Uravnoteženo gledište o zabavi

„PUNO rada a bez igre Džeka čini tupim dečakom.“ Ova je izjava danas tako dobro poznata da je lako zaboraviti koliko je istinita. Ali, u stvari, „puno rada a bez igre“ može znatno gore nauditi Džeku nego da ga samo otupi. Može od njega stvoriti radoholičara, zavisnika od rada do te mere da isključi sve drugo.

Razmotrimo, na primer, jedan problem koji se pojavio u Japanu, zemlji poznatoj po svojoj strogoj radnoj etici. Od zaposlenih se često očekuje da svako veče i vikendima rade prekovremeno. Maclean’s, kanadski list, zapazio je da prosečan japanski radnik provede godišnje na poslu 2 088 sati, u poređenju sa 1 654 sata koliko provede prosečan kanadski radnik. Ali, u listu se primećuje: „Japanske firme moraju se boriti s jednim drugim problemom: radnicima koji stradaju od karošija, ili smrti usled prekomernog rada. Novine izveštavaju o slučajevima muškaraca u svojim 40-im koji su doživeli srčani ili moždani udar nakon što su 100 dana radili bez slobodnog dana.“ Japansko ministarstvo rada moralo je čak pokrenuti reklamnu kampanju, punu privlačnih rimovanih pesmica, kako bi podstaklo ljude da uzmu slobodne vikende i da se opuste. Kakva je to suprotnost prema nekim zemljama Zapada, gde ljude treba nagovarati da rade cele sedmice!

Koristi od igre

Stručnjaci, stoga, sasvim odgovarajuće na radoholizam gledaju kao na bolest, a ne vrlinu. Džek treba da se igra — i to ne samo dok je dečak; i odrasli i deca imaju tu istu potrebu. Zašto? Šta ljudi dobijaju od dokolice, ili igre? Jedan priručnik je na tu temu sačinio popis: „Samoizražavanje, druženje, integracija uma i tela, odnosno celovitost, telesno zdravlje, potrebni kontrast ili ritam u radno-usiljenom  rasporedu, odmor i opuštanje, prilika da se isproba nešto novo i da se upoznaju novi ljudi, da se izgrade odnosi, da se učvrsti porodica, da se dođe u dodir s prirodom... i da se jednostavno dobro oseća bez analiziranja zašto. Sve su to koristi koje ljudi izvlače iz svog slobodnog vremena.“

Sociolozi su mnogo knjiga posvetili temi dokolice i igre, i slažu se da je dokolica od bitne važnosti kako za pojedinca tako i za društvo. Sigurno je, međutim, da niko ljudsku prirodu ne poznaje bolje od Stvoritelja čovečanstva. Kakvo je njegovo mišljenje o toj temi?

Nasuprot onome što neki izgleda misle, Biblija nije protiv zabave i rekreacije. Ona nam govori da je Jehova srećan Bog i da od svojih slugu očekuje da budu isto tako srećni (Psalam 144:15b; 1. Timoteju 1:11). U Propovedniku 3:1-4 saznajemo da „ima vreme... smeha“ i „vreme kad se igra“. Hebrejska reč za ’smeh‘ na ovom mestu povezana je s rečima koje označavaju „igranje“. Ista biblijska knjiga govori nam kako je „dobro čovjeku da jede i pije i da gleda da mu je duši dobro od truda njegova“ (Propovjednik 2:24, Daničić-Karadžić).

Danas je jedan od najpopularnijih načina uživanja u slobodnom vremenu da se čovek zabavlja, da se opusti i uživa u prikazivanju talenata drugih. Ni to nije nešto sasvim novo. Biblija pokazuje da su ljudi hiljadama godina nalazili zadovoljstvo posmatrajući druge kako igraju, pevaju, sviraju muzičke instrumente ili se takmiče u sportu.

Zabava nam, kao oblik rekreacije, može učiniti mnogo dobra. Ko ne nalazi nekakav užitak u majstorijama veštog atletičara, nedokučivoj ljupkosti balerine, napetom iščekivanju nekog dobrog, korisnog avanturističkog filma ili u vedroj melodiji koja se zadržava u mislima dugo vremena nakon što muzika prestane? I nema sumnje da je većina nas uživala opuštajući se uz dobru knjigu, okrećući stranice brže kad nam je dobro ispričana priča zaokupila pažnju.

