Čuvanje besprekornosti u nacističkoj Nemačkoj

JEDNOG hladnog aprilskog dana 1939, poslat sam u Zaksenhauzen, koncentracioni logor u Nemačkoj. Zajedno s drugim novim zatvorenicima, doveli su nas pred zapovednika logora, zlobnog čoveka koga su zbog njegove snažne građe zvali Četvrtasti. U svojim „izrazima dobrodošlice“ prvo nas je ispsovao, opisujući okrutna mučenja koja smo mogli da očekujemo.

„Od mene možete dobiti sve što god zaželite“, derao se, „metak u čelo, metak u grudi, metak u stomak!“ Zatim nas je upozorio: „Moji momci su dobri strelci. Poslaće vas pravo u nebo! Odavde ćete izaći samo kao leševi.“

Nakon toga poslat sam u Izolaciju, posebno ograđenu sekciju unutar logora. Tu su držali Jehovine svedoke, zajedno s drugim zatvorenicima koje se smatralo opasnima. Kad su me doveli tamo, mladi esesovac (Hitlerovi crnokošuljaši/Elitna straža) nekoliko puta me je ošamario zbog toga što sam odbio da potpišem izjavu kojom se odričem svoje vere.

Oto Kamien iz Hernea pokazao se pravim prijateljem pomažući mi na moju uniformu da prišijem zatvorenički broj i ljubičasti trougao, koji je u logoru služio za identifikovanje Jehovinih svedoka. Takođe mi je pokazao kako da namestim svoj krevet — zatvorenici su bili pretučeni ili čak ubijeni zato što nisu pravilno namestili krevet.

Oto me je upozorio: „S vremena na vreme pitaće te da li si još uvek Jehovin svedok. Budi čvrst, budi nepokolebljiv, i reci jasno i glasno: ’Ja sam još uvek Jehovin svedok‘“ Dodao je: „Ako budeš čvrst i nepokolebljiv, Đavo će te ostaviti na miru“ (Jakov 4:7). Otovo ohrabrenje pomoglo mi je da sačuvam besprekornost prema Bogu tekom sledećih šest godina koje sam proveo u tri koncentraciona logora.

Kad se setim tih mučnih godina, moram priznati, danas više nego ikada, da sam samo uz Božju pomoć sačuvao besprekornost. Ali, kako je uopšte došlo do toga da sam 20. januara 1938. prvi put uhapšen?

Moje rane godine

Nekoliko godina pre mog rođenja 1911, moji roditelji koji su živeli u Kenigsbergu, Istočna Prusija, postali su Bibelforscher (Istraživači Biblije), kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Imao sam tri brata i dve sestre, i majka nas je često vodila na sastanke. Nažalost, nakon nekog vremena otac se više nije pridruživao porodici u pravom obožavanju. Iako su moja braća i jedna mlađa sestra postali revni objavitelji Kraljevstva, s vremenom smo moja starija sestra Lizbet i ja, prestali da poklanjamo veću pažnju biblijskim istinama koje smo naučili.

Kad sam bio u svojim ranim dvadesetim, Hitler je došao na vlast u Nemačkoj, a ljudi su bili stavljeni pod jaki pritisak. Radio sam kao automehaničar u jednoj velikoj  fabrici za popravke u Kenigsbergu. Kad je Firer u posebnim prilikama držao govore, cela fabrika morala je da bude prisutna. Takođe je postalo uobičajeno da se koristi pozdrav „Hajl Hitler!“ Konačno mi je bilo naređeno da učestvujem u predvojničkoj obuci tako da sam se morao suočiti s pitanjem: Na čijoj sam strani?

Iz Dela apostola 4:12, znao sam da hajl, ili spasenje, ne dolazi od Hitlera, već jedino kroz Isusa Hrista. Zato nisam mogao reći „Hajl Hitler“, i nikada to nisam učinio. Isto tako, nisam se odazvao na naredbu da učestvujem u predvojničkoj obuci.

Tokom 1936. i 1937, uhapšeni su moja majka, mlađa sestra Helen i moja braća, Hans i Ernst. Od tada sam i ja želeo da zauzmem stav za pravog Boga. Počeo sam svako veče da čitam Bibliju i molio sam se Jehovi da mi pomogne. Lizbet se takođe počela više interesovati.

Zauzeo sam stav

Kad je za to došlo vreme, zauzeo sam jasan stav za Jehovu i odbio sam da služim u Hitlerovoj armiji, iako još nisam bio kršten. Uhapšen sam i predan vojsci. Pet sedmica nakon toga, vojni sud u Rastenburgu osudio me je na godinu dana zatvora.

Bačen sam u samicu u Centralnom zatvoru u Štumu u Zapadnoj Prusiji. Tokom vremena koje je bilo predviđeno za vežbu u zatvorskom dvorištu našao sam utehu u izmenjivanju kratkih pogleda s vernim Svedocima iz Kenigsberga koje sam poznavao od detinjstva. Tada su i moja braća — Paul, Hans i Ernst — zbog svoje vere u Boga dovedena u taj isti zatvor. Dok sam se nalazio u samici, Hans bi ponekad uspeo da mi proturi komadić hleba.

