Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

„Nacisti nas nisu mogli zaustaviti!“

„Nacisti nas nisu mogli zaustaviti!“

„Nacisti nas nisu mogli zaustaviti!“

TO JE bila kuća potpunog stranca. Pokucao sam na vrata i stajao tamo drhteći od straha, nadajući se da nema nikoga kod kuće. Bio sam mlad — imao sam samo 21 godinu — i to je bio prvi put da sam krenuo u delo propovedanja Jehovinih svedoka od kuće do kuće. Bio je novembar 1934, i ovde u Nemačkoj Hitler je strogo zabranio svako takvo propovedanje. Kad je propovednik koji je vodio naše male sastanke spomenuo planove da krenemo u evanđeliziranje, pomislio sam: „Sigurno ne misli na mene!“ Konačno, još nisam bio ni kršten, i znao sam samo jedan biblijski stih. Ali, nisam bio u pravu — mislio je na mene, i tako sam krenuo u propovedanje.

Nema nikoga! Osetio sam olakšanje. Na sledećim vratima opet niko nije odgovorio, ali sam iznutra čuo šum, pa sam otvorio vrata. Jedna žena je prala neke lonce i izgledala je zbunjena što me vidi. Počeo sam joj nervozno objašnjavati moj jedan citat, Mateja 24:14. Ona je samo buljila u mene. (Kasnije sam saznao da je bila gluva.) Iznenada se pored mene pojavio neki čovek. Pretpostavljajući da je to njen muž, nastavio sam svedočiti, dok na rebrima nisam osetio pištolj. Taj čovek je bio nacistički vođa! Moj partner, koji je propovedao s druge strane ulice, došao je na vrata tom čoveku i zbog toga je bio udaren nogom tako da je pao niz stepenice. Misleći da je okončao svedočenje tog brata za taj dan, nacista je zatim uočio mene i došao da me uhapsi. Dok je moj partner jednostavno stresao prašinu sa sebe i nastavio propovedati, ja sam završio u zatvoru na četiri meseca. Tako je započela moja propovednička karijera!

U koncentracioni logor!

Nakon puštanja iz zatvora, braća su mi poverila da pomažem kod ilegalnog svedočenja. Ipak, nacisti su sledili svaki moj pokret, i za kratko vreme opet sam bio uhapšen. Lokalna policija odvela me Gestapou, i sledio sam se kad sam čuo presudu: „U koncentracioni logor!“ Trebalo je da idem u Estervegen. Tamo je bilo oko 120 nas Svedoka (Bibelforschera), i SS stražari su bili odlučni da slome našu besprekornost.

Tamo je bio jedan narednik kome smo dali nadimak „Gvozdeni Gustav“, koji je bio odlučan da nas natera na kompromis. Jednog dana nas je sve prisilio da radimo naporne telesne vežbe pod vrućim avgustovskim suncem — bez prekida, čitav dan. Do kraja dana, polovina braće se srušila ili su zbog bolesti ležali u ambulanti. Nažalost, nadglednik jedne skupštine je oslabio i potpisao „papir kompromisa“, a u potpisivanju mu se pridružilo 12 drugih iz njegove skupštine.

Oduševljen time što je izgledalo da njegova tortura deluje, „Gvozdeni Gustav“ je sada obećao: „Sutra će svaki od vas biti srećan da potpiše ovo pismo, i nikakav Jehova vam neće pomoći.“ Pa, možete zamisliti da smo se te noći žarko molili. Sledećeg jutra čekali smo da se pojavi „Gvozdeni Gustav“. I čekali smo. Konačno nam je bilo rečeno da se vratimo u svoje barake. Još uvek nema Gustava! Na kraju smo saznali šta se dogodilo. Na svom putu u logor tog jutra, „Gvozdeni Gustav“ je na neprijatan način naučio da je napravljen od nečega što je slabije od gvožđa. Udario je svojim motociklom direktno u jedan od ciglenih stubova pored ulaza u logor — ulaza koji je širok više od 9 metara! Hitno su ga otpremili u bolnicu s razbijenim čelom i slomljenom rukom. Kad smo ga konačno videli nakon dva meseca, vikao je na nas: „To mi je uradio vaš Jehova!“ Niko od nas ni na trenutak nije sumnjao u njegove reči.