Takva nas zabava može opustiti, i ne samo to. Može nas i stimulisati, duhovno okrepiti, dirnuti nam srce, nasmejati nas — i čak nas prosvetliti. Literatura nas, na primer, može mnogo toga naučiti o ljudskoj prirodi. Šekspirova dela jasan su primer toga.

Opasnosti zabave

Ipak, da bismo imali uravnoteženo gledište o današnjoj zabavi, moramo priznati kako njene koristi tako i njene opasnosti. Mnogo se govori o iskvarujućem uticaju zabave, ali opasnosti se uopšte mogu podeliti u dve široke kategorije: kvantitet i kvalitet, sam obim dostupne zabave i njen sadržaj. Razmotrimo najpre kvalitet.

Živimo u mračnim vremenima, koje Biblija naziva ’teškim vremenima‘ (2. Timoteju 3:1). Ne iznenađuje što je današnja zabava odraz našeg doba, često u njegovim najružnijim vidovima. Sadističko nasilje, napadan nemoral i najniže ljudske reakcije — kao što je rasizam — sve to nalazi svoje mesto u popularnoj zabavi,  zagađujući je u različitom stepenu. Na krajnjoj ivici spektra, ono što bi trebalo da bude zabava jedva je nešto više od pornografije i prljavštine. Razmotrimo neke primere.

Filmovi: U prošlogodišnjoj dodeli najviših holivudskih priznanja, Oskara, trojica muškaraca nominovana u kategoriji „najbolji glumac“ glumila su psihopatske ubice, i svi su vrlo uverljivo ubijali na platnu. Jedan lik navodno odgriza nekoj ženi komad lica dok je siluje. U finansijskom pogledu, jedan od najvećih hitova prošle godine bio je film pod naslovom Basic Instinct. Sudeći po kritikama, taj naslov je preblag. Film počinje otvorenom scenom seksa u kojoj žena neprestano ubada svog svezanog ljubavnika šiljkom za razbijanje leda, škropeći sebe posvuda krvlju.

Muzika: I rap i hevi metal muzika nedavno su došli pod sve veću kritiku zbog sličnih problema u vezi sa sadržajem. Pesme koje veličaju seksualnu iskvarenost i zlostavljanje žena, nasilje i mržnju prema različitim rasama i policajcima, pa čak i sotonizam, sve se to nalazi na pločama rap i hevi metal muzike. U nekim područjima, ploče s takvim određenim materijalom moraju imati etikete upozorenja. Ali, kao što je navodno priznao izvođač rapa Ice-T, on stavlja šokantne reči u svoje pesme samo zato da bi dobio takvu etiketu; to je jemstvo da će namamiti radoznale. Rok zvezda Prins pevao je hvale incestu između brata i sestre. Muzički video-spotovi često takvom krajnjem nemoralu jednostavno pridaju vizuelnu dimenziju. Video spot Justify My Love pop zvezde Madone postao je ozloglašen zbog prikazivanja sadomazohizma i homoseksualne aktivnosti. Čak je i MTV, američki TV kanal koji je poznat po tome što povremeno bez mnogo grižnje savesti prikazuje nemoralne video spotove, odbio da emituje taj spot.

Knjige: Razmotrimo nekoliko primera sakupljenih iz nedavnih književnih recenzija. American Psycho u detalje opisuje grozne postupke serijskog ubice, koji s telima svojih žrtava čini neizrecivo stravične stvari, uključujući kanibalizam. Vox se usredsređuje na jedan dugi telefonski razgovor tokom koga čovek i žena koji se nikad nisu sreli seksualno stimulišu jedno drugo erotskim razgovorom. Raptor prati izopačene seksualne pustolovine dvojice hermafrodita iz šestog veka, ljudi sa polnim karakteristikama oba pola. Ljubavni romani uglavnom prihvataju i uzdižu preljubu i blud. Stripovi, nekad sasvim bezazleni za decu, sada često prikazuju seks, nasilje i okultne teme u crtanom obliku.

Sport: Nastavljaju se pozivi da se zabrani boks. Uprkos daljnjim dokazima da svaki nokaut udarac izaziva neko nepopravljivo oštećenje mozga, ogromni novčani dobici i milioni posmatrača i dalje vabe boksere u ring. Doslovno su stotine boksera na taj način pretučene na smrt.

