Moja goruća želja da služim Bogu

Imala sam pet godina i bila sam poznata kao strah i trepet igrališta. Škola u koju sam išla bila je Perkins škola za slepe.

U toj školi u Votertaunu u Masačusetsu (SAD) provešću sledećih 13 godina svog života. Znala sam da su sva druga deca u školi slepa, ali sam mislila da ja mogu videti. Moji roditelji nikada nisu postupali sa mnom drugačije nego sa mojih pet sestara. Što god su one radile, i ja sam radila — poslovi oko kuće, vožnja na rolšuama, plivanje, penjanje na drveće, svejedno. Nikad se sa mnom nije postupalo kao da sam slepa, tako da nikada o sebi nisam razmišljala kao o slepcu.

Uživala sam u životu, volela sam avanture i bila sam željna zabave. Pozivala sam drugu decu na tobogane, ljuljaške i brod za ljuljanje. Ljuljala sam ga tako snažno da su deca vrištala, ali ja sam pevala koliko sam glasnije mogla i vikala sam im da se zabavljaju. Pretpostavljam da sam preterala, jer bi zvono zazvonilo i upravnica dečjeg doma bi me pozvala unutra, pa sam dobila sa stražnjom stranom četke za kosu, a morala sam i sedeti u ’magarećoj klupi‘. Nalazila se pokraj stepeništa koje su upotrebljavali svi učitelji. Videli bi me tamo i uz tihi smeh pitali: „Opet si tu?“

Dopustite mi da se malo vratim unazad i objasnim kako sam dospela u tu školu za slepe. Rođena sam 1941, i kad sam imala dve godine, mojim roditeljima rečeno je da imam tumor na vidnom živcu jednog oka. Oko se moralo ukloniti. Za vreme operacije, otkrili su da se tumor proširio na vidni živac drugog oka i da mi raste prema mozgu. To je značilo ukloniti oba oka ili me pustiti da umrem. U to vreme, 1943, slepilo se smatralo gorim od smrti. Jedan očni specijalista je rekao: „Kad bi to bilo moje dete, ja bih je pustio da umre.“ Drugi specijalista se nije složio. „Ne, neka živi.“ Na moju radost, roditelji su me pustili da živim. Tri godine kasnije bila sam strah i trepet igrališta.

Svako dete primalo je religioznu pouku iz religije po svom izboru. Pošto je moja majka bila katolik,  poučavale su me opatice koje su svake sedmice dolazile iz obližnjeg manastira. Pričale bi priče o „svecima“ koji su dali svoj život za Boga, i u ranom uzrastu zapalila sam se gorućom željom da budem baš kao oni. Želela sam da dam celi svoj život Bogu, ali su mi opatice rekle da za mene nema nade. „Ti si jednostavno previše loša“, rekle su. „Bog te ne bi hteo!“ To su rekle zato što sam se igrala sa protestantskom i jevrejskom decom, dok su nam one govorile da se igramo samo sa katolicima.

Iritirala sam opatice i time što sam ih ispitivala o Jehovinom imenu. U to vreme moja majka je tu i tamo proučavala s Jehovinim svedocima, i kad sam jednom mesečno preko vikenda došla kući, čula bih da je Božje ime Jehova. Kad sam pitala opatice zašto nas ne uče o Jehovi, one bi se razbesnele i morala sam za kaznu stajati napolju u hodniku. Mislim da sam pola svojih ranih godina morala provesti ili stojeći u hodniku ili sedeći u ’magarećoj klupi‘.

Pošto je moja majka bila dobar katolik, kako se desilo da proučava s Jehovinim svedocima? Nakon što sam operisana posetio ju je sveštenik i rekao joj je da je sigurno napravila nešto strašno zlo kad je toliko razljutila Boga da je prouzrokovao moje slepilo. Umesto da je uteši u tom teškom vremenu žalosti koje je proživljavala, on je učinio da se oseća krivom. A osim toga, za moje slepilo okrivio je Boga. Taj sveštenik je ostavio širom otvorena vrata za Jehovine svedoke kad su došli i pokucali na njena vrata — što su ubrzo i učinili.

