Pod pritiskom u borbi za život

„OTČEPI uši! Važno je da otčepiš uši!“ To su bile prve reči koje sam čula nakon hirurškog zahvata resekcije debelog creva izvršenog na meni. Pomislila sam: „To je čudno — operisali su mi stomak. Kakve to ima veze s mojim ušima?“

Ali postepeno, kako sam postajala svesna svoje okoline, shvatila sam da to nije bilo obično bolničko odeljenje. Bila sam u dugačkom, uskom prostoru nalik torpedu — u hiperbaričnoj komori.

Komplikacije u toku operacije

Ustanovila sam da je moja operacija bila opsežnija nego što je u prvi mah bilo planirano. Rak se proširio na jetru i imala sam jako unutrašnje krvarenje. Kad sam napustila operacionu salu vrednost hemoglobina u krvi opala mi je na 3,6. (Normalna vrednost hemoglobina kod odrasle osobe iznosi 15 g/100 ml krvi.) Lekari su se uznemirili i pozvali u bolnicu mog oca. On je takođe jedan od Jehovinih svedoka i odbio je da poništi moju odluku da ne dopustim transfuziju krvi (Dela apostola 15:20, 29).

Moj hirurg je hitno zatražio dozvolu da upotrebi hiperbaričnu komoru u kompleksu za podvodno ronjenje kod Dajsa, grada u blizini Aberdina, u Škotskoj. To je moglo pripomoći da procirkuliše kiseonik u maloj količini krvi koja je preostala u mom telu. Dozvola je dobijena. Usledilo je užurbano putovanje od 8 kilometara bolničkim kolima od Aberdina do Dajsa gde sam stavljena pod pritisak jednak pritisku na 15 metara ispod nivoa mora.

To je bilo novo iskustvo za sve, jer je komora obično bila korišćena za dekompresiju ronilaca zaposlenih na bušotinama za naftu na Severnom moru. Koristeći je po prvi put u postoperativnom tretmanu, dve medicinske sestre i jedan tehničar, svi u svojim dvadesetim, pratili su me unutra, gde su morali ostati sve dok nije bila izvršena dekompresija. Spolja su hiperbarični specijalisti rukovali složenim kontrolnim uređajima.

Pod pritiskom

Kad je vazduh ubačen u komoru, pritisak je u njoj porastao. Disanje kroz masku kod dva i po puta višeg atmosferskog pritiska nego što je normalno značilo je da punim svoja pluća dva i po puta većom količinom kiseonika nego što je uobičajeno. Pospešivanje rastvaranja kiseonika u tečnom sastojku krvi (sada potpomognutom ekspanderima volumena) nadoknadilo je nedostatak hemoglobina. a

 Sledećih nekoliko dana bilo je vrlo teško. Samo su posetioci koji su prošli stroge medicinske testove mogli ući u susedni sektor gde se mogao sniziti pritisak. Mali otvor na nosu torpeda omogućavao je drugim posetiocima da me vide, ali ja sam mogla videti samo jedno oko!

Moj me je brat, koji je takođe Svedok, posetio nakratko u komori. To me je veoma razveselilo, kao i mnoge razglednice koje su mi tako ljubazno poslali mnogi moji prijatelji izražavajući svoju ljubav i biblijske misli. Sve te poruke kao da su došle onda kad sam se osećala posebno slaba.

Petog dana u komori pristupio mi je lekar zadužen za taj uređaj. Bio je očigledno zabrinut i objasnio je: „Sada je u vašoj krvi previše kiseonika.“ Kao posledica toga, moja koštana srž kao da više nije funkcionisala. Rekao je da mi je krv poprimila hemofilijska svojstva, i očekivalo se da će mi iscuriti i ono malo krvi što mi je preostalo zbog zakazivanja mehanizama za zgrušavanje. (Tada mi je već hemoglobin pao prenisko da bi se mogao instrumentima izmeriti. Iznosio je oko 2,6.)

Medicinske sestre su briznule u plač. Učinila sam što sam mogla kako bih ih utešila i prepustila sam ishod u Jehovine ruke.

Dekompresija — uspešna!

Po lekarevoj naredbi, odmah je pokrenut proces dekompresije. Medicinske sestre počele su pokazivati znakove slabosti usled toga što su toliko dugo bile pod pritiskom; nikada pre niko drugi nije bio više od tri dana u hiperbaričnoj komori. Ovo nam je svima već bio peti dan! Sada smo morali još dva dana čekati da se pritisak postepeno snizi.

Kad je lekar sledeći put ušao, izgledao je mnogo zadovoljnije i objavio je: „Iz nekog nepoznatog razloga, vaš nivo hemoglobina stalno pomalo raste.“ Bio je mišljenja da je koštana srž ponovo počela da funkcioniše. Obuzela me je radost.

Nedelju dana nakon operacije konačno sam izašla iz komore s vrednošću hemoglobina 4,6 i bila sam premeštena u susednu prostoriju da pričekam bolnička kola koja će me prebaciti na odeljenje intenzivne nege u Aberdinu. Dok sam bila tamo, jedna od naših Susvedokinja došla je i donela časopise koje je prošle večeri dobila u Kraljevskoj dvorani. Naslovni članak „Način lečenja — ko donosi konačnu odluku?“ (Probudite se! od 8. jula 1984 [kod nas 8. jula 1985]) došao je baš u pravo vreme! Upotrebila sam ga da pokažem zašto sam zauzela takvo stajalište.

Moj hemoglobin se postepeno povećao iznad 5, i bila sam skinuta s kritične liste. Nisam primala nikakav tretman osim dobre zdrave hrane. Moje telo je sada sâmo obavljalo izvanredan posao. Sledećeg dana otpuštena sam s vrednošću hemoglobina 7,8.

Zbog dužine vremena koja je obično potrebna za oporavak nakon ovakve operacije, dobila sam tri meseca bolovanja kako bih ojačala. Moj hemoglobin u krvi dostigao je 15,3, i ponovo sam dobila 9,5 kilograma.

Kako mi je drago što ovih poslednjih godina mogu koristiti svoju novu životnu radost da bih nastavila da svoju veru prenosim drugima! Moja zahvalnost pripada Jehovi, Onome koji podržava život, kao i ljubaznom medicinskom osoblju koje mi je tako uspešno pružilo takav neortodoksan tretman. (Ispričala Dorin Stračan.)

[Fusnota]

[Slika na 11. strani]

Dorin, nedelju dana nakon otpuštanja iz bolnice

[Izvor slike na 10. strani]

Ljubaznošću Grampian Health Board