Smisaon život i pored izolacije

RODILA sam se u januaru 1927. kao šesto od ukupno sedmoro dece u siromašnoj katoličkoj porodici u Malagi, Španija. Od 1936. do 1939. Španski građanski rat pustošio je našu zemlju pa smo se morali sklanjati pred bombama i hraniti se racioniranom hranom. Ipak sam kao dete bila srećna, rado sam pevala i volela da budem u društvu.

Ipak, jedne sam se stvari bojala — izgledu da gorim u paklenoj vatri. Da bih prigušila taj strah, ušla sam sa 12 godina u manastir. Tamo sam skoro tri godine prala mermerno stepenište, molila se i opet prala, ali ipak sam osećala da mi nešto nedostaje. Zato sam bila srećna kad sam 1941. mogla napustiti manastir.

Nekoliko godina kasnije sprijateljila sam se s jednom pevačicom koja je smatrala da bih sa svojim glasom mogla zarađivati novac, a ona me hrabrila da uzimam časove iz pevanja i da sviram na klaviru. Kad je 1945. završio Drugi svetski rat, otišla sam u Maroko, gde sam počela da nastupam u noćnim klubovima u Kazablanci i Tangeru. To je za tinejdžerku bio uzbudljiv život. Ali, nakon svake predstave išla sam u crkvu i molila devicu Mariju da mi oprosti, nadajući se da ću na taj način izbeći paklenu vatru.

Nakon što sam devet godina radila u noćnim klubovima upoznala sam Amerikanca Džeka Abernatija. On je u to vreme radio u Maroku za jednu američku građevinsku kompaniju. Iste smo se godine venčali, a ja sam prestala da nastupam. Ubrzo nakon toga preselili smo se u Sevilju, Španija, gde smo živeli do 1960. Zatim smo se preselili u grad Lodi, Kalifornija, SAD — selidba koja je vodila do još jedne promene u mom životu.

Učenje o Jehovi

Godine 1961. posetile su nas dve Jehovine svedokinje i ostavile nam časopise Kula stražara  i Probudite se! Kasnije su ponudile da sa mnom proučavaju Bibliju, na šta sam i pristala. Tako sam učila o pravom Bogu, Jehovi, koji je naš nebeski Otac pun ljubavi (Psalam 83:19 [83:18, DK]). Kakvo je samo olakšanje bilo saznati da ne postoji gorući pakao, već da umesto toga imamo izgled da večno živimo u raju na Zemlji! (Psalam 37:9-11, 29; Otkrivenje 21:3, 4).

I moja sestra Pakita, koja je stanovala nedaleko od nas, počela je da proučava Bibliju. Ja sam ranije pušila i volela zabave. I kako sam samo nagla bila! Ali, promenila sam se, a 17. oktobra 1962. Pakita i ja smo se krstile u Sakramentu, Kalifornija, simbolizujući tako svoje predanje da služimo Jehovi.

Preko Španije za Tajland

Građevinska kompanija za koju je moj muž radio premestila ga je uskoro nakon toga u Tajland, a ja sam ga pratila. Usput sam posetila Španiju, gde sam mogla sa drugim članovima svoje porodice razgovarati o svojim verovanjima. Moja snaha Pura reagovala je povoljno i postala je Svedok.

U to vreme delo Jehovinih svedoka u Španiji bilo je zabranjeno. Ipak smo prisustvovali tajnom sastanku u jednoj sobi u kojoj se nalazio samo jedan sto i nije bilo stolica. Svih 20 prisutnih je stajalo. Kakva razlika u poređenju s našim sastancima u Kaliforniji! Kad sam videla kako moji zemljaci rizikuju svoju slobodu da bi se sastali, to me uverilo u važnost hrišćanskih sastanaka, pravovremena pouka pre mog odlaska u Bangkok, Tajland.

Kad smo stigli u Bangkok Džek mi je rekao: „Ako te uhvatim kako propovedaš, napustiću te.“ Sledećeg je dana otputovao da bi nadgledavao posao na gradilištu u seoskom području, a ja sam ostala sama u užurbanom Bangkoku sa sluškinjom s kojom se nisam mogla sporazumeti. Zaposlila sam se tako što sam uvek iz početka proučavala svoju biblijsku literaturu.