Rekli su joj divnu dobru vest o Kraljevstvu i da Bog nije Bog koji nanosi štetu nego je Bog ljubavi. Tako je moja majka počela da proučava sa Svedocima. Međutim, trebalo joj je dugo vremena da bi se predala da služi Jehovi. Pogrešne nauke katolicizma bile su duboko usađene u njoj. Ali, biblijske istine koje je upoznala bile su ’silne od Boga za raskopavanje gradova‘, i 1954. moja majka se krstila kao jedan od Jehovinih svedoka (2. Korinćanima 10:4).

Kad sam jedanput mesečno za vikend išla kući, otac je želeo da idemo u Baptističku crkvu, neke od mojih sestara išle su u Metodističku crkvu, majka me vodila u Kraljevsku dvoranu, a u školi se moja pouka o katolicizmu pojačavala. Četiri različite religije istovremeno  u jednoj porodici! Zato sam sada već bila potpuno zbunjena s obzirom na to koji je ispravan način za obožavanje Boga.

Kad sam imala 16 godina, ta izedajuća, nagrizajuća, goruća želja da služim Bogu na ispravan način počela je izvirati iz mene jače nego ikada. Molila sam se Jehovi da kad se udam to bude čovek koji će imati pravu religiju, bez obzira koja to bila. I došao je dan kad je naišao taj naizgled divan čovek i želeo me uzeti za ženu. I pošto je bio katolik a Bog mi je očigledno poslao njega kao odgovor na moje molitve, zaključila sam da katolicizam mora biti prava religija. Odlučila sam da od tada nadalje budem zaista dobar katolik i supruga i majka.

Nažalost, moj se brak pokazao kao katastrofa. Za 10 meseci bili smo blagoslovljeni kćerkom, a 22 meseca kasnije sinom, ali čitavo to vreme brak se pogoršavao. Bila sam sigurna da stvari ne mogu biti gore.

Varala sam se; pogoršale su se. Imali smo običaj da svake subote uveče idemo na ples, a nakon toga grupa bi se vratila u našu kuću na kafu i osveženje. Ali te subote, otišli smo u kuću jednog drugog prijatelja. Dok smo bili tamo, slučajno sam čula kako moj muž planira izmenu partnera. Tu je bio neki stranac i pitao je koga će on dobiti, a ja sam čula kako moj muž kaže: „Uzmi moju ženu.“ Zaprepašćena i uspaničena, pobegla sam iz te kuće. U ranim jutarnjim satima platila sam račun za svoj odlazak. Kad je moj muž došao kući, jako me tukao. Razlog je, rekao je, to što sam ga ’napravila budalom‘.

Čitavu nedelju žarko sam se molila Jehovi da mi, ako postoji prava religija, pravi način da mu služim, pokaže koja je to. U protivnom, želim umreti. Jedino što me sprečavalo da ne izvršim samoubistvo bilo je moje dvoje male dece. Ko bi se brinuo za njih ako ja umrem?

Sledećeg jutra bila sam van kuće i bosonoga kosila travnjak — to mi je pomagalo da znam gde je trava duža i gde joj je potrebno šišanje. Naišlo je dvoje Jehovinih svedoka, čovek i žena. Nikada neću zaboraviti kako je čovek bio uljudan i ljubazan, i imao je poseban članak na Brajovom pismu koji je izdalo Društvo Kula stražara. Dao mi ga je i pitao može li ponovo navratiti sledeće sedmice. U stvari nisam baš bila spremna za to, ali oboje su bili tako srdačni i prijateljski raspoloženi, i nisam mogla odbiti. Sećam se da sam se vraćala u kuću i razmišljala: „O, ne, Bože, ne oni, ne Jehovini svedoci! Zar ne može biti neka druga religija?“

Ali, oni su ponovo došli; te smo nedeljno održavali studij Biblije. Konačno su počele dolaziti dve žene, Džudi i Peni. Bile su punovremeni propovednici (zvani specijalni pioniri) i bile su veliki blagoslov od Jehove. Džudi je bila živahna, otvorena, ali i promišljena i vrlo vešta u pronalaženju citata u Bibliji. Peni je bila tiša, ali pobornica čvrste discipline što mi je bilo potrebno. One su posvetile svoj celi život da služe Jehovi, i s vremenom sam želela da budem baš kao one, umesto kao oni „sveci“ o kojima su mi pričale opatice.

