Šta prouzrokuje kućno nasilje?

„Umesto da je utočište od stresova, napetosti i iracionalnosti spoljnog sveta, porodica izgleda često prenosi ili čak povećava te napetosti“ (The Intimate Environment—Exploring Marriage and the Family).

ISTRAŽIVANJA na području porodičnog nasilja relativno su novo područje. Obimne ankete provode se tek nekoliko poslednjih decenija. Rezultati takvih ispitivanja možda nisu uvek dosledni, ali su neki osnovni faktori koji doprinose kućnom nasilju ipak otkriveni. Razmotrimo neke od njih.

Koju ulogu igra porodično poreklo?

Određeni broj istraživača rekao je o svojim otkrićima: „Što je par koji smo intervjuisali bio nasilniji, to su njihova deca bila nasilnija jedno prema drugome, i prema svojim roditeljima.“

Na mlade ostavlja velike posledice već samo to što su očevici porodičnog nasilja. „Dete koje gleda kako njegova majka biva pretučena, isto je što i dete koje biva pretučeno“, primećuje terapeut Džon Bradšo (John Bradshaw). Mladić po imenu Ed mrzeo je da gleda svog oca kako mu tuče majku. Ipak, iako to možda nije shvatao, naučio se da veruje da muškarci moraju vladati nad ženama, a da bi to mogli, muškarci ih moraju plašiti, povređivati i ponižavati. Kad je odrastao, Ed je tu grubu, nasilnu taktiku primenio na svojoj ženi.

Neki roditelji s puno opreza zabranjuju svojoj deci da gledaju nasilje na televiziji, i to je dobro. Ali, roditelji treba da budu još oprezniji kad se radi o posmatranju vlastitog ponašanja kao slike i prilike za svoju decu koja lako stiču utiske.

Koju ulogu igra stres?

Stres prouzrokuju trudnoća, nezaposlenost, smrt roditelja, preseljenje, bolest i finansijski problemi, kao i druge stvari. Većina ljudi izlazi na kraj sa stresom bez pribegavanja nasilju. Za neke, međutim, stres može biti uvod u nasilje, naročito kad je povezan s drugim faktorima. Na primer, briga za ostarelog roditelja — naročito kad je taj roditelj bolestan — često je dovela do zlostavljanja kad je osoba koja se brine preopterećena drugim porodičnim odgovornostima.

Podizanje dece stvara stres. Kao posledica toga, verovatnost zlostavljanja dece može se povećati s veličinom porodice. Deca mogu dovesti i do porasta u zlostavljanju bračnog partnera, jer je „konflikt zbog dece ono zbog čega će par najverovatnije početi da se tuče“, izveštava Behind Closed Doors.

Neispravno gledište o polovima

Den Bajorek (Dan Bajorek), koji vodi savetodavnu grupu u Kanadi, kaže da nasilni muškarci imaju pogrešno gledište o ženama: „Bez obzira iz koje kulture dolaze, odgajani su da veruju kako su muškarci Broj 1.“ Hamiš Sinkler (Hamish Sinclair), voditelj programa lečenja za nasilne muškarce,  kaže da su muškarci naučeni da veruju kako su superiorniji u odnosu na žene i da je njihovo pravo „da ih kažnjavaju, ukoravaju ili zastrašuju“.

U mnogim se zemljama smatra da muškarac ima pravo da sa svojom ženom postupa kao s običnim predmetom, još jednim komadom svog vlasništva. Njegova vlast i nadmoćnost nad svojom ženom smatraju se merom njegove muževnosti i časti. Žene često bivaju užasno pretučene i zlostavljane na druge načine, a pravni sistemi malo čine oko toga jer su u tim zemljama takvi zakoni. Muškarac je superioran, a žena je inferiorna; ona mu mora pokazivati totalnu poslušnost bez obzira koliko je on nepošten, nasilan, izopačen ili sebičan.

Televizijski reporter sa CBS-a, Morli Safer (Morley Safer), izveštava o jednoj južnoameričkoj zemlji: „Nigde drugde u Latinskoj Americi kult mačizma nije vidljiviji... On prožima čitavo društvo, uključujući sudnicu gde, prilikom odbrane svoje časti, muškarac može uraditi šta želi bez straha od kazne, naročito ako je žrtva žena.“ On tvrdi da se „ni na jednom mestu na svetu žene ne degradiraju“ kao u toj zemlji. Ali, muška dominacija i degradiranje žena veoma su rasprostranjeni. To nije ograničeno na jednu zemlju, bez obzira koliko je tamo ozbiljno.