Jednog dana u septembru 1963, kad sam se vraćala kući, primetila sam na stepenicama ispred kuće par tuđih cipela. Čekala me je gospođa s kovrdžavo plavom kosom. „Šta mogu da učinim za vas?“, upitala sam je.

„Ja zastupam Društvo Kula stražara“, rekla je.

Uzbuđeno sam poskočila i zagrlila i poljubila je. Eva Hibert je bila misionarka iz Kanade. Od tog je dana redovno dolazila autobusom kod mene, iako je svaki put morala dva do tri puta presedati. Ja sam se bojala vožnje autobusom u kome su ljudi bili zbijeni kao sardine u konzervi, ali nije bilo drugog prevoza. Eva je rekla: „Nikad nećeš služiti Jehovi ako ne uđeš u te autobuse.“ Zato smo vežbale kako da uhvatimo autobuse da dođemo na sastanke.

Oklevala sam s propovedanjem pošto nisam znala jezik. Grčevito sam se držala uz Evu, kao malo dete. „Tako ne možeš služiti Jehovi“, rekla je.

„Ali ja ne znam jezik“, kukala sam.

Eva mi je dala deset časopisa i otišla, ostavivši me samu nasred pijace. Bojažljivo sam pristupila nekoj Kineskinji, pokazala joj časopise, a ona ih je uzela!

„Eva, podelila sam svih deset časopisa“, rekla sam kasnije sa zadovoljnim osmehom. Ona je rekla: „Jehova voli ljude poput tebe. Samo nastavi.“ To sam i učinila, naučivši se da uzvratim na tajski pozdrav i, u skladu s lokalnim običajem, da sedim na podu. Naučila sam takođe kako da se snalazim. A kako je reagovao moj muž? Jednog dana kad je Džek, koji se pomirio s mojim verovanjem, imao goste, rekao im je: „Razgledajte s Pepitom grad. Ona poznaje teren zato što propoveda.“

Za Australiju

Evino ljubazno ali čvrsto poučavanje pripremilo me je da ostanem aktivna u Jehovinoj službi tokom sledeće radne dodele mog muža, u severozapadnoj Australiji. Doputovali smo tamo sredinom 1965. nastanili se u radničkom kampu usred pustinje gde je Džekova kompanija postavljala železničku prugu. Hrana se dostavljala avionom, a bilo je jako vruće — preko 40° C. U kampu je živela 21 porodica iz Severne  Amerike, kojima sam se počela obraćati s porukom Kraljevstva. Kasnije, dok je rad na železničkoj pruzi napredovao, preselili smo se još dalje u pustinju, gde je izolacija bila još veća.

Ranije sam pisala podružnici Jehovinih svedoka u Australiji, i kako sam se samo radovala kad sam dobila pismo u kome je pisalo: „Srdačni pozdravi... U sledećim mesecima mislićemo na tebe i moliti se za tebe“! Takva pisma od Jehovine organizacije hrabrila su me kroz sve te godine dok sam sa svojim mužem putovala na njegove radne zadatke u udaljena područja Zemlje. Pomogla su mi da prebrodim usamljenosti i ohrabrila su me da ne prestanem propovedati, iako sam često bila izolovana od drugih Svedoka.

Podružnica u Australiji učinila je pripreme da me u kamp na nedelju dana poseti jedan bračni par Svedoka. U našoj službi našli smo zainteresovanu ženu koja je živela dosta daleko, tako da sam, kako bih je posetila, dva puta sedmično pešačila kroz područje koje je vrvelo zmijama i gušterima. Na putu bih glasno zapevala kraljevsku pesmu: „Stojmo uz Jehovu! On radost je sva! Ne ostavlja nikad; s njim hodimo sad!“ Proučavale smo 11 meseci.

Zatim sam se, oko godinu dana nakon boravka u Melburnu, preselila sa suprugom u kamp nedaleko od rudničkog grada Port Hedlanda, takođe u severozapadnoj Australiji. Pet dana nakon našeg dolaska došli su nam gosti. Podružnica je obavestila Svedoke o mom mestu boravka. Kad su otišli, nastavila sam sama sa sobom održavati sastanke, Skupštinski studij knjige, Teokratsku školu propovedanja, Službeni sastanak i Studij Kule stražare. Nakon što sam otpevala pesmu i započela s molitvom, odgovarala sam na pitanja i zaključila s pesmom i molitvom. Brojanje prisutnih nije predstavljalo problem — uvek je bio jedan prisutan. Ali, taj nedeljni raspored sastanaka podržavao me je tokom tih mnogih godina u kojima sam služila Jehovi u izolaciji.

