Odlučni da pomognu deci

JUČE je u zemljama u razvoju pomrlo 40 000 dece u starosti ispod pet godina. Danas će umreti još 40 000. Sutra još 40 000. Većina tih smrtnih slučajeva mogla bi se sprečiti.

Godinama se ta situacija nazivala „tihom opasnošću“ ili „tihom katastrofom“, što znači da je uglavnom izmakla pažnji sveta. „Kad bi 40 000 pegavih sova ginulo svaki dan, bio bi to zločin. Međutim, 40 000 dece umire, a to se jedva primećuje“, žalio se Petar Tili (Peter Teeley), koji je kao predstavnik SAD govorio na Svetskom samitu UN o deci koji je 1990. održan u centrali UN u Njujorku.

Taj bi samit, kako neki misle, mogao konačno sve to promeniti. Prisustvovali su mu najviši službenici, uključujući 71 poglavara države, iz 159 zemalja. Zajedno su predstavljali 99 posto svetske populacije. Prisutno raspoloženje sažeto je izrazio Mihail Gorbačov, koji je rekao: „Čovečanstvo više ne može podnositi činjenicu da svake godine umiru milioni dece.“

U danima koji su prethodili samitu, svet je pokazao svoju podršku. Doslovno su se stotine nacionalnih i lokalnih sastanaka, seminara, tečajeva i debata usredsredile na sudbinu dece. Preko milion ljudi u 80 zemalja upalilo je sveće kako bi simbolizovalo svoju nadu da se svet, uprkos problemima i opasnostima koje leže pred njim, može pretvoriti u bolje mesto.

Završni dan samita bio je od strane UNICEF-a (Fonda Ujedinjenih nacija za pomoć deci) pozdravljen kao „verovatno za decu sveta najznačajniji dan u istoriji“. Otkud takav entuzijazam? Jer su svetske vođe usvojile konkretan „Plan delovanja“ da bi smanjile patnje i smrt mladih po celoj Zemlji.

Kao što je svima poznato, istorija konferencijaške diplomatije prepuna je prekršenih obećanja. Međutim, mnogi su osetili nov duh iskrenosti i saradnje kao posledicu svršetka hladnog rata. Džejms Grant (James Grant), izvršni direktor UNICEF-a s entuzijazmom je rekao: „Poglavari država i vlada napravili su, u biti, prvi korak prema ostvarenju dobrobiti za sve ljude — kako za ’odraslu decu‘ tako i za decu — kao središnjem cilju razvoja u novom svetskom poretku.“

Zaista, u godini nakon samita većina nacija već je zacrtala nacionalne planove kako bi izvršila odluke samita. To je direktora Granta navelo da kaže: „Sada vidimo vrlo realan izgled da će se do 2000. godine postići zdravlje za svu decu.“

Ali, kakva je u stvari sudbina dece, kao svetske sramotne porodične tajne, koju su razotkrili internacionalni mediji? Postoji li sada, u posthladnoratovskoj atmosferi međunarodne saradnje, opravdan razlog za verovanje da će Ujedinjene nacije predvoditi u čudesnom novom svetskom poretku? Možemo li se realno nadati svetloj budućnosti za našu decu? U iduća dva članka razmatraće se ta pitanja.