Mina Šulman (Minna Schulman), direktor njujorške agencije za kućno nasilje i provođenje zakona, navela je da je nasilje sredstvo koje muškarci koriste kako bi zadržali kontrolu i pokazali moć i vlast nad ženom. Ona je dodala: „Kućno nasilje smatramo neispravnom upotrebom moći i vlasti.“

Neki muškarci koji tuku žene pate od niskog samopoštovanja, iste osobine koju izazivaju kod svojih žrtava. Ako to postignu, onda će njihov ego biti zadovoljen, a oni će osećati određenu meru superiornosti i vlasti nad drugom osobom. Oni smatraju da na taj način dokazuju svoju muškost. Ipak, da li je to tačno? Pošto vrše svoje nasilje na fizički slabijim ženama, da li to dokazuje da su oni snažni muškarci, ili umesto toga, to pokazuje da su nerazumni? Da li je stvarno znak muževnosti da jači muškarac tuče slabiju, nezaštićeniju ženu? Muškarac snažnog moralnog karaktera pokazivaće obzir i saosećanje prema slabijima i nezaštićenijima, a neće ih okrutno tući radi vlastite koristi.

Još jedan primer nerazumnog razmišljanja zlostavljača je činjenica da on često krivi svoju ženu da je isprovocirala  batine. On može indirektno ukazati, ili joj čak reći, stvari kao što je: ’To nisi dobro uradila. Zato te tučem.‘ Ili: ’Večera nije bila na vreme, dakle samo dobijaš ono što zaslužuješ.‘ U zlostavljačevom umu, to je njena greška. Međutim, nikakav propust drugog partnera ne opravdava batine.

Da li alkohol menja stvar?

Pošto alkohol smanjuje kontrolu i povećava mogućnost impulsivnog postupanja, ne iznenađuje što neki smatraju da on može pokrenuti zlostavljanje. Osoba često može zadržati kontrolu nad nasilnim emocijama kad je trezna, ali nakon nekoliko čaša postaje gruba. Alkohol je otupeo njene mentalne sposobnosti i smanjio njenu sposobnost da kontroliše svoju narav.

Drugi, međutim, tvrde da koren problema leži više u stresu nego u samom alkoholu. Oni kažu da je osoba koja upotrebljava alkohol da bi izašla na kraj sa stresom isti tip osobe koja u tu svrhu koristi nasilje. To znači da osoba koja pije može isto tako biti nasilna kad je trezna kao i kad je pod uticajem alkohola. Ipak, bez obzira kakvo je razmišljanje u tom pogledu, alkohol sigurno ne vodi do kontrolisanja vlastitih emocija nego obično deluje suprotno.

Kako mediji oblikuju postupke

Neki tvrde da televizija, kao i bioskop, podstiče likove mačo muškaraca i uči da je nasilje opravdan način da se izlazi na kraj s konfliktom i gnevom. „Bio sam zapanjen svojom intenzivnom reakcijom na film Rambo“, priznaje jedan porodični savetnik. „Dok se moj zakonu poslušan [unutrašnji] čovek užasavao zbog Rambovih masovnih ubistava, moje [unutrašnje] dete ga je bodrilo.“

Pošto su mnoga deca izložena hiljadama sati televizijskog programa sa bezbrojnim prizorima nasilja, silovanja i ponižavanja drugih ljudi, posebno žena, nije čudo što mnogi kad odrastu provode u delo te vrlo antisocijalne karakteristike na drugima. A uticaj se vrši ne samo na decu nego i na odrasle.

Osim toga, stepen detaljno prikazanog nasilja, nemorala i ponižavanja žena kako se prikazuje na televiziji i u filmovima, značajno se povećao, naročito u poslednjim godinama. To će sigurno pogoršati scenu kućnog nasilja. Kako je ustanovila jedna istraživačka grupa, postoji „jasan... međusobni odnos između gledanja nasilja i agresivnog ponašanja“.

Posledica izolovanosti

Život je danas za mnoge ljude bezličan i usamljen. Supermarketi i diskonti zamenili su prijateljske male trgovine u susedstvu. Obnavljanje urbanih sredina, ekonomski problemi i nezaposlenost prisiljavaju porodice da postanu privremeni stanari. Visoka stopa kućnog nasilja pronađena je među onima koji nemaju snažne društvene kontakte.

