Približavanje Bogu pomoglo mi je da se suočim s problemima

RELIGIJA me nije zanimala. Sva organizovana religija izgledala mi je licemerno. Nisam mogla videti da je mnogo koristila ljudima, osim što ih je učinila netolerantnim prema drugima. Bile su to kasne šezdesete. Američki predsednik je bio ubijen, a hiljade su ginule u ratu u Vijetnamu. Svet je bio jedna velika zbrka. Moj vlastiti život se raspadao. Kako je mogao postojati Bog koji se brinuo za mene ili za čovečanstvo?

Imala sam 27 godina, bila sam udata i imala sam dvoje male dece, i radila puno radno vreme u jednoj duševnoj ustanovi kad je jedna komšika počela da mi priča o Bibliji. Začudo, slušala sam je. Pričala je o onome što je nazvala poslednjim danima. Zvučala je nekako drugačije, a ja sam želela odgovore. Ostavila mi je knjigu s naslovom Istina koja vodi do večnog života. Pročitala sam je za jednu noć, potražila sve biblijske stihove, pitajući se: ’Da li sam zaista našla istinu?‘

Ako jesam, onda je to predstavljalo problem. Rođena sam u jevrejskoj porodici, imala sam muža koji je bio Jevrej i dvoje male dece, i jevrejske rođake. Znala sam da će se oni uznemiriti ako postanem Jehovin svedok. Nisam želela da bespotrebno povredim svoju porodicu; morala sam da budem sigurna. Počela sam da gutam biblijsku literaturu. Za nedelju dana uverila sam se da je to istina. To sam jednostavno morala učiniti. Tako sam počela da proučavam s Jehovinim svedocima. Za nekoliko sedmica već sam svima propovedala. Bila sam oduševljena kad sam saznala da je Božje ime Jehova, da se brine za mene i za celo čovečanstvo, i da je večni život na rajskoj Zemlji moguć. Krstila sam se 12. juna 1970.

Kao što sam i pretpostavljala, moja porodica, kao i rođaci bili su veoma uznemireni, i neki su me odbacili. Moj muž je povremeno počinjao i prestajao da proučava, ali nikada nije postao vernik. Međutim, moja deca su postala Jehovini svedoci. Od početka sam želela da budem punovremeni sluga, propovedajući od vrata do vrata dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Ali, imala sam rastuću porodicu i muža nevernika. Iako sam radila puno radno vreme, dva puta smo zbog nemogućnosti plaćanja izgubili dom, i nekoliko puta nismo imali gde da živimo. Život je bio veoma težak.

Jednom prilikom naša kuća je bila zaplenjena i stavljena na prodaju. Do nedelje u podne trebalo je da se iselimo iz te kuće, a nismo imali gde da odemo. Učinila sam sve što sam mogla i konačno u subotu ujutro, dan pre, odlučila sam da učinim ono što je Isus rekao u Mateju 6:33 — da najpre tražim Kraljevstvo i da čekam da se Jehova pobrine za stvari koje su mi bile potrebne. Otišla sam u svoju javnu službu. Sećam se da sam plakala usled stresa zbog nastale situacije, ali za pet minuta osećala sam se bolje. Uvek sam nalazila da propovedanje veoma pozitivno deluje na mene; izdiže me iznad mojih problema, a Jehovin duh me održava srećnom i produktivnom i daje smisao mom životu. U svakom slučaju, kad sam se tog  dana vratila kući još uvek nismo imali gde da odemo, ali ja sam se osećala bolje.

Te večeri nazvali su nas iz agencije za nekretnine koja se brinula za naše potrebe. Bilo je 23.30, i agent za nekretnine bio je tako zabrinut zbog toga što nismo imali gde da odemo da nam je našao privremeni smeštaj dok kuća koju je trebalo da dobijemo ne bude useljiva. Tako su nas u nedelju drugi Svedoci preselili u tu kuću. Tamo smo tri nedelje živeli s našim stvarima u kutijama, dok se konačno nismo uselili u našu kuću. Nije bilo lako, ali Jehova se brinuo za naše potrebe. To me je veoma mnogo ojačalo i izgradilo moju veru. Bilo je upravo onako kako je rekao kralj David u Psalmu 37:25: „Mlad bejah, ostareo sam, al’ ne videh pravednika napuštena, niti hleba deca njegova da prose.“

Bilo je poteškoća u raspoređivanju porodičnog budžeta. Nekada bih ja preuzela raspoređivanje novca i popravila stvari. Očajnički sam tokom tih godina pokušavala da sačuvam brak, uglavnom zbog moje ljubavi prema Jehovi i njegovom poštovanju prema bračnom uređenju, a duboko u sebi nadala sam se da će se moj muž promeniti i doći u istinu.

