Jezuiti — „svima sve“?

Od dopisnika Probudite se! iz Španije

JEZUITSKI red nikada nije tražio reputaciju popustljivosti. Papska bula koja je osnovala Družbu Isusovu godine 1540. imala je naziv „Za upravljanje borbene Crkve“. a U to vreme, taj novi borbeni red izgledao je kao stvoren da brani katolicizam u religioznim bitkama koje su se vodile.

Iako je Injasio Lojola podsticao svoje sledbenike da „vode boj... pod barjakom Krsta“, takođe ih je poučio da budu „svima sve“. Jezuiti su verovali da će, ako se pridržavaju ovog drugog, lakše postići prvo; fleksibilnost bi bila ključ za otvaranje mnogih vrata.

Nije prošlo mnogo vremena, a prilagodljivi i učeni jezuiti bili su traženi kao učitelji i državnici, dvorani i ispovednici. Možda su otišli dalje nego što je Lojola nameravao. Uspeh na mnogim područjima — naročito u politici — doneo im je novac i moć, ali je i posejao semena katastrofe.

Godine 1773, papa Klement XIV, popustivši pritisku iz Francuske, Portugalije i Španije, raspustio je jezuitski red „za svu večnost“. Motiv? Da „uspostavi pravi i trajni mir unutar Crkve“. Zbog svog političkog uticaja, jezuiti su postali neprijatna odgovornost. Iako je ta papska odluka opozvana 41 godinu kasnije, jezuiti nikada više nisu postigli svoju raniju istaknutost.

Jezuiti, kojih danas ima oko 23 000 širom sveta, još uvek su u središtu katoličke polemike, bez obzira da li se radi o teologiji oslobođenja, sveštenicima u politici ili kontroli rađanja. Njihov nonkonformizam doveo je do papskog neodobravanja. Godine 1981, papa Jovan Pavle II  zaobišao je jezuitsku izbornu proceduru kako bi postavio svog čoveka kao njihovog generala.

U poslednjih nekoliko godina papa se sve više okreće pristalicama Opusa Dei b kao konzervativnoj podršci za svoju crkvu. Međutim, jezuiti nisu običan katolički red. Zašto su uvek izazivali tako mnogo polemike, čak i među katolicima? Da li su živeli u skladu sa svojim imenom — Družba Isusova? Kakva je u stvari njihova misija?

Ljudi s misijom

Lojola je u početku nameravao da njegova mala grupa obrati ljude Svete zemlje. Ali, događaji 16. veka usmerili su ga u drugom pravcu. Protestantski raskol potkopavao je Rimsku crkvu, a prema Orijentu i Amerikama otvarali su se novi morski putevi. Zato su jezuiti izabrali dvostruku misiju — boriti se s „jeresi“ unutar hrišćanstva i pokrenuti obraćenje među nekatoličkim svetom. Zadatak koji su postavili pred sebe bio je neizmerno veliki, a oni su bili malobrojni, pa je zato Lojola odlučio da svaki jezuit bude dobro osposobljen.

Odredio je četiri jezuitska zaveta, izradio niz duhovnih vežbi za početnike i pripremio konstitucije, ili jezuitski kodeks ponašanja. (Vidi okvir.) Apsolutna poslušnost crkvi bila im je geslo. Franjo Ksaverski, jedan od Lojolinih prvih sledbenika, rekao je: „Ne bih verovao čak ni u Evanđelja kad bi ih Sveta Crkva zabranila.“ Ništa ih nije smelo sprečiti da ispune svoju misiju. „Borite se za duše gde god ih nađete i svim sredstvima koja su vam na raspolaganju“, rekao je Lojola svojim ljudima. Koja su im to sredstva bila na raspolaganju?