Džejms S. Koleman (James C. Coleman), u svojoj knjizi Intimate Relationships, Marriage, and the Family, objašnjava zašto misli da je to slučaj. On smatra da živeti kao usamljenik ograničava smisaoni razgovor i otežava da zlostavljač objektivno vidi svoju situaciju i da zatraži pomoć od poverljivog prijatelja. To što nema prijatelje i bliske rođake koji mogu delovati kao ublažavajuća snaga, omogućava osobi da lakše provede u praksu svoju sebičnost, pošto druge osobe koje su mu bliske ne koriguju svakodnevno njegovo pogrešno razmišljanje. Poslovice 18:1 kažu u skladu s tim: „Samovoljan [onaj ko se izoluje, New World Translation] traži što je njemu drago, a ljuti se na sve što je god razumno.“

Pomoć za nasilnu porodicu

Razmotrili smo samo deo ponuđenih objašnjenja za kućno nasilje. Postoje i druga. Nakon što smo identifikovali neke od uzroka, sada treba da ispitamo rešenja. Ako se neko nalazi u nasilnoj porodici, kako se obrazac zlostavljanja može zaustaviti? Kakvo je gledište Biblije? Da li će kućno nasilje ikada prestati? Članak na 10. strani razmotriće ta pitanja.

 [Okvir/Slika na 9. strani]

Emocionalno nasilje — snažno udaranje rečima

KOD telesnog zlostavljanja napada se šakama; kod emocionalnog zlostavljanja napada se rečima. Jedina razlika je u izboru oružja. Onako je kako kažu Poslovice 12:18: „Neko koji lakomisleno govori kao mač probada, al’ lek daje jezik mudrih ljudi.“

Koliko je opasno emocionalno nasilje, uključujući ta ’probadanja mačem‘? Dr Suzan Forvard (Susan Forward) piše: „Rezultat je isti [kao i kod telesnog zlostavljanja]. Isto ste tako prestrašeni, osećate se isto tako bespomoćno a isto vas i boli“, u emocionalnom pogledu.

Emocionalno nasilje prema bračnom partneru: „Bračno nasilje nije samo fizičko. Veliki deo, možda čak i najveći, je verbalno i emocionalno“, rekla je jedna dugogodišnja žrtva. Zlostavljanje može uključivati psovanje, vikanje, stalno kritikovanje, ponižavajuće uvrede i pretnje fizičkim nasiljem.

Zlobni komentari koji omalovažavaju, ponižavaju ili zastrašuju mogu naneti veliku štetu. Poput vode koja kaplje na kamen, insinuacije koje ocrnjuju mogu u početku izgledati bezazleno. Ali, samopoštovanje brzo erodira. „Da moram birati između fizičkog i verbalnog zlostavljanja, uvek bih se odlučila za batine“, rekla je jedna žena. „Ožiljci se mogu videti“, objasnila je, „tako da je drugima bar žao zbog tebe. Verbalno zlostavljanje te jednostavno izluđuje. Rane su nevidljive. Nikoga nije briga.“

Emocionalno nasilje prema detetu: To može uključivati stalno kritikovanje i omalovažavanje detetovog izgleda, inteligencije, sposobnosti ili vrednosti kao osobe. Sarkazam je posebno štetan. Deca često doslovno shvataju sarkastične primedbe i ne razlikuju ono što je rečeno ozbiljno od onoga što je rečeno u „šali“. Porodični terapeut Šon Hogan-Dauni (Sean Hogan-Downey) primećuje: „Dete se oseća pogođenim, a svi se smeju, i tako ono uči da se ne treba uzdati u svoja osećanja.“

Dakle, u većini slučajeva ima istine u onome što je jednom rekao škotski istoričar i esejist Tomas Korliel (Thomas Carlule): „Sada vidim da je sarkazam, uopšte, jezik Đavola; iz tog razloga sam ga, još davno, praktično odbacio.“

Džoj Bajers (Joy Buers), stručnjak na području zlostavljanja dece, kaže: „Telesno zlostavljanje može ubiti dete, ali može te ubiti i duh, a to može učiniti stalni šablon negativnih roditeljskih komentara.“ Časopis FLEducator komentariše: „Za razliku od modrice koja se može zapaziti i koja nestaje, emocionalno zlostavljanje prouzrokuje nevidljive promene u detetovom umu i ličnosti što trajno menja njegovu realnost i njegov međusobni odnos s drugima.“

[Slika na 7. strani]

Izloženost nasilju snažno utiče na kasnije ponašanje deteta