Na Bugenvilu

Godine 1969, nakon što smo se četiri godine znojili u Australiji, moj je suprug dobio zadatak da radi kao poslovođa na izgradnji puta do rudnika bakra u vlažnim brdima ostrva Bugenvila. Jedne večeri neko je pokucao na vrata. Džek je otvorio. „To je Svedok sa svojom ženom i četvoro dece“, rekao je. Oni su živeli pored obale. Jednom sedmično sam ih posećivala i prisustvovala studiju Kule stražare koji se održavao u lokalnoj školi.

Drugom su me prilikom posetila tri Svedoka iz Papue Nove Gvineje. Moj je suprug ponosno rekao svojim kolegama: „Svuda gde moja žena pođe, čekaju je njeni prijatelji Svedoci.“

Za Afriku

Godine 1972. stigli smo u Alžir, Severna Afrika, gde je Džekova kompanija gradila sistem navodnjavanja. To je trebalo da bude četvorogodišnji projekat. Pisala sam podružnici Jehovinih svedoka u Francuskoj zbog dela propovedanja i oni su mi odgovorili: ’Budi oprezna. Naše je delo tamo zabranjeno.‘ Podružnica mi je pomogla da se povežem s dve neaktivne Svedokinje i osnovale smo studijsku grupu.

Onda se razbolela Sesilija, moja suseda u radničkom kampu. Ja sam je svaki dan posećivala u bolnici, donosila joj supu i spremala njen krevet. Kad se vratila kući  nastavila sam da obavljam različite poslove za nju, a razgovarala sam s njom i o nadi Kraljevstva. To je dovelo do biblijskog studija i Sesilija je nakon osam meseci rekla: „Želim da se krstim.“ Ali gde i ko bi je mogao krstiti?

Dobili smo pismo iz podružnice u Francuskoj da jedan Svedok, imenom Fransoa, dolazi na kratak odmor u Alžir. Ako bismo ga mogli prebaciti u naše pustinjsko selo i da ga opet na vreme vratimo na aerodrom, mogao bi obaviti krštenje. Ali, nije mogao da ostane duže od 24 sata.

Čim je Fransoa doputovao, brzo smo ga automobilom prevezli u pustinju. Te je večeri u Sesilijinom domu izvadio mali komadić papira iz svog džepa na košulji i održao lep govor. Rano ujutro 18. maja 1974, krstio je Sesiliju u mojoj kadi, a zatim je opet odleteo.

Krajem 1975. izbio je u Alžiru rat, a Džek i ja smo morali odmah napustiti zemlju. Posetila sam svoje rođake u Španiji. Godine 1976. počela sam da se pakujem za Džekov idući zadatak — radnički kamp u kišnoj prašumi Surinama, Južna Amerika.

U Južnoj Americi

Kamp na jugozapadu Surinama bio je okružen bujnom vegetacijom. Bučni papagaji i radoznali majmuni gledali su sa stabala na 15 novopridošlih porodica, od kojih sam većinu poznavala sa pređašnjih radnih zadataka. Šest meseci kasnije doputovalo je još više radničkih porodica, među njima i Sesilija koja se krstila u Alžiru — partnerka za službu propovedanja!

Kad se približavao 23. mart 1978, pitale smo se kako ćemo proslaviti Memorijal Hristove smrti. Pošto nismo imale prevoz u glavni grad Paramaribo, planirale smo da je održimo u mojoj kući. Upravitelj kampa nam je dozvolio da fotokopiramo poslednju stanu Kule stražare koja je najavljivala Memorijal i te smo kopije podelile u kampu od kuće do kuće. Broj prisutnih bio je dvadeset jedan! Sesilija je održala govor i ja sam čitala biblijske stihove. Te smo se večeri, iako izolovane, osećale ujedinjene s Jehovinom organizacijom širom sveta.