Neprestano sam se molila za opštu pionirsku službu, i uključivala sam se u pomoćnu pionirsku službu kad god bi se za to pružila prilika. a Znala sam da je propovedanje najbolji i najvažniji način na koji sam mogla upotrebiti svoj život. Volela sam Jehovu i želela sam da mu služim celom dušom. Volela sam i ljude i želela sam da im pomognem. Kroz teškoće u svom vlastitom životu uvidela sam koliko su korisna biblijska načela i znala sam da je ljudima potrebna nada koju pruža Kraljevstvo. Ali, bojala sam se da moja porodica neće preživeti ako ja ne budem radila. I ovako smo jedva preživljavali.

Vrisnula sam i siledžija je pobegao

Onda se u mom životu dogodilo nešto što mi je dalo veru da će se Jehova uvek brinuti za mene. Neko je provalio u moju kuću i pokušao da me siluje. Napao me dok sam spavala, a kad sam se probudila, pretio je da će me ubiti ako vrisnem ili napravim neki pokret. Iako sam bila prestrašena, Jehova mi je pomogao da budem smirena i prisebna kako bih se mogla pomoliti i odmeriti sve mogućnosti. Znala sam šta Biblija kaže o vrištanju, ali isto tako osećala sam da će me on verovatno ubiti ako vrisnem, a tada bi se moja deca probudila, i on bi onda i njih ubio. Već sam videla svoje ime u posmrtnicama i molila sam se Jehovi da, ako umrem, zaštiti moju decu. Bez obzira na to, učinila sam ono na šta Biblija aludira — vrisnula sam (Deuteronom 22:26, 27). Siledžija je pobegao. Zaista sam verovala da ću te noći umreti. Više nego ikada, približila sam se Jehovi.

Godine 1975, napustila sam posao i počela da služim kao opšti pionir. Šest godina sam bila pionir, a moj muž je plaćao račune. Nažalost, još u mladosti kod mene se razvila šećerna bolest, i jednom prilikom bila sam jako bolesna. Da bih se mogla nositi s tim, nastavila sam da se još više oslanjam na Jehovu. Uprkos mojim okolnostima, to su bile najsrećnije i najproduktivnije godine koje sam imala do tog vremena. Jehova me je blagoslovio s mnogim osobama koje su proučavale Bibliju i koje su napredovale do krštenja. Neke od njih i same su postale pioniri.

A onda, 1980, naši su se životi raspali. Moj muž i ja otuđili smo se jedno od drugoga. Deca su bila veoma uznemirena, i zbog njih sam pokušala da spasim brak, ali moj suprug nije odgovorio na moje napore. Sada sam znala da je vreme da dobijem biblijski razvod. Njegov odlazak razorno je delovao na moju decu.

 U to sam vreme očajnički pokušavala da nastavim s pionirskom službom i uspela sam u tome oko godinu dana. Međutim, moja kćerka, ne mogavši da se suoči sa situacijom, počela je da se buni protiv svega, uključujući i mene i istinu. U to sam vreme prestala s pionirskom službom zbog njenog ponašanja. To me dotuklo; izgubila sam tlo pod nogama. Osećala sam se jako usamljenom, kao da mi nije ostalo ništa osim Jehove.

Otprilike u to vreme Jehova se pobrinuo za dva draga brata koja su mi pomogla više nego što su sami toga svesni. Jedan je bio pokrajinski nadglednik, a drugi starešina u jednoj drugoj skupštini koji je znao naše okolnosti, pošto je proučavao s mojim mužem. Nikada ne mogu dovoljno zahvaliti Jehovi za ove darove u obliku ljudi. Oni će mi uvek biti veoma dragi.

Uskoro nakon toga, moja kćerka se u veoma mladim godinama udala van istine. To je razbilo porodicu i do kraja nas bacilo u očaj. Ubrzo je i moj sin napustio istinu. Neprestano sam se molila Jehovi da pomogne mojoj porodici da ostane u istini. Oni su mi bili tako dragoceni, i jedino što sam očajnički želela bilo je to da ostanu uz Jehovu. Za to sam se neprestano molila tokom svog života u istini. To vreme bilo mi je gore nego čitavih 20 godina braka — a one su bile loše. Međutim, znala sam da će nam Jehova nekako pomoći u svemu tome i da, bez obzira na cenu, moram vršiti njegovu volju.

Jedan događaj još uvek dobro pamtim. Još sam bila u pionirskoj službi i nismo imali novca, a trebalo nam je oko 70 dolara da izdržimo tu sedmicu i da sledeće sedmice platimo put do posla. Radila sam dva dana u nedelji kao privremena službenica. Obično sam morala da čekam oko nedelju dana da bih dobila zarađeni novac — oko 40 dolara. Nisam imala za hranu, a kamoli za prevoz. Naredne večeri imala sam biblijski studij sa ženom koja je mogla da mi pomogne kartom za podzemnu železnicu.