Ali, u drugim sportovima postoji još veća stopa smrtnosti. Nije retkost da se pročita o nasilju koje je izbilo na sportskim igralištima ili među gledaocima. U nemirima izazvanim nacionalizmom ili pogrešno upravljanim „timskim duhom“ pobijene su na stadionima širom sveta stotine ljudi. Borbama s bikovima, koje nemački nedeljnik Die Zeit naziva „verovatno najbestijalnijim sportskim događajem koji je istrajao do savremenog doba“, nedavno je nabujala popularnost u Španiji i južnoj Francuskoj. Kad je jedan bik rogovima proburazio srce poznatog 21-godišnjeg matadora Hosea Kubera (José Cubero), pali junak bio je kasnije u svom mrtvačkom kovčegu pronesen uokolo po madridskoj areni uz pozdrave 15 000 obožavalaca. Njegova smrt neprestano je prikazivana na španskoj televiziji.

Mora se priznati, to su ekstremni slučajevi, i oni ne znače da je sva zabava u nekima od tih kategorija loša. Međutim, ko ima uravnoteženo gledište o zabavi mora priznati da ti ekstremi postoje i da su popularni. Zašto? Pa, jeste li ikada zapazili da se ono što je pre nekoliko  godina izgledalo kao ekstremno sada ljudima čini kao pitomo? Ekstremi se izgleda pomalo uvuku u glavnu struju; ljudi se naviknu na njih. A na šta ćete se vi navikavati?

Pitanje kvantiteta

Međutim, čak i ako je sva zabava potpuno čista, još uvek ostaje pitanje samog kvantiteta. Industrija zabave proizvodi ogromnu bujicu materijala. U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, samo u 1991. objavljeno je preko 110 000 različitih knjiga. Kad biste svaki dan mogli da pročitate neku knjigu od korica do korica, trebalo bi vam preko 300 godina da pročitate knjige koje se izdaju samo u jednoj godini! Američka filmska industrija proizvodi znatno više od 400 filmova godišnje, a mnoge zemlje uvoze te filmove i proizvode isto tako i svoje filmove. Indijska industrija svake godine proizvede stotine hindu filmova. A ko može izbrojati muzičke ploče, kompakt-diskove i kasete koje izlaze svake godine? A tu je i televizija.

U nekim razvijenim zemljama dostupno je na desetine televizijskih kanala — kablovske stanice, satelitski kanali i redovna televizija. To znači da zabava može neprekidno priticati u domove 24 sata na dan. Sport, muzika, drame, komedije, naučna fantastika, govorni program, filmovi, sve na dodir dugmeta. S pojavom video-rikordera na raspolaganju su i hiljade filmova, zajedno s bezbrojnim uradi-sam, muzičkim i čak obrazovnim video-trakama o prirodi, istoriji i nauci.

Ali, gde je vreme za svu tu zabavu? Tehnologija može biti u stanju da za nas ostvari čudo trenutne zabave — zamislite samo kako bi Mocart bio zapanjen kad bi čuo jednu od svojih simfonija preko portabl stereo-uređaja! Međutim, tehnologija ne može stvoriti vreme koje je potrebno za upuštanje u sva ta zadovoljstva. U stvari, u nekim zemljama gde je tehnologija visoko razvijena, postoji trend ka sve manje slobodnog vremena, a ne sve više.

Dakle, ako joj to dopustimo, zabava bi nam mogla progutati sve slobodno vreme. A ne bismo smeli zaboraviti da je zabava samo jedan oblik rekreacije, obično onaj najpasivniji. Većina nas treba i da izađe i da učini nešto aktivnije, da učestvuje a ne samo da sedimo i da nas drugi zabavljaju. Možemo prošetati, radovati se dobrom društvu, igrati igre.

Ako je pogrešno dopustiti zabavi da nam proguta sve slobodno vreme, koliko li je gore dopustiti joj da proguta vreme koje bi trebalo da posvetimo višim dužnostima, na primer našem Stvoritelju, našim porodicama, našem radu, našim prijateljima! Dakle, od presudne je važnosti da imamo uravnoteženo gledište o zabavi! Kako određujemo koja je zabava za nas loša i koliko je nje previše?

[Slike na 7. strani]

Neke vrste zabave mogu nam dirnuti srce i prosvetliti nas