Dalje u Holandiju

Decembra 1935. bio sam oslobođen i rečeno mi je da se priključim nemačkoj vojsci. Umesto toga, odlučio sam da krenem u Španiju preko Holandije i da tamo nastavim sa svojim svedočenjem. Kad sam jednom uspeo da dođem do Holandije, potražio sam Svedoke i oni su me podstakli da ostanem u Holandiji. Kakvo je samo bilo uživanje opet slobodno propovedati i biti sa svojom braćom i sestrama na hrišćanskim sastancima! Vozili smo se biciklima kroz holandske predele, danju propovedajući a noću spavajući u šatorima. U proseku, propovedali smo od 200 do 220 sati mesečno.

Imali smo malu zalihu novca za kupovanje hrane i plaćanje drugih troškova. Živo se sećam jednog farmera koji nas je, kad je video kako smo naveče pripremili naše oskudne obroke, pozvao na večeru. Čekao nas je sto prepun najukusnije hrane! Od tada je ta ljubazna porodica preuzela brigu oko naših osnovnih potreba za maslacem, jajima, sirom i hlebom, a čak su nam pomagali i oko pranja našeg rublja. Svi u porodici postali su Svedoci. Oni su bili vitalni kontakt za vreme posla koji je ležao pred nama.

Godine 1936. u Bernu u Švajcarskoj održavao se kongres. Tamo je govorio Džozef F. Raterford, u to vreme predsednik Društva Kula stražara. Tada sam se, nakon svog tog vremena koje sam proveo kao punovremeni evanđelizator, konačno krstio!

Hag

Dodeljen sam u područje Haga. Ovde su mnoge porodice prigrlile istinu Božje reči. S nekima sam u kontaktu do dan danas. Godine 1939, uhapsila me holandska policija — i što je najbolje, kao nacističkog špijuna! Nastavio sam svedočiti najbolje što sam mogao pismima iz zatvora, sasvim svestan da sudija čita svu poštu koju šaljem van. Nakon pet meseci, od kojih su poslednja dva bila u samici, bio sam pušten. Samo nekoliko dana nakon što sam se vratio kući u Hag, nemačka Luftwaffe je počela bombardovati to područje! Znao sam da Gestapo neće biti daleko iza vojnika koji su nastupali. Bilo je vreme da se vratim u ilegalu.

Ali, kako sam se mogao kretati a da me ne primete? Jedan brat koji je imao prodavnicu sa biciklima napravio mi je specijalni bicikl. Bio je baš onakav kakvog je koristila tajna policija — ista specijalna boja, s visokim guvernalom i okvirima koji su mogli držati viljušku. Tajna policija me čak i pozdravljala, misleći da sam jedan od njih! Ipak, dok sam jednog dana vozio biciklističkom stazom koja je od puta bila zaštićena živicom, dva policajca koja su vozila u suprotnom smeru s druge strane ulice, primetili su me kroz rupu u živici i prepoznali su da sam begunac. Okretao sam pedale brže nego ikada u svom životu! Oni su morali doći do nadvožnjaka pre nego što su mogli da se okrenu i da me prate, premda su me opasno progonili, konačno sam im umakao.

Mnoga bežanja za dlaku

Sada je policija znala da sam u Hagu. Zbog bezbednosti počeo sam spavati u različitim kućama. Jednom prilikom spavao sam u domu porodice sa troje dece. Kao i obično, spremio sam svoju odeću tako da je mogu brzo obući u slučaju racije. Takođe sam uredio da dvoje dece spava zajedno tako da mogu jedno dete preneti u moj prazan krevet kad odem. Tako nacisti neće naći topao, prazan krevet.

