Može li nauka udovoljiti izazovima 21. veka?

„Sada postoje porazni naučni dokazi koji sugerišu da Majka Zemlja ne može još jako dugo da izlazi na kraj sa svojim nezainteresovanim, nepokornim potomstvom“ (The European, 19-25. mart 1992).

EKOLOZI sve više zastupaju mišljenje da je opasnost za Zemlju, daleko od toga da je samo bura u čaši vode, ozbiljna i da zaslužuje pažnju. U stvari, kažu da je hitna akcija neophodna ako se želi sprečiti katastrofa. „Nemamo generacije“, rekao je predsednik Worldwatch Instituta krajem 1980-ih. „Imamo samo godine, u kojima treba da pokušamo promeniti stvari.“

Urednici knjige s naslovom 5000 Days to Save the Planet (5 000 dana za spas planete) bili su određeniji 1990. kad su izdali svoju knjigu. Od tog vremena njihovo odbrojavanje se nastavilo. Vreme koje je preostalo da se spase planeta, prema njihovom roku, sada se kreće oko znaka od 4 000 dana. A kad svane 21. vek, ukoliko se u međuvremenu ne dogodi nešto neuobičajeno, taj broj će se smanjiti na oko 1 500 dana.

Koji je neobični splet okolnosti stvorio ovu očiglednu krizu? Koje izazove postavlja dolazeći vek?

Nema nestašice problema

Miroljubivi ljudi se raduju što se Hladni rat završio. Ali izazov postizanja i održavanja svetskog mira nije manje stvaran. Francuski predsednik Miteran, govoreći januara 1990. o problemima evropskog ujedinjenja, rekao je: „Napuštamo nepravedan ali stabilan svet zbog sveta za koji se nadamo da će biti pravedniji, ali koji će sigurno biti nestabilniji.“ A The European je napisao: „Cena slobode [u državama bivšeg Sovjetskog bloka] je rastuća nestabilnost, koja je povećala rizik nuklearnog rata, iako je taj rizik još uvek neznatan.“

U stvari, neki od izazova s kojima se svet sada suočava bili su praktično nepoznati kad je Hladni rat započeo. Kako primećuje knjiga 5000 Days to Save the Planet: „Pre jedva 50 godina, čovekova okolina u svetu još uvek je bila uglavnom u ravnoteži... Svet je bio prostrano, divno i snažno mesto; kako smo to mogli oštetiti? Danas se govori da je naša planeta u krizi, da uništavamo i zagađujemo naš put u globalnu katastrofu.“

Takozvane prirodne katastrofe — poplave, oluje, potresi, erupcije vulkana — događaju se svuda. Diskutabilno je do koje mere je za to odgovorno čovekovo diranje u  okolinu. Postoje dokazi da je Zemljin zaštitni sloj ozona na nekim mestima postao opasno tanak. Klimatske promene koje mogu da prouzrokuju tragedije, upozoravaju sada neki naučnici, mogu provaliti iznenada, umesto da se razvijaju postepeno.

Rak, srčane bolesti, problemi s krvotokom i brojna druga oboljenja dugo postavljaju izazov veštinama medicinske profesije. Uprkos godinama medicinskog napretka, te bolesti još uvek ubijaju. Procenjuje se da samo u Evropi svake godine od raka umre 1 200 000 osoba, skoro 65 posto više nego u prošloj deceniji. Zbog straha od nove pošasti — side, koja je ubila daleko manje ljudi — taj veliki danak koji je uzeo rak prolazi uglavnom nezapaženo.

Još jedan izazov: Za manje od 200 godina, svetsko stanovništvo je naraslo sa jedne milijarde ljudi na približno pet i po milijardi. Uprkos nedavnom padu godišnje stope porasta, neki procenjuju da će do 2025. godine svetsko stanovništvo verovatno preći osam milijardi, a do 2050. približavaće se broju od deset milijardi. Gde će svi ti ljudi živeti? Šta će jesti? Izveštaj UN objavljen 1991. procenjuje da milijarda ljudi već sada živi u potpunom siromaštvu, a njihov život je „tako okarakterisan neishranjenošću, nepismenošću i bolešću da je to ispod svake razumne definicije ljudskog dostojanstva“.