Kad su kasnije načele temu mog odlaska u službu propovedanja od vrata do vrata kao što su one radile, pomislila sam: ’O, ne, od mene ne mogu očekivati da to radim! Ja sam slepa!‘ Nikada pre nisam  koristila svoje slepilo da bilo šta izbegnem, ali ovaj put sam mislila: ’Ne ja. Neću ići u službu od vrata do vrata.‘ Zato sam rekla: „Kako ću čitati biblijske citate na vratima?“ Peni je mirno rekla: „Možeš zapamtiti citate, zar ne?“ Znala je da to mogu, jer su me podsticale da svake sedmice zapamtim dva nova citata. Ni sa čime nisam mogla umaknuti od njih dve!

Nakon što sam proučavala dve godine, odlučila sam da odem na Spomen na Hristovu smrt 1968. Molila sam se pre nego što sam rekla mužu. Znala sam da će besno reagovati, a tako je i bilo. Vikao je da bi me radije video mrtvu nego da budem jedan od Jehovinih svedoka. Zgrabio je nož i stavio mi ga je pod grlo. „Reci mi da ne ideš, i neću te ubiti!“ Tiho sam se molila Jehovi: ’Pomozi mi da ostanem verna čak i ako moram umreti.‘ Bila sam zapanjena kad sam osetila unutrašnji mir koji me obuzeo i počela sam razmišljati: ’Kakav bi uopšte to bio život bez služenja Jehovi?‘ Izgledalo je kao večnost, ali je konačno bacio nož na pod. „Ne mogu te ubiti“, kukao je. „Želim, ali jednostavno ne mogu. Ne znam zašto.“

Tokom Spomen-svečanosti, osećanja mira i bliskosti Jehovi ponovo su počela izvirati iz mene. Kad sam došla kući, vrata su mi bila zaključana, a stvari su mi bile na stepenicama. Noć sam provela kod svojih roditelja. Nakon toga su se pretnje nožem pod mojim grlom nastavile, jednako kao i udaranje. Često sam našla zaključana vrata kuće kad sam se vratila sa sastanaka. Muž mi je rekao: „Ako ćeš služiti Jehovi, neka se on brine za tebe.“ Prestao je da plaća račune. Ponestalo nam je hrane, plin i struja bili su nam isključeni, morali smo napustiti kuću. Ali, Jehova je uvek bio tu za mene i decu.

U julu 1969. trebalo je da se održi veliki kongres Jehovinih svedoka u Njujork Sitiju. Jedan sat pre nego što je trebalo da odem na voz, muž me odvukao u ugao, izrekao svoje uobičajene pretnje i opet mi pritisnuo nož na grlo. Ali do sada sam se naučila na to i nikada se nisam kolebala. Na tom kongresu, 11. jula 1969, simbolizovala sam svoje predanje Jehovi. Zajedno sa 3 000 drugih delegata krštena sam u okeanu.

Barem dva puta godišnje, radila sam 75 sati mesečno, iako mi je muž branio da idem u službu. Znala sam da je to zapovest Isusa Hrista da propovedamo, i morala sam ga poslušati (Matej 24:14; 28:19, 20). Međutim, kod kuće sam uvek naporno radila. Održavala sam čistoću u kući. Na vreme sam mu pripremala obroke. Kad sam išla na sastanke pripremala sam mu njegova omiljena jela. Kad sam se vratila kući, pripremala sam mu posebne deserte. Čak i tada bio je prilično mrzovoljan. Ali, teško će neko stalno vikati na tebe ako ga hraniš njegovim omiljenim desertom!

Godine 1975. moj muž je preselio porodicu u Kaliforniju. U novembru 1976. naš brak je završio, nakon 17 godina. Moja želja nikada nije bila da se razvedemo. Nikada nisam verovala u razvod. U Malahiji 2:16, Jehova je rekao da ’mrzi na otpuštanje‘. Bilo je užasno to proživeti. Da bi moja bol bila veća, moja su deca ostala s ocem u Kaliforniji. Ja sam se vratila na istok, tamo gde sam ranije živela.