U međuvremenu nam je podružnica Jehovinih svedoka u Surinamu poslala pomoć — mladi bračni par misionara u starom lendroveru. Pre nego što su došli, počela sam da se osećam pomalo beskorisnom u tom kampu, ali misionari su me uveravali: „Pepita, ti si iz nekog razloga ovde.“ Tada  nisam bila baš uverena u to, ali ubrzo sam razumela.

Jednog dana, za vreme posete misionara, izviđali smo novootvoreni neasfaltirani put i bili smo oduševljeni kad smo, oko 50 kilometara daleko od našeg kampa, našli nekoliko indijanskih sela. Nakon što smo nekoliko dana propovedali ovim ljubaznim Aravak indijancima uspostavili smo mnogo biblijskih studija. Kad su misionari otputovali, počele smo, Sesilija i ja, dvaput sedmično da posećujemo meštane.

Ustale bismo u četiri sata ujutro i u sedam počele s našim prvim biblijskim studijem. Oko pet sati posle podne vraćale smo se kući. Dve godine smo svake sedmice vodile 30 biblijskih studija. Ubrzo su me deca u selu zvala teta Biblija! Mnogi su se konačno krstili i, kad se godinama kasnije u tom selu održavao pokrajinski sastanak, prisustvovale su 182 osobe. Zaista, kao što su moja draga braća misionari rekli, bile smo iz nekog razloga u džungli!

Za Papuu Novu Gvineju

Godine 1980. napustili smo Surinam, a sledeće godine poslati smo na Papuu Novu Gvineju. Nakon šest ugodnih meseci provedenih sa Svedocima u glavnom gradu Port Moresbiju, helikopter me je prebacio u moj sledeći dom — kamp visoko u brdima gde je Džekova kompanija uređivala rudnik zlata. Tamo nije bilo nikakvih puteva. Ljudi, oprema i hrana dovozili su se vazdušnim putem. To je bilo najizolovanije mesto na kome sam ikada živela. Opet sam se pitala: Gde mogu naći ljude s kojima bih razgovarala.

Ljudi u našem kampu poznavali su me od ranije i niko nije želeo da sluša. Međutim, otprilike u to vreme, kompanija je otvorila prodavnicu mešovite robe. Žene iz udaljenih mesta dolazile su tu da kupuju. Ubrzo sam postala stalna mušterija. Da li se to isplatilo?

Jednog dana sam počela razgovor s nekom Papuankom. Rekla mi je da je učiteljica. „O, i ja sam učiteljica“, odgovorila sam.

„Zaista?“ upitala je.

„Da, ja naučavam Bibliju.“ Odmah je pristala na moju ponudu da s njom proučavam Bibliju. Kasnije je još više mušterija prodavnice pristalo na proučavanje. To naselje blizu rudnika zlata donelo je sedam biblijskih studija — zaista duhovni rudnik zlata!

Nakon što smo tri godine proveli na tom ostrvu u Tihom okeanu, novi posao odveo nas je na ostrvo Grenadu u Karipskom moru. Ali, godinu i po kasnije moj suprug se iz zdravstvenih razloga morao vratiti u Sjedinjene Američke Države, gde smo se nastanili u Boiseu, Ajdaho.

Sarađivanje sa skupštinom

Nakon što sam sve te godine živela izolovano od svoje hrišćanske braće i sestara, sada sam morala naučiti da sarađujem s drugima. Međutim, hrišćanske starešine i drugi su mi strpljivo pomagali. Danas se radujem što mogu posećivati sastanke i voditi biblijske studije u ovom delu sveta.

Međutim, kad ponekad sedim u nekom mirnom uglu i pomislim kako sam trčala za Evom u živahnom Bangkoku ili pevala kraljevsku pesmu dok sam pešice išla pustinjskim putem u Australiji ili propovedala poniznim Indijancima u kišnoj prašumi u Surinamu, nasmešim se i oči mi se napune suzama zahvalnosti za brigu koju sam primila tokom svih mnogih godina u kojima sam služila Jehovi u izolaciji. (Ispričala Josefa „Pepita“ Abernat).

[Slika na 15. strani]

Pevanje sa Špancima s kojima sam u Melburnu proučavala Bibliju

[Slike na 16. strani]

U Papui Novoj Gvineji pomogla sam mnogima da upoznaju Jehovu

Naučavanje Božje reči u Surinamu

[Slika na 17. strani]

Danas sarađujem sa skupštinom u Ajdahu