Tog jutra u pet sati, te su se mere pokazale korisnima. Na vratima se čulo snažno, uporno lupanje. Jedva sam imao vremena da stavim devetogodišnjeg dečaka u moj krevet, strpam odeću u aktovku, stavim na sebe šešir i ogrtač i bosonog skočim kroz stražnji prozor na sneg. Nasreću, nisu se setili da postave stražu u dvorište. Otrčao sam do kuće porodice s kojom sam proučavao Bibliju. Iako je bilo 5,30 ujutro i zimski mrak, taj me čovek uveo bez ijedne reči i sakrio me. Cela njegova porodica, njih troje, kasnije su postali Svedoci.

Kad je Gestapo ispitivao porodicu od koje sam upravo otišao, usredsredili su se na dečaka. Čak su mu ponudili i novce ako im kaže da li je „ujak“ nedavno bio u poseti. Rekao im je: „Da, to je bilo pre puno vremena.“ Koliko puno? Nije znao. Otišli su, razočarani. Kasnije je majka pitala dečaka zašto je tako odgovorio, pošto je znao da je „Ujak Tom“ (moje konspirativno ime) upravo prenoćio. Odgovorio je: „Dvadeset i četiri sata je mnogo vremena, sa jako puno minuta.“ I to je tačno!

Moja sledeća dodela bila je u Groningenu. Strah je savladao neke od Svedoka u tom gradu, i delo propovedanja je praktično prestalo. Ali, ubrzo su braća opet postala sasvim neustrašiva, prkoseći brutalnom holandskom Gestapou. Jedne noći 1942, čak smo učestvovali u „raciji“, deleći hiljade biblijskih traktata po celom gradu tokom unapred određenog perioda od deset minuta. Sve novine su izvestile da su britanske Kraljevske vazdušne snage podelile milione pamfleta za Jehovine svedoke! Gestapou smo dali na znanje da smo živi i zdravi. Nacisti nas nisu mogli zaustaviti — nikada!

Rat se nastavio i postajalo je sve opasnije hodati po ulicama. Jedne večeri dok smo jedan brat i ja odlazili s tajnog sastanka u Hilversumu, neko se zaletio u mene otpozadi, a nekakav predmet je pored mene bučno pao na tlo. Podigao sam ga i s užasom video da je to kaciga nemačkog vojnika! Njen vlasnik je stajao kraj svog bicikla i sada je uperio svoju džepnu lampu prema meni. Prišao sam mu; zgrabio mi je kacigu iz ruku, izvukao svoj pištolj i povikao: „Uhapšeni ste!“

Tresao sam se od straha. Ako me uhapsi, to bi mi verovatno bio kraj. Molio sam se Bogu za pomoć. Čuvši komešanje, skupilo se mnoštvo. Kad sam primetio da se vojnik lagano ljulja, sinulo mi je da je pijan. Zatim sam se setio da su nemačka vojna pravila dozvoljavala oficirima da se kreću u civilnoj odeći. Zato sam pristupio vojniku i povikao sa svim autoritetom koji sam mogao sakupiti: „Znaš li ti ko sam ja?“ Vojnik je bio zapanjen. Brzo je stavio kacigu na glavu i salutirao mi je! Uveren da je uvredio oficira, smeteno se odšuljao u noć. Prolaznici su se razišli. Mogao sam samo zahvaliti Jehovi što sam još jednom za dlaku pobegao!

Život u ilegali u Belgiji

Moja sledeća dodela bila je u drugoj zemlji: Belgiji. Postao sam predsedavajući sluga u Antverpenu. Zbog zabrane, svake sedmice sam vodio mnogo malih sastanaka u različitim kućama. Bio sam i kurir, još jedna karika u čudesnom lancu kojim je duhovna hrana nastavila da dolazim u tim teškim godinama.