Odvraćanje protestantske plime

Obrazovanje i ispovedaonica bili su glavna oružja jezuita u suzbijanju rastuće snage protestantizma.  Gotovo slučajno su otkrili da njihove novostvorene kvalitetne škole mogu utisnuti katolicizam u kraljeve i plemiće daleko efikasnije od bilo koje propovedničke kampanje. A u 16. veku plemstvo je imalo vlast da određuje religiju svog domena. c

Sam Lojola zapazio je da „dobro koje Red može učiniti u unapređivanju rimske stvari zavisi manje od propovedanja nego od poučavanja na našim kolegijumima“. Elitističke jezuitske škole obrazovale su i indoktrinirale mnoge od budućih evropskih vladara koji su, kad su jednom došli na vlast, bili skloni potiskivanju protestanata. Taj početni uspeh bio je osnažen neuobičajenim pristupom ispovedanju. Istoričar Pol Džonson (Paul Johnson) objašnjava: „U ispovedaonici su jezuiti i njihovi moćni pokajnici imali odnos advokata i klijenta.“ Ne iznenađuje što je taj novi pristup bio popularniji. Ubrzo nakon toga, mnogi evropski monarsi imali su svoje privatne jezuitske ispovednike, koji su se isticali u tome da budu sve svim uticajnim ljudima koje su savetovali.

Jezuitski ispovednici bili su popustljivi u stvarima morala ali neumoljivi kad su imali posla s „jereticima“. Jezuitski ispovednik francuskog kralja Luja XV preporučio je da kralj, „u interesu pristojnosti“, instalira tajno stepenište između svoje spavaće sobe i spavaće sobe svoje ljubavnice. S druge strane, njegovog pradedu, Luja XIV, uverio je njegov jezuitski ispovednik da ukine Nantski edikt (zakon koji je dozvoljavao francuskim protestantima, ili hugenotima, ograničenu slobodu obožavanja). Taj korak pokrenuo je talas terora protiv hugenota, od kojih su mnogi bili masakrirani.

Pol Džonson, u svojoj knjizi A History of Christianity primećuje: „Iznad svega, svi jezuiti naveliko su se identifikovali kao oni čije je gledište da se moralni kodeks može na neki način isključiti kad su katolički interesi u opasnosti... Jezuiti su bili izrazit slučaj visokoobrazovane i snažno motivisane elite koja je dozvolila da pritisci religioznog konflikta poremete njihove moralne vrednosti.“

Uprkos — ili možda zbog — svojih podvojenih moralnih nedoumica, jezuiti su odigrali ključnu ulogu u kontrareformaciji. Samo 41 godinu nakon njihovog osnivanja, papa Grgur XIII je napisao: „Trenutno nema ni jednog jedinog od Boga oblikovanog sredstva za iskorenjivanje jeretika koje bi bilo moćnije od vašega svetoga Reda.“ Fleksibilnost se, zajedno s uticajem na visokim mestima, pokazala uspešnom u borbi protiv „jeresi“. Da li će pridobiti i obraćenike?

Jezuitska prilagodljivost

Jezuiti su na Orijentu, sledeći svoj običaj iz Evrope, imali cilj da obrate vladare a time i njihove podanike. U sprovođenju tog cilja, do krajnosti su sledili Lojolinu zapovest da budu svima sve. Roberto de Nobili (Roberto de Nobili), jezuitski misionar u Indiji u 17. veku, živeo je kao brahman visoke kaste kako bi propovedao vladajućoj klasi. Da bi izbegao da uvredi druge brahmane, nedodirljivima iz niske kaste davao je euharistiju, blagoslovljenu misnu hostiju, pomoću štapa.

 Mateo Riči (Matteo Ricci) postao je uticajan član kineskog dvora, uglavnom zbog svog talenta kao matematičara i astronoma. Svoja religiozna verovanja zadržao je za sebe. Njegov jezuitski naslednik na dvoru Ming, Johan Adam Šal fon Bel (Johann Adam Schall von Bell), čak je otvorio livaonicu topova i osposobljavao je kineske trupe da rukuju tim topovima (koji su nazvani po katoličkim „svecima“). Da bi dobili obraćenike, jezuiti su dozvolili kineskim katolicima da nastave da praktikuju obožavanje predaka, što je bila kontroverzna odluka koja je konačno došla do pape. Uprkos takvim kompromisima, i u Indiji i u Kini, vladari nisu promenili uverenje.