Sledećeg jutra bio je petak. Otišla sam za poštu i našla dva pisma. U jednom je bio ček koji sam očekivala sledeće sedmice. Banka ga je proknjižila za manje od tri dana. Bila sam začuđena. Ali, još uvek mi je trebalo 29 ili 30 dolara da bi se provukla. U drugoj koverti nalazio se ček na 29 dolara, baš ono što mi je trebalo. Ono što je u svemu tome bilo zaista zadivljujuće je to što mi je u februaru te godine država dala novčanu naknadu za troškove grejanja kuće. Sada je bio avgust i oni su se setili da mi duguju 29 dolara — u avgustu, za grejanje? Zašto bi se uopšte setili da mi nešto duguju i to za grejanje u avgustu? Kako je to samo ojačalo moju veru!

Materijalne stvari nisu rešenje

Počela sam da radim puno radno vreme i naučila da radim na kompjuterima na poslu koji sam dobila. Godine u kojima nisam bila pionir bile su jako teške. Iako sam imala odličan posao i izvesnu finansijsku sigurnost i materijalne stvari, nisam bila srećna. Moja deca su živela samostalno i suočavala se s veoma teškim problemima. Kćerka je počela da se vraća u istinu, ali još uvek je imala problema. I sin je imao svojih problema. Nakon nekog vremena, osetila sam da gubim taj veoma blizak odnos s Jehovom do koga mi je bilo tako stalo. Osećala sam da se udaljavam od Jehove iako to niko drugi nije mogao da vidi. Bila sam na svim sastancima, proučavala sam, išla u službu, ali to nije bilo dovoljno. Pokušala sam da se više družim s braćom ali ni to mi nije pomoglo.

Počela sam da se samosažaljevam. Povukla sam se u sebe i razmišljala o sebi. Zar nisam zaslužila nešto bolje? Očigledno, takvo razmišljanje bilo je upravo ono što je Satana želeo. Prvi put u životu osetila sam se privučenom svojim kolegama  na poslu. Mislila sam: ’Pa, propovedaću im.‘ To sam i učinila. Ali, duboko u sebi osetila sam da je moje srce počelo da previđa stvari koje ne sme da previđa. To nisu bili spoljašnji problemi. To je bilo u meni. Nisam mogla da pobegnem od svoje biblijski školovane savesti. Molila sam se Jehovi.

Još uvek sam radila puno radno vreme. Morala sam da se odreknem materijalne sigurnosti koju sam stvorila. Svakog dana putovala sam tri sata od Long ajlenda do Volstrita. Previše vremena! Isto tako, susretanje s puno svetovnih ljudi u vozovima nije mi pomoglo. Počela sam da razgovaram sa starešinama i vikendima sam putovala na pokrajinske sastanke kako bih pomogla sebi da se usredsredim na važnije stvari. Prvi put u svom životu, nisam se morala brinuti za materijalne stvari, pa zašto sam sada želela da se ponovo borim? Godinu dana sam se molila, pomno razmišljajući da li da preduzmem neke korake, i odlučila sam.

Preselila sam se u deo grada zvan Bruklin hajts. Posetila sam skupštinu i znala sam da je duhovnost koja je tamo vladala bila upravo ono što mi je bilo potrebno. Tako mnogo vernih Svedoka, koji su služili u punovremenoj službi tolike godine — osećala sam se kao kod svoje kuće. Za šest meseci bila sam spremna da se odreknem svoje karijere i da započnem s pionirskom službom. Našla sam posao sa skraćenim radnim vremenom, i 1984. godine sam ponovo imenovana za opšteg pionira.

Tokom godina, Jehova mi je pružio divne blagoslove, kao i mnoge, mnoge vredne pouke. Pokušavala sam da ostanem pozitivna i da izvučem pouku iz svake kušnje. Nije sramota imati probleme; greh nastaje kad se u rešavanju tih problema ne primenjuju biblijska načela. Ovde u Bruklinu nemam iste probleme koje sam imala u mojim ranim godinama u istini. Nemam više problema s novcem. Nemam više problema s mužem koji je nevernik. Moje srce se obnovilo. Blagoslovljena sam s mnogo duhovne dece.

Ali, uvek se javljaju novi problemi i izazovi. Godine 1987, moj sin Mark, doživeo je nervni slom i patio je od ozbiljne depresije, ali, Jehova nam je i u tome pomogao. Mark se sada napreže i dobro mu ide u skupštini. Moja kćerka, Andrea, vratila se u istinu, krstila se i sada podiže svoju decu u istini. Pošto se brzo približavamo velikoj nevolji, očekujem da će problema i dalje biti i da će se možda i povećavati, ali Jehova će uvek biti tu da nam pomogne kroz sve prepreke i izazove koji će se možda pojaviti.

Zaista, Jehova mi je pomogao da imam veoma srećan i produktivan život. Radujem se da ću ostatak života provesti držeći se blizu njega i vršeći njegovu volju. (Ispričala Marlen Pavlov.)

[Fusnota]

[Slika na 23. strani]

Marlen Pavlov, punovremeni propovednik dobre vesti o Kraljevstvu