Po isteku moje zatvorske kazne, nekoliko puta ispitivao me Gestapo u Kenigsbergu. Pošto nisam želeo da se predomislim, odveden sam u koncentracioni logor u Zaksenhauzenu. Tamo mi je dodeljen posao na izgradnji garaže, a radili smo od šest ujutro do šest naveče. Nekoliko je zatvorenika, zbog bezobzirnog maltretiranja, pokušalo da pobegne znajući da će, ukoliko budu uhvaćeni, sigurno biti ubijeni. Jednom prilikom video sam kako je jedan zatvorenik izvršio samoubistvo bacivši se na električnu ogradu.

Pritisak se povećava

U septembru 1939. izbio je Drugi svetski rat, a pritisak na nas koji smo bili u Zaksenhauzenu povećao se. Posao je postao još teži, a oduzeta nam je i topla vunena odeća. Nacisti su 15. septembra želeli da nam pokažu primer našeg hrišćanskog brata Augusta Dikmana, koji je odbio da služi vojsku. Zbog toga je sazvan poseban skup za njegovo pogubljenje.

Nekoliko stotina nas drugih Svedoka, bili smo očevici kad je streljački vod zapucao i August pao mrtav. Nakon toga svi su zatvorenici raspušteni, osim Jehovinih svedoka. Četvrtasti nas je tada upitao ko je spreman da potpiše izjavu kojom se odriče svoje vere i pokazuje spremnost da postane vojnik. Niko nije potpisao, Četvrtasti je bio besan.

Zima 1939. bila je jaka. Nismo bili dovoljno dobro obučeni i bili smo neishranjeni,  tako da je smrt uzela svoj danak. Mnoga naša starija braća umrla su, ali ukupan procenat umrlih među nama Svedocima bio je mali u poređenju s ostalim zatvoreničkim grupama. Čak se i snažni Četvrtasti razboleo i u februaru 1940. umro.

U drugi logor

Nekoliko dana nakon smrti Četvrtastog, nas 70 premešteno je u mali logor Vevelsburg, blizu Paderborna. Nadali smo se da će uslovi tamo biti bolji, ali bilo je upravo suprotno. Imali smo manje hrane i naporniji posao u kamenolomu. Bilo je dana kad smo bili mokri do gole kože od snega i kiše. Tokom tog naročito teškog vremena, noću bih navukao ćebe preko glave i plačući izlivao svoje srce pred Jehovu. Svaki put kad bih to učinio, osetio bih unutrašnju smirenost i duševni mir, primajući tako od Boga „pomoć u pravo vreme“ (Hebrejima 4:16, NW).

Jehova se pobrinuo za naše duhovno zdravlje. Svedoci iz koncentracionog logora Buhenvald poslani su u Vevelsburg, donoseći sa sobom duhovnu hranu u obliku biblijske literature. U malim grupama odlazili bismo u spavaonicu, gde bismo im se pridružili na tajnom studiju Kule stražare. Čak se i fizička hrana u logoru malo poboljšala.

Zahvaljivao sam Jehovi na njegovoj dobrohotnosti kad se jedan drugi Svedok pobrinuo da sam mogao raditi s njim u kovačnici. U radionicama, u kojima su uglavnom radili Svedoci, zatvorenici su primali bolje obroke hrane. Nadalje, u njima je bilo toplo i radnici se nisu tiranski gonili na rad. To mi je toliko koristilo u fizičkom pogledu da sam u roku od šest meseci ponovo dobio svoju snagu, iako sam pre toga bio kost i koža.

Vesti o mojoj braći

Dok sam bio u Vevelsburgu, primio sam vest od svoje sestre Lizbet da je naš brat Ernst sačuvao svoju besprekornost prema Jehovi sve do smrti. Nakon četiri godine zatvora, 6. jula 1941. odrubljena mu je glava. Kad su drugi Svedoci čuli za to, došli su do mene i čestitali mi. Duboko me dirnuo njihov pozitivan stav. Više nam je značilo da ostanemo lojalni nego da preživimo.

Dve godine kasnije, 1. februara 1943. u Kvednau, blizu Kenigsberga streljan je moj brat Hans. Hansu je bilo 34 godine, a u zatvoru je proveo pet godina. Kasnije mi je jedan očevidac njegovog pogubljenja pričao kako je oficir pitao Hansa ima li poslednju želju. Hans je zatražio dozvolu da izgovori molitvu, što mu je dozvoljeno. Molitva je ostavila takav utisak na vojnike da, kad je oficir konačno naredio paljbu, niko od njih nije poslušao naredbu. Ponovio je naredbu, posle čega je ispaljen jedan jedini metak koji je pogodio Hansa u telo. Tada je oficir izvadio svoj vlastiti pištolj i lično ga dokrajčio.