U Južnoj Americi pokušalo se s kolonijalističkim pristupom. U nekolonizovanim područjima unutrašnjosti, jezuiti su osnovali autonomne naseobine u kojima su jezuitski misionari gotovo potpuno vladali nad Guarani Indijancima. Za uzvrat bili su poučeni poljoprivredi, muzici i religiji. Te naseobine u kojima je, kad su bile na svom vrhuncu, živelo 100 000 domorodaca, konačno su se raspale kad su došle u sukob s portugalskim i španskim komercijalnim interesima. Iako su jezuiti osposobili vojsku od 30 000 Indijanaca koja se borila bar u jednoj pravoj bici protiv Portugalaca, godine 1766. naseobine su razorene, a jezuiti su deportovani.

Tokom vekova mnogi su se jezuiti pojedinačno herojski žrtvovali kako bi katoličku poruku proširili naširoko i nadaleko. Neki su za svoje napore bili na grozan način mučenički ubijeni, naročito u Japanu, gde su imali određenog uspeha pre nego što je šogun zabranio njihovu aktivnost. d

Iako su imali revnost i požrtvovan duh, jezuitski napori da obrate svet osujećeni su uglavnom zbog njihovih vlastitih spletkarskih metoda.

Političko evanđelje

Uprkos problemima u prošlosti, jezuiti 20. veka ne izgledaju spremni da ostave politiku političarima. Ipak, može se primetiti jedna nagla promena stava. Nakon vekova podupiranja konzervativnih, desničarskih vlada, današnji jezuit će verovatnije podržavati revolucionarnu stvar, naročito ako živi u zemlji u razvoju. Nikaragva je tipičan slučaj.

Kad su u Nikaragvi na vlast došli sandinisti, računali su na podršku Fernanda Kardenala (Fernando Cardenal) i Alvara Argueja (Alvaro Argüello), dvojice istaknutih jezuitskih sveštenika koji su prihvatili mesta u vladi. Arguejo je branio svoje političko mesto, tvrdeći da, „ako postoji iko u Nikaragvi ko ne želi učestvovati u revoluciji, taj sigurno nije hrišćanin. Da bi neko danas bio hrišćanin, neophodno je da bude i revolucionar“. Razumljivo je da takvo političko evanđelje vređa mnoge iskrene ljude.

Još 1930-ih godina, Migel de Unamuno (Miguel de Unamuno y Jugo), slavni španski filozof, kritikovao je mešanje jezuita u politiku kao nešto strano Isusovim naukama. Napisao je: „Jezuiti... dolaze s onom starom pričom o socijalnom kraljevstvu Isusa Hrista, i s tom političkom ideologijom žele se pozabaviti političkim, ekonomskim i socijalnim problemima... Hrist nije imao ništa sa socijalizmom niti s privatnim vlasništvom... On je rekao da njegovo kraljevstvo nije od ovoga sveta.“

 Savremeni jezuiti skloni su da budu revolucionarni i na doktrinarnom frontu. Majkl Bakli (Michael Buckley), istaknuti američki jezuit, javno je kritikovao vatikanske odluke o ženama sveštenicima. U El Salvadoru, Jon Sobrino (Jon Sobrino) brani teologiju oslobođenja i „uticaj Marksa na koncepciju teološkog razumevanja“. Godine 1989. jezuitski general osećao se dužnim da pošalje pismo svim jezuitima naređujući im da se uzdrže od kritikovanja vatikanskih odluka o kontracepciji.

Može li se, s obzirom na jezuitsku reputaciju, i u prošlosti i danas, s pravom reći da su družba Isusova?

Prava družba Isusova?

Isus je rekao: „Vi ste prijatelji moji, ako činite što vam ja zapovedam“ (Jovan 15:14). Pravi Isusov prijatelj i učenik duguje apsolutnu poslušnost Bogu i Hristu, i nikome drugome (Dela apostola 5:29). Slušanje ljudi pre nego Boga neminovno vodi do zloupotrebe i politizacije Hristove poruke.

Nesumnjivo je da su jezuiti dobili neke bitke u svojoj borbi protiv protestantizma. Ali po koju cenu? Uspeh je zavisio više od političke intrige nego od ljubavi prema bližnjem. Njihovo evanđeliziranje služilo je da proširi poruku evanđelja koja je bila uprljana političkim idejama i ambicijama. Krenuvši da obrate svet, jezuiti su postali deo njega. Da li je to ono što je Isus želeo?