Pol R. Erlik (Paul R. Ehrlich), profesor populacijskih studija na Univerzitetu Stanford u Sjedinjenim Američkim Državama, primećuje enormnost tog problema, govoreći: „Dok prenaseljenost u siromašnim zemljama ima tendenciju da ih drži siromašnima, prenaseljenost u bogatim zemljama ima tendenciju da potkopa sposobnost podržavanja života cele planete.“

 Mogućnost da bi prethodno spomenuti faktori — ili drugi kao što su zloupotreba droga, neodgovarajuće stanovanje, kriminal i rasni sukobi — mogli u bliskoj budućnosti pokrenuti globalnu katastrofu, pruža razlog za stvarnu zabrinutost. Izazov je jasan. Kako mu udovoljiti nije jasno.

Traženje načina za izlaženje na kraj

Međutim, s obzirom na ozbiljnost problemâ, vlade, s različitim stepenom hitnosti, traže rešenja. Na primer, na polju ekologije prošlog juna u Rio de Žaneiru održan je najveći ekološki skup ikada sazvan. Samit o Zemlji, pod pokroviteljstvom UN, bio je drugi takve vrste, posle onoga koji je 1972. održan u Štokholmu u Švedskoj. U to vreme, jedan istaknuti nemački političar je rekao: „Ova konferencija bi mogla da bude prekretnica u sudbini ove planete.“

Očigledno je da sastanak iz 1972. nije opravdao očekivanja. Moris F. Strong (Maurice F. Strong), glavni organizator konferencija iz 1972. i 1992, priznao je: „Za 20 godina nakon Štokholma naučili smo da je ekološka regulacija, koja je jedini pravi oslonac što ekološke agencije imaju, važna ali ne i odgovarajuća. Mora da bude propraćena važnim promenama u temeljnim motivima za naše ekonomsko ponašanje.“

Da li će se, međutim, konferencija iz 1992. pokazati išta uspešnijom u postizanju tih ’važnih promena‘ od one održane 1972? I ako neće, da li će naša planeta za sledećih 20 godina, 2012, još uvek biti u mogućnosti da ugosti mogući treći Samit o Zemlji?

Suočena sa svojim najvećim izazovom

Ljudi uopšte postaju sve više i više skeptični s obzirom na sposobnost religije i politike da reše svetske probleme. Ali ako religija ne može, ako politika ne može, šta može udovoljiti ozbiljnim izazovima 21. veka?

Brošura koju je objavilo nemačko Savezno ministarstvo za nauka i tehnologiju razjašnjava to pitanje. „Rešavanje tih problema zahteva političke strategije koje mogu pomoći ne samo da se izbegnu bilo kakve daljnje promene koje čovek prouzrokuje, nego i da se spreče negativne posledice globalnih promena. S obzirom na složenost problema s kojima smo suočeni, smisaone političke odluke biće moguće samo ako se budu temeljile na čvrstim naučnim pronalascima i pouzdanim prognostičkim modelima. Izgleda da je to jedini način da se izbegnu skupi ili čak neželjeni i katastrofalni događaji. Omogućavanje pristupa tim informacijama postavlja naučnoj zajednici trenutno najveći izazov.“

Nauka se već ranije suočavala s impresivnim izazovima i izlazila je na kraj s njima, do određene mere. Ipak, nije loše pitati može li nauka udovoljiti jedinstvenim izazovima koje postavlja dolazeći 21. vek. Ima li temelja za optimizam?

Probudite se! sa zadovoljstvom objavljuje raspravu o tim ozbiljnim stvarima, što će biti obrađeno u seriji članaka koja započinje u ovom broju. Sledi 1. deo.

[Slike na 4. strani]

Šta nauka može učiniti u vezi sa zagađenjem, bolešću i prenaseljenošću?

[Izvori]

Fotografija WHO-a od P. Almasija

Fotografija WHO-a od P. Almasija