 Tamo su živeli moji roditelji, koji su mi pružili tako srdačno detinjstvo puno ljubavi. (Moj otac je u međuvremenu umro, ali majka je još uvek živa, ima preko 80 godina i verni je Svedok već skoro 40 godina.) Ja sam, međutim, živela vlastitim životom, a Jehova se brinuo za sve moje potrebe: stanove, odeću, novac, zaposlenja kad su mi trebala, i mnoge ljubazne prijatelje koji su i onda i sada pružali veliko ohrabrenje i podršku. Jedna dugogodišnja prijateljica, Džudi Kol, iako sada živi daleko od mene, često telefonira, čita mi članke iz Kule stražare, hrabri me. Ona mi je najbolji prijatelj — iza Jehove, naravno, čije prijateljstvo cenim više od bilo kog drugog odnosa koji bih ikada mogla imati!

Prvog oktobra 1986, u 11 sati noću, moja kćer Linda nazvala me iz San Dijega u Kaliforniji. Rekla mi je da je moj sin, Stefan, u to vreme star 23 godine, u bolnici na intenzivnoj nezi i da se ne očekuje da će preživeti. Dok se na svom motociklu vozio vijugavim planinskim putem, udario je u drvo, odleteo preko stene visoke preko 45 metara, i zaustavio se u kanjonu ispod nje. U blizini je bila samo jedna kuća. Bila su dva sata ujutro, ali je čovek koji tamo živi slučajno do kasno ostao budan učeći. Čuo je buku, izašao je, video šta se dogodilo i odmah je pozvao hitnu pomoć.

Stefan je bio bez svesti, slomio je obe noge, smrskao čašicu u kolenu i dobio ozbiljan potres mozga. Kad sam došla tamo, lekari su mi rekli da ne misle da će preživeti. Nedelju dana je bio u komi. Bila sam prisutna kad se probudio. Rekao je: „Zdravo, mama.“ Najsrećnije reči koje sam ikada čula! Preživeće! Doprinoseći mojoj radosti, Stefan se krstio kao jedan od Jehovinih svedoka godinu dana kasnije, u julu 1988.

Još mi jedna radost sada obasjava život: Društvo Kula stražara sada je izdalo toliko literature na Brajovom pismu! To mi je tako divan, divan dar! Kad sam došla u istinu na Brajovom pismu nije postojalo praktično ništa. Ali sada postoji knjiga Veliki Učitelj, knjiga Biblijske priče, knjiga Pitanja mladih i sada najnovija knjiga Najveći čovek koji je ikada živeo.

Na kraju bih želela reći da su me sve moje kušnje samo približile Jehovi. Sve to vrlo je ojačalo veru. U stvari mi vid nikada nije nedostajao, pošto nikada nisam znala kako to izgleda kad se vidi. Naravno, mogla sam videti sve do druge godine, ali se uopšte toga ne sećam. Ipak, jedan od mojih najdražih citata je Psalam 145:16, koji kaže: ’Jehova otvara ruku svoju i obilno siti sve što život ima‘. Svaka želja koja nije sada zadovoljena biće zadovoljena na njegovoj obećanoj rajskoj Zemlji, gde će sve stvari učiniti novim (Otkrivenje 21:3-5). Imaću i vid, na šta me podsetila jedna Svedokinja.

Radost koja sada ispunjava moje srce jeste izgled večnog ispunjenja moje goruće želje da služim Jehovi! (Ispričala Kolet Nuniš).

[Istaknuti tekst na 27. strani]

„Kad bi to bilo moje dete, ja bih je pustio da umre“

[Istaknuti tekst na 27. strani]

„Ti si jednostavno previše loša“, rekle su. „Bog te ne bi hteo!“

[Istaknuti tekst na 28. strani]

Sveštenik je za moje slepilo okrivio Boga

[Istaknuti tekst na 28. strani]

Slučajno sam čula kako moj muž planira izmenu partnera

[Istaknuti tekst na 29. strani]

Zgrabio je nož i stavio mi ga pod grlo. „Reci mi da ne ideš, i neću te ubiti!“

[Slika na 25. strani]

Kolet sa svojim psom vodičem

[Slike na 26. strani]

Kolet sa 17 i 2 godine (kad je još uvek videla)