Isus je o svojim pravim učenicima rekao: „Nisu oni od sveta, kao ni ja što nisam od sveta“ (Jovan 17:16). Istina, apostol Pavle je postao „svima... sve“ (1. Korinćanima 9:22). Ali, to je značilo prilagođavanje svoje poruke onima koji su ga slušali, a ne kompromitovanje hrišćanskih načela da bi se načinili obraćenici ili postigao politički uticaj.

Lojola je nameravao da se jezuiti predstave svetu kao oponašaoci Isusa Hrista, ali je ta slika uprljana politikom i izvrdavanjima. Oni su postali „svima sve“, ali nisu radili „sve na slavu Božju“ (1. Korinćanima 10:31).

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 12. strani]

Kako se postaje jezuit

Četiri zaveta. Postoje tri početna zaveta: siromaštvo, čistoća i poslušnost. Nakon 12 godina jezuit polaže svoj četvrti zavet, obavezujući se na „poslušnost svakom nalogu rimskog Pape“.

Duhovne vežbe je priručnik koji izlaže četvoronedeljni program meditacije oblikovan tako da u početnika usadi doživotnu predanost jezuitskoj stvari.

U toku prve sedmice, učesnik zamišlja — svim svojim čulima — paklene muke. Druge sedmice mora odlučiti da li će stupiti u jezuite. Treća sedmica posvećena je izrazitoj meditaciji o Isusovoj muci i smrti, a poslednja sedmica rezervisana je za „proživljavanje“ Hristovog uskrsenja.

Uputstva se daju korak po korak. U prvoj sedmici, na primer, početniku se kaže da „miriše dim, sumpor, odvratan smrad i trulež Pakla“ i da „oseti kako ti plamenovi grabe dušu i proždiru je“.

Konstitucije je knjiga pravila i propisa slična Talmudu koju je sastavio Injasio Lojola. Između ostalog, jezuitu se kaže kako da drži ruke, kako da gleda u nekoga ko ima vlast i zašto mora da izbegava namrgođenost.

Iznad svega, Konstitucije su naglasile jezuitovu apsolutnu poslušnost njegovim pretpostavljenima: „Potčinjeni je poput leša u rukama svog pretpostavljenog.“

[Okvir/Slika na 15. strani]

Zašto je jezuit postao jedan od Jehovinih svedoka

Sumnje su mi se počele pojavljivati dok sam radio u siromašnijim župama Bolivije. U početku one nisu bile povezane s crkvom nego s njenim predstavnicima. Na primer, svaki mesec je trebalo da mesnom biskupu predam određeni procenat od sabiranja priloga i uplata primljenih za posebne mise, venčanja, sprovode i tako dalje. Budući da je moja župa bila siromašna, biskupov deo nikada nije bio vrlo impresivan. Duboko me pogađalo kad je znao da otvori omotnicu i da kaže s prezirom: „Taj jadan prilog mi donosiš?“ ’Udovičine dve lepte‘ za njega očigledno nisu imale vrednost (Luka 21:1-4).

Ali, još jedan faktor koji me uznemiravao bila je spremnost katoličke hijerarhije da prihvati i dopusti lokalne paganske ideje i postupke u vezi s obožavanjem Cristo de la Vera-Cruz (Hrista Pravoga Krsta), koji je bio lik u mojoj župnoj crkvi. U mnogim slučajevima postupci su bili otvorena manifestacija demonskog fanatizma. Osim toga, s tim religioznim praznicima često je bilo povezano opijanje, ali nikakav službeni glas nije se čuo protiv tih paganskih bahanalija.

Postao sam uveren da je tokom vekova Katolička crkva odstupila od biblijske istine, zamenjujući je ljudskim tradicijama i filozofijom, i da greška nije bila samo u ljudima, kao izolovanim pojedincima. U skladu s tim, shvatio sam da više nisam katolik u srcu. (Ispričao Hulio Iniesta Garsija.) e

[Fusnota]

[Slike na 11. strani]

Osnivač jezuita, Injasio Lojola, i njegovo svetište u Španiji

[Slika na 13. strani]

Zbog svoje reputacije u vezi s političkim spletkama, jezuiti su 1767. isterani iz Španije