Šta kaže Biblija

Zašto psovanje nije za hrišćane

UREDNIK radija Bi-Bi-Si Velsa, bio je strogo ukoren jer je odbio da izbaci „uvredljive reči“ iz intervjua s homoseksualcem koji je, prema govorniku Bi-Bi-Sija citiranom u novinama The Guardian, upotrebljavao „ekstremno prostački jezik da bi opisao postupke koji bi mogli prouzrokovati da se osoba zarazi sidom“. Osim toga, 22 posto programa koji se pratio prilikom dvonedeljnog istraživanja emisijâ na četiri britanska televizijska kanala, sadržavalo je „nepristojan govor, proklinjanje [psovanje] i/ili huljenje“.

Takve vesti ukazuju na pravi paradoks stavova. Za mnoge ljude, razgovor začinjen psovanjem predstavlja šok i vređanje. Drugi sležu ramenima na takav jezik, smatrajući ga jednostavno živopisnim i realističnim, i misle da nema potrebe za zabrinutošću. Međutim, da li psovanje ima mesta u govoru hrišćana, koji visoko cene svoj odnos s Bogom i svojim bližnjima?

Zašto je tako uobičajeno?

Psovanje je „bilo koja vrsta prljavog jezika koji je postao navikom“. Huljenje, govorenje prostih reči i proklinjanje ulaze u obim ove definicije. Psovke izražavaju bes, čak i pogrdnu osudu. Meri Maršal (Mary Marshall), autorka knjige Origins & Meanings of Oaths & Swear Words, kaže da „kletve i psovke daleko više pripadaju govornom jeziku nego literarnom“. Ipak, mnogi romani vrve prostotama.

Zašto je psovanje tako uobičajeno? Neki ljudi s ograničenim rečnikom mogu taj nedostatak nadoknađivati obilnom upotrebom kletvi. Drugi pribegavaju nepristojnom govoru radi naglašavanja. Prema definiciji, psovanje je često povezano s emocijama dosade, frustracije i gneva. Zaista, kad su suočeni s okolnostima koje predstavljaju iskušenje, mnogi dozvoljavaju da im iz usta izbije dodatna reč kao „ventil za... prigušene emocije“. Naučna radnica Maršal primećuje da je njen abecedni popis engleskih psovki najdeblji kod reči koje počinju eksplozivnim i piskavim suglasnicima.

Iako može izgledati da proklinjanje daje oduška njihovim osećanjima, mnogi otkrivaju da psovanje prouzrokuje psovanje. Zašto je to tako? Prljav jezik raspaljuje emocionalnu vatru. Na primer, u pometnji velikog saobraćajnog zastoja u jednom zapadnoafričkom glavnom gradu, gnevni vozač iskočio je iz svog automobila da bi pristupio jednom drugom vozaču čije je vozilo  preprečilo njegov put. Dok se gnev razbuktavao, nepristojan govor zagadio je vazduh jer je svaki pokušavao nadmašiti drugoga u uvredama. Drugi vozači iz kolone nagnuli su se iz svojih vozila i bodrili suparnike da nastave sa sve pokvarenijim izražavanjem.

Uvrede koje ponižavaju osobu mogu pokrenuti bujicu nepristojnih reči. U to mogu biti uključene reči koje svoju metu upoređuju sa životinjom ili čak s insektom, omalovažavajući komentari o roditeljima ili sumnjivom poreklu osobe, izrazi koji skreću pažnju na izvesne telesne karakteristike i, što može biti još uvredljivije, opscenosti, huljenje i seksualno nemoralne primedbe.

Božje gledište o psovanju

Sigurno je da pogrešna upotreba božanskog imena predstavlja ozbiljan prekršaj. Druga Mojsijeva 20:7 navodi: „Ne smeš uzimati ime Jehove svog Boga na nedostojan način“ (NW). Ali, da li je kršenje ovog naloga ugrozilo obožavateljev odnos s Bogom? Da; Zakon je nastavio: „Jehova neće ostaviti nekažnjenim onoga ko njegovo ime uzima na nedostojan način.“

Da bi ilustrovala kako je bila važna poslušnost ovoj zapovesti, Biblija beleži borbu između jednog Izraelca i nekog drugog čoveka. Ovaj drugi je ’opsovao i pohulio na ime Božje‘. Kako je Bog presudio u toj situaciji? On je odredio: „Ko pohuli na ime Gospodnje kazniće se smrću“ (Levitik 24:10-16). Iako ne daje specifične detalje o toj zloupotrebi, ovaj biblijski primer ipak otkriva Božje gledište o bezobzirnom govoru i ponašanju.

Hrišćanska grčka pisma prorekla su za naše dane da će „nastati teška vremena, jer će ljudi postati... hulnici [grčki: blasfemija]... Kloni se takvih!“ (2. Timoteju 3:1, 2, 5). Grčka reč blasfemija posreduje više nego samo misao o bezobzirnom govoru protiv stvari koje se smatraju svetima. U stvari, njeno značenje obuhvata bilo koji uvredljiv i klevetnički govor koji nanosi štetu drugoj osobi.

Ljudi čiji je govor pogrdan ispoljavaju „starog čoveka“ u vezi s kojim su hrišćani podstaknuti da ga ’svuku‘ kao smrdljivi kaput koji više ne mogu upotrebljavati. a Apostol Pavle daje savet: „Odbacite sve to: gnev, ljutinu, pakost; hule, i sramotne reči da ne izlaze iz usta vaših.“ „Svaka gorčina i gnev, ljutina, vike i hula i svaka pakost da odlazi od vas“ (Kološanima 3:8, 9; Efescima 4:31). Nadalje, molimo vas da zapazite da su oni koji vređaju i gomilaju pogrde na druge, a koje Pavle opisuje kao ’opadače‘, uključeni među ’nepravednike koji neće naslediti carstva Božjeg‘ (1. Korinćanima 6:9, 10, DS).

Odbacite psovanje!

Prava ljubav prema Bogu podstaknuće hrišćanina da radi ono što je Njemu dopadljivo (1. Jovanova 5:3). Baš kao što Bog pokazuje brigu za sve ljude, tako će i hrišćanin želeti da odražava to isto osećanje u svom stavu prema drugima, pokazujući time poslušnost prema dvema najvećim zapovestima, naime, ljubav prema Bogu i prema bližnjem (Matej 22:37-39). Dakle, „svaki od vas da ugađa bližnjemu na dobro, za uzdizanje“ (Rimljanima 15:2). Zato postavite sebi pitanje: ’Da li moj izbor reči vređa ili izgrađuje?‘

Mora se priznati, čišćenje vlastitog govora neće biti lako ako je psovanje bila ukorenjena navika. Ipak, to je moguće — uz pomoć. Božji duh može pomoći osobi da promeni obrasce govora. Međutim, taj pojedinac mora najpre biti spreman da izgradi rečnik ispunjen dobrim rečima — i zatim da ga redovno koristi (Rimljanima 12:2).

„Jezik koji govori zlo biće zaustavljen“, upozorio je mudri kralj Solomon. Zato nemojte dozvoliti da prljavština psovanja uprlja vaš govor. Umesto toga, trudite se da budete osoba koja zna reći čistu stvar i koja to govori učtivo! (Poslovice 10:31, 32, Today’s English Version; Kološanima 4:6).

[Fusnota]