Olimpijske igre u Barseloni — slava po koju cenu?

Od dopisnika Probudite se! iz Španije

DATUM JE 25. jul 1992. Usamljeni strelac, okružen blještavim svetlom reflektora nategnuo je svoj luk. Njegova zapaljena strela vinula se pravo u noćno nebo. Započinjući svoju silaznu putanju, strela je lagano dotakla gigantsku baklju postavljenu iznad ogromnog stadiona. Olimpijski plamen se zapalio. Započele su Olimpijske igre u Barseloni.

Jedanaest hiljada sportista iz 172 zemlje došlo je kako bi se takmičilo za 1 691 olimpijsku medalju. U skladu s motom Olimpijade, učesnici su nastojali da budu „brži, viši, snažniji“ nego ikada pre — i neki od njih su u tome uspeli. Procenjuje se da je oko 3 500 000 000 televizijskih gledalaca delilo trijumfe i razočarenja.

Iako je period u kome su sportisti u središtu pažnje kratkotrajan, olimpijski trijumf pruža izgled za slavu i bogatstvo. Olimpijske igre u Barseloni nisu po tome bile izuzetak. Neki poznati takmičari, već su zarađivali milione dolara time što se njihovo ime pojavljivalo na sportskoj odeći, patikama, sunčanim naočarima, pa čak i na elektroničkoj opremi.

Predanost — ključ za olimpijsku slavu

Iako mnogi sportisti — naročito gimnastičari i skakači u vodu — izvode svoje majstorije s očiglednom lakoćom, iza takvih finesa stoje godine napornog treniranja. Neki od njih treniraju od svoje pete godine života. A ukoliko sportista želi požeti uspeh, sport mora imati apsolutni prioritet u njegovom životu.

Španski plivač Martin Lopez Subero (Martín López Zubero), koji je pobedio u leđnom plivanju na 200 metara, rekao je — možda malo preuveličavajući: „Trećinu svog postojanja proveo sam u vodi.“ Raspored njegovih treninga počinje u pet sati ujutro a on sam procenjuje da u toku samo jedne godine prepliva 8 000 kilometara.

Treniranje ne znači samo odricanje, ono znači i patnje. Džeki Džojner-Kersi (Jackie Jouner-Kersee), koja je osvojila zlatnu medalju u sedmoboju u Seulu i Barseloni, objašnjava: „Takmičenje je očaravajuće. Trening nije... Pitajte bilo kog atletičara, svi smo non-stop povređeni. Ja od svog tela tražim da ispuni sedam različitih zadataka. Bilo bi previše očekivati da ne boli.“ Naročito gimnastičari moraju biti majstori u izdržljivosti. Oni se moraju držati svog rasporeda, to jest dva puta dnevno trenirati, bez obzira na bol od uganutih zglobova ili gležnjeva, istegnutih mišića i ligamenata, pa čak i tananih fraktura kostiju prouzrokovanih ponavljanim stresom. Ali, na kraju, takva vrsta predanosti proizvodi pobednike i spektakle.

 Sjaj i slava Olimpijade

Nema sumnje da olimpijski spektakl može biti impresivan. On mnoštvu pruža mnoge uzbudljive trenutke i predstavlja pozornicu za izuzetna sportska dostignuća. Barselona po tome nije bila izuzetak.

Beloruski gimnastičar Vitali Šerbo osvojio je rekordnih šest zlatnih medalja, od mogućih osam u muškoj gimnastici. Kineski gimnastičar Šaosahvan Li izveo je neverovatan trostruki salto u vežbi na parteru. Karl Luis ušao je u olimpijsku istoriju pobedivši po treći uzastopni put u skoku u dalj. S druge strane, Japanka koja je osvojila srebrnu medalju u maratonu za žene, Juko Arimori, dobila je ovacije za svoju učtivost. Uprkos iscrpljenosti, obišla je stadion klanjajući se u Japanskom stilu prvo mnoštvu, a zatim pobedniku.

Komercijalne mogućnosti Olimpijade nisu ostale nezapažene od strane multinacionalnih kompanija. Platile su enormne sume kako bi uživale u olimpijskoj slavi sponzorišući bilo same Olimpijske igre ili nacionalne olimpijske timove.

Farmaceutski put do slave

Nemilosrdno treniranje i prirodne sposobnosti — iako veoma važni — nisu jedini ključevi olimpijskog uspeha. Nije  mali broj sportista koji zavise od drogâ što im daju prednost u takmičenju. Te droge mogu biti anabolici ili hormoni ljudskog rasta koji izgrađuju mišiće (naročito popularni među dizačima tegova i bacačima); betablokatori koji usporavaju otkucaje srca (kako bi se popravili rezultati u streljaštvu i gađanju); ili pak eritropoietin koji stimuliše proizvodnju crvenih krvnih zrnaca (korisnu za bicikliste i trčanje na duge staze).