Mesto naših randevua za krijumčarenje literature preko granice iz Holandije, bio je jedan restoran. Sama zgrada bila je u Belgiji, ali je vrt bio u Holandiji, pa je zato bio idealno mesto da se sastanem sa svojom vezom i izmenim s njom aktovke. Vlasnik je pretpostavljao da smo agenti britanske obaveštajne službe i sarađivao je s nama. Čak je rekao odgovornom policijskom službeniku da nas ne dira. Ali, jednog dana na dužnost je došao novi policajac u patroli, nacistički nastrojen Belgijanac koji nije ništa znao o meni. Kad me video s velikim kožnim koferom, insistirao je da ga otvorim. Odbio sam; konačno, bio je napunjen sa tri ili četiri stotine časopisa Kula stražara. Zato me uhapsio i sproveo do policijske stanice. Službenik na dužnosti koji se tamo nalazio rekao je policajcu u patroli da ode dok se on pobrine za mene. Zatim mi je tiho rekao: „Ne želim videti sadržaj kofera. Samo vas molim da sledeći put dođete s manjim koferima.“ Opet sam mogao samo zahvaliti Jehovi!

Kad je stigao Dan D (6. juna 1944) i kad su savezničke snage počele sa svojom invazijom na Belgiju, rat je zahvatio i sâmi Antverpen. Svedočenje i prisustvovanje sastancima postalo je pravi izazov dok se puščana i topovska vatra s obe strane brzo širila celim gradom. Kad je rat bio skoro gotov, sluga podružnice je zabunom mislio da više nije neophodno da ostanem u ilegali. Poslušao sam, nasuprot savetu prijateljski naklonjenog kapetana policije koji je mislio da je još uvek prerano da se javim. Jedanaest meseci kasnije izašao sam iz najgroznijeg iskustva u svom životu. Vlasti nisu verovale mojoj priči. Uvereni da sam agent Gestapoa, zatvorili su me u najnehumanijim uslovima koje sam ikada video. Mnogi ljudi mlađi od mene, oboleli su i umrli u tim mesecima. Kad sam konačno bio pušten, pretrpeo sam potpuni fizički slom.

Verna služba se nastavlja

Nakon dodatnih bolnih odlaganja, ispitivanja i zatvaranja, konačno sam se mogao vratiti u Nemačku — deset godina od onog dana kad sam otišao! Ponovo sam se sastao s majkom, vernom Svedokinjom, i imali smo mnoga iskustva za podeliti. Pošto sam polako počeo da sakupljam snagu, opet sam počeo punovremeno svedočiti, sada u Švajnfurtu. A kakvo je samo bilo zadovoljstvo pomagati u pripremanju našeg prvog posleratnog kongresa, koji smo održali u Nirnbergu, baš tamo gde je Hitler ponosno paradirao sa svojim trupama! Kasnije sam bio oduševljen što sam pozvan u Školu Gilead Društva Kula stražara u Sjedinjenim Američkim Državama, gde ću biti osposobljen za misionara.

Na jednom okupljanju kratko vreme pre nego što sam otišao u Gilead, upoznao sam Lilien Gobitas, koja je igrala ključnu ulogu u borbi za versku slobodu u sudskom slučaju pozdravljanja zastave u Sjedinjenim Američkim Državama. Rekla mi je da je uživala u solo-deonicama koje sam pevao na tom okupljanju, a ja sam se samo nasmešio jer je nisam mogao razumeti. Ja sam se smešio, a ona je pričala. Završili smo sa venčanjem! Naravno, to je bilo nakon što smo oboje diplomirali u Gileadu, i radili smo kao misionari u Austriji.

Vremenom su nas moji zdravstveni problemi prisilili da se vratimo u Sjedinjene Američke Države. Odonda imamo dvoje divne dece, sina i kćer. Oduševljeni smo što oboje prihvataju istinu. Kako se moje zdravlje popravljalo, pomagao sam skupštinama u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Delo nikada ne prestaje, a mi pokušavamo održavati korak s njim. Još uvek se s naklonošću osvrnem na te godine ilegalnog rada. Nacisti nas nisu mogli zaustaviti jer je Jehova bio s nama. Očigledno je da on još uvek blagosilja delo, i ništa neće zaustaviti to delo sve dok ne bude izvršeno na njegovo zadovoljstvo! (Ispričao Ervin Kloze).

[Slika na 18. strani]

Ervin Kloze