Daljnji primeri besprekornosti

Od Svedoka koji su bili premešteni iz Buhenvalda u Vevelsburg, 27 ih je izabrano za vojnu službu i poslati su da služe u različitim jedinicama. Svi su odbili da izvršavaju tu službu; samo je jedan prihvatio civilno služenje. Preostaloj dvadesetšestorici pretilo se smaknućem, ali bez uspeha. Nakon što su vraćeni u logor Vevelsburg, zapovednik im je zapretio: „Za četiri sedmice bićete dva metra ispod zemlje.“

Tada se prema toj lojalnoj braći postupalo naročito okrutno. Esesovci su smišljali sve moguće načine kako bi ih tlačili, izmorili i mučili sve do smrti. Ipak, svih 26 je preživelo! Kasnije je taj isti postupak primenjivan na nekima koji nisu bili Svedoci, i među njima je već nakon kratkog vremena bio visoki procenat umrlih.

Moje sestre čuvaju besprekornost

Aprila 1943. premešten sam u logor Ravensbrik. To je u prvom redu bio logor za žene, ali je imao malu sekciju za muškarce. Određen sam da radim u automehaničarskoj radionici koja se nalazila tačno ispred ženskog logora. Hrišćanske sestre, koje su tuda prolazile, ubrzo su primetile moj ljubičasti trougao. Kakva je samo radost bila potajno izmeniti kakav pozdrav ili topli  osmeh! Uskoro se pročulo da sam ja sin Bake Revald. Da, moja majka bila je među ženama u ženskom logoru, zajedno s mojom sestrom Helen i mojom snahom, ženom mog pokojnog brata Hansa!

Naše hrišćanske sestre uspele su da me opskrbe donjim vešom, a povremeno i kojim komadom hleba. Jednom su tako izvele stvari da sam mogao potajno razgovarati sa svojom dragom majkom. Da je naš sastanak otkriven, to bi nam donelo velike neprilike. Kakvog li radosnog ponovnog sastanka! Nekoliko meseci kasnije, kratko pre nego što je logor oslobođen, moja majka je umrla. Sačuvala je svoju besprekornost sve od smrti.

Konačno oslobođen!

Aprila 1945. Rusi i Amerikanci približavali su se Ravensbriku. Poveren mi je traktor s prikolicom kako bih pomogao u evakuaciji logora. Nakon opasnog putovanja, nadležni SS-oficir nam je rekao da se Amerikanci sve više približavaju i da smo slobodni da uradimo šta god želimo.

Konačno smo stigli do Šverina u saveznoj državi Meklenburg gde smo sreli Svedoke koji su bili u logoru Zaksenhauzen, a među njima i mog brata Paula. Preživeo je marševe smrti iz Zaksenhauzena, kao i druge napore. Nekoliko dana kasnije, uhvatili smo voz za Berlin i pronašli jednu porodicu Svedoka koja nas je ljubazno primila.

Ta je porodica zaista mnogo učinila kako bi pomogla braći i sestrama koji su oslobađani iz logorâ i zatvorâ. Godine 1946, venčao sam se s Eli, kćerkom iz te porodice. Konačno, učinjene su pripreme da se krstim, što nije bilo moguće u koncentracionim logorima.

Kako je samo bilo uzbudljivo tokom godina sretati se na kongresima s braćom s kojom sam bio u koncentracionim logorima! Neki su zbog svoje braće rizikovali i svoje živote, i ta su mi braća bila naročito draga. Šest članova naše porodice koji su bili uhapšeni — majka, sestra Helen i ja, i moja braća Paul, Hans i Ernest — provelo je ukupno 43 godine u zatvoru. I moja sestra Lizbet, takođe je sačuvala svoju besprekornost prema Bogu sve do svoje smrti 1945.

Zavisan od Jehovine snage

Nakon što smo se Eli i ja venčali, imali smo prednost da nekoliko godina služimo u Betelu u Magdeburgu i na pionirskom delu sve dok nismo počeli podizati svoja dva sina. Veoma smo zahvalni što jedan od njih, Hans-Jokim, služi kao starešina, dok njegova žena služi kao pionir. Nažalost, naš drugi sin nije se držao hrišćanskog puta na koji smo ga usmerili.

Prošlo je već 45 godina od mojih iskustava koja sam proživeo u koncentracionom logoru. Ali Bog svake nezaslužene dobrohotnosti još uvek nije dovršio moje obučavanje (1. Petrova 5:10). Često sam bio podsećan na Pavlove reči iz 1. Korinćanima 10:12: „Ko misli da stoji, neka se pazi da ne padne!“

Danas, u 81. godini, zahvalan sam što još uvek mogu da učestvujem u delu svedočenja i služim kao skupštinski starešina. I zahvalan sam što sam mnogima mogao pomoći da dođu do tačke predanja i krštenja. I na to gledam kao na izraz Jehovine nezaslužene dobrohotnosti (Ispričao Jozef Revald).

[Slika na 20. strani]

Jozef Revald 1945.

[Slika na 21. strani]

Porodica Revald negde oko 1914. Majka s malim Jozefom u krilu

[Slika na 23. strani]

Jozef i Eli Revald 1991. na kongresu u Berlinu, zajedno sa sinom Hans-Joakimom i njegovom ženom, Ursulom