Iako su sportisti svesni rizikâ, pritisak da koriste zabranjene droge je ogroman. Nemačka sportistkinja Gabi Busman, timska koleginica Birgite Dresel, koja je 1987. umrla usled konzumiranja 20 različitih droga, objašnjava: „Postoje neke discipline u kojima je bez korišćenja droga zaista teško kvalifikovati se za Olimpijadu.“

Sportski treneri obično su sukrivci za uzimanje dopinga; čak mogu biti ti koji ga preporučuju. Bivši istočnonemački trener Vinfrid Hajnike priznaje: „Rekao sam im da ukoliko želite doći na Olimpijadu, morate to činiti [uzimati drogu].“ Popriličnom broju takmičara, pobeda je očigledno važnija od poštenja — važnija čak od njihovog zdravlja. Nedavna anketa sprovedena među vrhunskim sportistima otkrila je da bi 52 posto koristilo eventualnu čudotvornu drogu koja bi ih pretvorila u pobednike čak i ako bi ih ona nakon pet slavnih godina provedenih na vrhu ubila.

Britanski sprinter Jejson Livingston sramotno je vraćen kući iz Barselone jer je test na anabolike bio pozitivan. Hari Rejnolds iz Sjedinjenih Američkih Država, svetski rekorder na 400 metara, uopšte nije trčao na igrama. Pao je 1990. na antidoping testu, što je dovelo do dvogodišnje suspenzije, koja ga je koštala ne samo moguće olimpijske medalje, već i miliona dolara izgubljenih zbog neiskorišćenih mogućnosti sponzorisanja.

Međutim, većina onih koji koriste drogu ne biva uhvaćena. Uprkos skoro 2 000  antidoping testova primenjenih tokom igara u Barseloni, nepošteni sportisti ipak su uspeli izbeći da budu otkriveni time što su prešli na droge koje se ne mogu otkriti testovima urina. „Pohlepa za pobedom i novcem otkrila je mračan svet u kome postaje teško napraviti razliku između etike i nepoštenja“, komentarisale su španske novine El País.

Naravno, mnogi dobitnici medalja uspeli su, ne zahvaljujući drogama, već jednostavno zbog godina samopožrtvovanosti. Isplate li se sve te žrtve?

Trajna slava

Gejl Devers, neočekivana pobednica u trci žena na 100 metara, bila je veoma radosna nakon svoje pobede. „Ako iko veruje da se snovi ostvaruju onda sam to ja“, rekla je. Pre manje od dve godine, ona je jedva mogla hodati, a govorilo se i o amputaciji obe njene noge zbog komplikacija u lečenju Grejvsove bolesti. Pablo Morales, koji se samo godinu dana ranije, nakon prethodnog povlačenja iz plivanja, ponovo vratio na plivačke staze i osvojio zlatnu medalju u leptiru na 100 metara, slaže se s time. Rekao je: „Konačno je došlo moje vreme, san je postao stvarnost.“

Sigurno je da većina sportista nikada neće postati šampioni. Naravno, mnogi smatraju da „na Olimpijskim igrama nije važno pobediti, važno je učestvovati“. Ali, drugi sportisti, koji su bili uvereni da će postati šampioni, vratili su se kući neostvarenih snova. Dizač tegova, Ibragim Samadov, snažno je želeo zlatnu medalju — ali, bio je tek treći u svojoj disciplini. „Da sam dobio zlatnu medalju, mogao sam usmeriti svoj život, studirati i ostvariti karijeru, pomoći svojoj porodici. Ovako, ne znam šta da radim“, rekao je uzdišući. A čak i pobednici proživljavaju traume kad njihovi nastupi počinju da slabe.

Bivša sovjetska teniserka Ana Dmitrijeva rekla je: „[Sovjetski] sportski sistem nije mario za ljude. Jednostavno su mislili: ’Ako ti odeš, naći ćemo 10 takvih kao što si ti.‘“ Slično tome, Henri Kar, dvostruki dobitnik zlatne medalje iz Tokija 1964, priznaje: „Čak i kad neko postane najbolji, to je samo varka. Zašto? Zato što to ne traje, niti donosi stvarno zadovoljstvo. Zvezde brzo bivaju zamenjene i uglavnom zaboravljene.“

Prolazna olimpijska slava ne može se uporediti s nagradom večnog života, koji Bog obećava onima koji mu služe. Ta nagrada zahteva duhovni, a ne sportski trening. Tako je Pavle pisao Timoteju: ’Jer telesno vežbanje [doslovno, „treniranje poput gimnastičara“] za malo je korisno, a pobožnost je korisna za sve, imajući obećanje sadašnjega i budućega života‘ (1. Timoteju 4:8).

Olimpijske igre bore se za koristi telesnog vežbanja — koje su u najboljem slučaju privremene. One svetu pokazuju šta jedan sportista može učiniti predanošću i samoodricanjem. Te osobine takođe su potrebne da bi se pobedilo u hrišćanskoj trci. Ta će trka, za razliku od bilo kog olimpijskog rezultata, doneti trajne koristi svima koji stignu na cilj. Hrišćani, dakle, čine dobro ako oponašaju, ne sportiste, već Isusa Hrista, ’dovršavajući svoje obučavanje‘ i ’ustrajno trčeći svoju trku‘ (1. Petrova 5:10; Hebrejima 12:1, NW).

[Slike na 25. strani]

Na Olimpijskim igrama takmičili su se i skakači u vodu. U pozadini se vidi Barselona.

[Izvor]

Fotografije: Sipa Sport

[Slika na 26. strani]

Takmičenje na razboju

[Izvor]

Fotografija: Sipa Sport

[Slika na 27. strani]

U finalu trke na 100 metara, zlato je osvojila trkačica sasvim desno

[Izvor]

Fotografija: Sipa Sport