuđenja. Neki kažu da izgledam kao „ogromno zamorče sa samo malo nagoveštaja vodenog konja u sebi“. S time mogu živeti. Međutim, ne slažem se sa piscem koji je rekao da moja četvrtasta njuška izgleda kao da ju je „početnik izrezbario iz nakrivljenog stabla“. Lično više volim ovo: „Komično lice [sa] prodornim svinjskim očima.“

Naravno, ja nisam rođak mlade utovljene svinjčadi, ali sa svojim kratkim nogama i masivnim, bačvastim telom ličim na svinju. Osim toga, pre 200 godina, švedski botaničar Karolus Lineus (Carolus Linnaeus) zabunom me klasifikovao kao svinju. Pa, da li ste ikada videli svinju s perajima za plivanje? Teško! Ipak, to je upravo ono što mi je dao Stvoritelj i, verujte mi, te noge s plovnom kožicom odgovarajuće su, jer volim vodu. U stvari, moje telo prasećeg oblika i ljubav prema vodi doneli su mi nadimak vodeno prase.

Masna tajna

Područja blizu ribnjaka, jezera, reka i močvara — po mogućnosti okružena šumama s gustim grmljem — odgovaraju mi za dom. Vodu ne samo da volim nego mi je i potrebna za preživljavanje.

Međutim, pre nekih trista godina u Venecueli naša nam je ljubav prema vodi donela poteškoće. Tamošnjim rimokatolicima bilo je zabranjeno da jedu meso za vreme velikog posta. Riba je, međutim, bila dozvoljena hrana. Zato je Katolička crkva zgodno proglasila da su moji preci ribe! Vernici u Venecueli jedu nas do današnjeg dana bez grižnje savesti za vreme velikog posta.

Na sreću, neki od mojih predaka uspeli su da umaknu. Kako? Time što nisu pravili jazbine da se sakriju kao drugi glodari. Umesto toga, kad smo se našli u opasnosti požurili smo prema vodi, skočili u nju i s lakoćom otplivali. Iako mom telu nedostaju aerodinamični oblici drugih vodenih stvorenja, odličan sam plivač. Razlog? U tome je moja tajna.

Zbog mojih naslaga masti, volumen za volumen, tek sam nešto teži od vode. Zamislite samo, jedan istraživač je napisao da dok sam u vodi imam ljupkost balerine, a moji pokreti, rekao je, podsećaju ga na poeziju! To je vrlo različito od „greške stvaranja“.

Kad sam suočen s poteškoćama, moje me noge s plovnom kožicom poput propelera brzo teraju napred — daleko od neprijateljâ. Mogu plivati pod vodom dosta daleko i ostati zaronjen nekoliko minuta. Zatim se, uz oprez, podižem, ostajući u plitkoj vodi, izlažući samo svoje nozdrve, oči i uši — kao što radi i vodeni konj. Neprijatelji, kao što su divlji psi, jaguari, kajmani, anakonde i ljudi, teško zapažaju moje nozdrve među vodenim biljkama. Ali, uz dobro razvijeni osećaj njuha, moj nos lako otkrije grabežljivce.

Pošto stalno izlaganje vrućem suncu brzo dovodi do pucanja i gnojenja moje kože, boravak u vodi sprečava i opekotine od sunca. Kako je moja crvenkastosmeđa ili sivkasta dlaka retka, kroz nju mi se vidi koža. Da bih zato kontrolisao svoju telesnu temperaturu, jednostavno ostanem pod vodom ili se uvaljam u blato, pokrivši se slojem ilovače.

 „Dojilačka koalicija“

Da li smo mi ikada na suvom tlu? Barem majka treba da bude tamo kad rađa. Nakon trudnoće od oko četiri meseca, rađa se od dvoje do osmoro mladunčadi, a svako je teško preko jednog kilograma. Njihovo „svetlije smeđe, sjajnije krzno“, primećuje jedan posmatrač, prouzrokuje da izgledaju „ukusnije odeveni“ od roditelja. Ženka kapibare počinje da se razmnožava sa 15 meseci. Može živeti deset godina i može za vreme svog života izleći najmanje 36 mladunčadi.

U roku od nekoliko sati mladunčad hoda odmah iza majke. Plivanje je, međutim, teže jer se mladunče u početku usteže da uđe u vodu. Nakon što je gurnuto u vodu, ono će, mahnito lamatajući po vodi, pokušati da dohvati majku, ili drugu ženku, i da joj se popne na leđa. Majka tada spremno služi kao pojas za spasavanje. Ipak, kako mladunče postaje veće, sve mu je teže da održava ravnotežu. Uskoro će se otkotrljati s majčinih leđa, plivajući vlastitim snagama.

Odrasle ženke takođe učestvuju u dojenju. Majka hrani ne samo svoje mlade nego i žedno potomstvo drugih ženki. Zašto? „Dojilačka koalicija“, objašnjava producent filmova o divljini, Adrijan Voren (Adrian Warren), „može povećati šanse [mladunčadi] za preživljavanje.“

Poslednja reč

Pošto smo po prirodi krotki, mi smo kućni ljubimci koje je lako pripitomiti. Jedan slepi farmer u Surinamu čak je koristio kapibaru kao psa za vođenje slepih. Ali, uglavnom nas drže zbog našeg mesa, za koje neki kažu da je ukusno. Venecuela, na primer, ima rančeve gde nas na hiljade uzgajaju zbog ishrane — sumnjiva čast. U svakom slučaju, nadam se da vam se sviđam ne samo zato što sam dobrog ukusa nego i zbog onoga što jesam.

Dakle, šta mislite? Da li sam greška ili čudo stvaranja? Da li se slažete s Darvinom ili sa mnom? Naravno, ne želim vam stavljati reči u usta, ali setite se: Darvin je jednom već pogrešio!

[Fusnota]

[Slika na 24. strani]

Na hiljade nas uzgajaju zbog ishrane — sumnjiva čast