Šta kaže Biblija

Da li su svi verski praznici dopadljivi Bogu?

Vernici, njih 20 000, slave posebnu misu na gradskom trgu. Nakon službe, počinje procesija. Mnoštvo obožavalaca sada se penje na 60 000 osoba koje se kreću ulicama i svi slede lik Nose Senjore Apareside, „svetice“ zaštitnice Brazila. U podne, blizu svetišta čuje se glasno praskanje dok hodočasnici puštaju blještavi vatromet.

TAKVI verski praznici sa svojim procesijama česti su u mnogim zemljama. Ali, šta podstiče mase da se pridruže procesijama? Tradicija i pobožnost dva su osnovna motiva za katolike, budiste i ljude drugih verskih uverenja. Osim toga, kao i u prošlosti, zabava može biti važan element. The World Book Encyclopedia navodi da su u periodu srednjeg veka „mnogi verski praznici naglašavali rekreaciju. Oni su omogućavali ljudima da zaborave poteškoće svog svakodnevnog života“. Danas se često radi o istome. Na primer, Salvador u Brazilu dobro je poznat po svojim verskim i narodnim praznicima, gde se u različitim proslavama i pijankama koje kulminiraju u karnevalu mešaju misticizam i zabava. Međutim, dok neke verske procesije mogu biti vesele, druge su svečane.

„Prateći lik i sveštenike, nekoliko ljudi pevalo je himnu dok su ih drugi tiho sledili“, primećuje posetilac tipične procesije u Brazilu. „Ali, ono što je dominiralo scenom bila je ozbiljnost, ili pre tuga, kao da je mnoštvo prisustvovalo sprovodu.“ A Lusio, iz severnog dela Brazila, kaže: „Kao što sam i ja nekada radio, ljudi očajnički traže izlečenje ili rešenje za porodične ili finansijske probleme. Odanost ’svecu‘ zaštitniku često uključuje ljubljenje lika, penjanje po stepenicama na kolenima ili hodanje na velike udaljenosti s kamenom na glavi.“

Takve samonametnute žrtve nevernicima mogu izgledati čudno. Međutim, učesnici smatraju da se dopadaju Bogu. Da li je zaista tako? Biblija nam pomaže da uvidimo da li su takvi verski praznici i procesije dopadljivi Bogu ili ne.

Da li donose Božju naklonost?

Istorija nam govori da je drevni Izrael s radošću slavio i godišnje i periodične praznike. Takvi su praznici iskazivali čast Jehovi  Bogu (Deuteronom 16:14, 15). S obzirom na biblijske praznike, The Illustrated Bible Dictionary kaže: „Radost koja se izražavala bila je srdačna. Religiozna obaveza nije bila nespojiva s uživanjem u privremenim stvarima koje su smatrane Božjim darovima.“ Uprkos verskim proslavama, izraelski sveštenici i narod zanemarili su svoju duhovnost (Isaija 1:15-17; Matej 23:23). Međutim, sada se postavlja pitanje: Da li su verske procesije bile deo hrišćanstva prvog veka?

Iako je Isus Hrist slavio neke jevrejske praznike, ni Isus ni njegovi apostoli nisu uveli verske procesije. The Encyclopædia Britannica kaže: „Izgleda da su procesije došle u modu ubrzo nakon što je Konstantin u 4. veku priznao hrišćanstvo kao religiju carstva.“ A The World Book Encyclopedia navodi: „Crkveni praznici [s njihovim procesijama] preuzeli su mnogo paganskih običaja, dajući im nova značenja.“

Hrišćani nisu dužni da se pridruže takvim verskim praznicima i procesijama. Ukazujući na praznike koje je zahtevao Božji zakon dat drevnom Izraelu, apostol Pavle je napisao: „Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine ili za subote. To su sve senke stvari koje su imale da dođu, ali je [suština tih stvari] u Hristu“ (Kološanima 2:16, 17). Hrišćani u Kolosima nisu smeli dopustiti da iko sudi njihov položaj pred Bogom na temelju držanja praznikâ Mojsijevog zakona.

Nešto bolje od procesija

Kad bi Kološani poistovetili svoje hrišćansko verovanje s ritualom, to bi bilo nazadovanje u njihovoj veri. Pavlovo razmišljanje bilo je: Zašto slediti samo senku istine? Prava istina je u Hristu. Zato, prionuti proročanskoj senci znači zamračiti duhovnu stvarnost na koju su ukazivale te stvari. Zašto? Jer, kako kaže Pavle, ’Hrist je suština tih stvari‘. Dakle, takve verske proslave danas nisu deo pravog hrišćanskog obožavanja.

Od hrišćana se, dakle, više ne zahteva da se drže tih običaja božanskog porekla, a sigurno je da treba da izbegavaju praznike paganskog porekla, koje mogu uključivati upotrebu likova i razuzdane gozbe (Psalam 115:4-8). Apostol Pavle je upozorio: „Ne vucite tuđeg jarma s nevernicima. Jer šta ima pravda zajedničkog s bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? Kako da se slaže Hristos s Belijalom?, ili kakav udeo ima vernik s nevernikom?“ (2. Korinćanima 6:14, 15). Drugim rečima, ako želimo ugoditi Bogu, ne možemo mešati pravo obožavanje s krivim. Da li bismo mogli ignorisati Božju volju i istovremeno mu se dopadati? (Matej 7:21).

Ne, Bog ne odobrava paganske verske praznike s njihovim procesijama. U stvari, oni će nestati zajedno sa svim običajima koji obeščašćuju Jehovu, kao što je prorečeno u Božjoj reči. U Otkrivenju 18:21, 22, lažna religija i oni koji je praktikuju upoređeni su s paganskim gradom Vavilonom. Tamo stoji: „I jedan snažan anđeo uze kamen, velik kao mlinski kamen, baci ga u more i reče: Ovakom će silom biti bačen veliki grad Vavilon, i neće se više naći. I glas pevača uz gitar, gudača, svirača i trubača neće se više čuti u tebi“ (Dimitrije Stefanović). Pošto shvatate da vavilonski verski praznici ne ugađaju Bogu, šta ćete učiniti?

Zamislite da putujete na važno odredište i da ste se izgubili na putu. Ako vam neko ljubazno ukaže kako da sigurno stignete do svog odredišta, zar ne biste bili zahvalni što ste pronašli pravi put? Slično tome, pošto ste saznali kako Bog gleda na verske procesije, zašto ne pogledate dublje u njegovu Reč kako biste uvideli šta mu je dopadljivo? Postupanje po onome što ste naučili iz Biblije doprineće odličnom odnosu s Bogom — što je daleko bolje od slavljenja verskih praznika i procesija (Jovan 17:3).

[Izvor slike na 28. strani]

Uskršnja procesija u Holandiji, Harper’s, 19. vek