2. deo

Nauka — traganje čovečanstva za istinom (1)

Potraga počinje

„NIKO ne zna ko je prvi otkrio vatru, izumeo točak, razvio luk i strelu ili pokušao da objasni izlazak i zalazak sunca“, primećuje The World Book Encyclopedia. Ali, oni su otkriveni, izmišljeni, razvijeni i objašnjeni i od tada svet više nikada nije bio isti.

Ta dostignuća su bila rani koraci na putovanju u potrazi za istinom, koja sada traje već oko šest hiljada godina. Ljudi su uvek bili radoznali, želeli su da razumeju žive i nežive stvari u svetu oko sebe. Takođe su bili zainteresovani da primene ono što uče, upotrebljavajući to na praktičan način koji će im koristiti. Ta urođena žeđ za spoznanjem i želja da se ono primeni jesu pokretačke snage u traganju čovečanstva za naučnom istinom.

Naravno, ti prvi pokušaji da se naučno spoznanje praktično upotrebi nisu se zvali tehnologija, kako se danas nazivaju. Zato se ni oni koji su preduzimali takve pokušaje nisu zvali naučnici. U stvari, nauka u svom savremenom smislu nije čak ni postojala tokom najvećeg dela istorije čovečanstva. Kad je engleski pesnik Čoser u 14. veku upotrebio reč „nauka“, on je jednostavno mislio na sve različite vrste znanja. To je u skladu s etimologijom te reči, koja seže do latinskog izraza koji znači „znati“.

Prvi zoolog pokazuje put

Bez obzira na to kako se u početku zvala, nauka je započela u Edenskom vrtu čim su ljudi počeli da istražuju svet oko sebe. Čak i pre nego što je stvorena Eva, Adam je dobio zadatak da životinjama dâ imena. Da bi im dodelio odgovarajuća imena trebalo je da pažljivo proučava njihove karakteristike i njihove navike. Danas to zovemo naukom zoologije (Postanje 2:19).

Prvo dete Adama i Eve, Kain, ’sazidao je grad‘, tako da je morao da ima dovoljno naučno spoznanje da bi razvio potrebne alate. Kasnije je jedan od njegovih potomaka, Tubalkain, bio nazvan ’kovač svih bakrenih i gvozdenih sprava‘. Do tada su se naučno spoznanje i tehnologija očigledno povećali (Postanje 4:17-22).

Do vremena kad je Egipat postao svetska sila — prva koja se spominje u Bibliji — naučno spoznanje je napredovalo do te mere da su Egipćani bili u stanju da izgrade divovske piramide. Do konstrukcije tih piramida, kaže Nova britanska enciklopedija, „moglo se uspešno doći tek posle mnogo eksperimentisanja, u kome su bili rešeni veliki građevinski problemi“. Rešavanje tih problema zahtevalo je solidno poznavanje matematike i ukazuje na postojanje određenih naučnih veština koje su povezane s matematikom.

Naravno, naučna radoznalost nije bila ograničena samo na Egipćane. Vavilonci su, osim što su razvili kalendar, uveli brojčane i merne sisteme. Na Dalekom istoku kineska civilizacija je  dala vredne naučne doprinose. A rani praočevi Inka i Maja u Americi razvili su naprednu civilizaciju što je kasnije iznenadila evropske istraživače, koji uopšte nisu očekivali takva dostignuća od „zaostalih domorodaca“.

Međutim, nije se sve što su ti drevni narodi prvobitno smatrali naučnom istinom pokazalo da je naučno tačno. The World Book Encyclopedia nam kaže da su uz korisna sredstva koja su Vavilonci izradili za naučno istraživanje, „oni takođe razvili pseudonauku astrologije“. a

Vavilon je svuda

Za istraživače Biblije Vavilon je sinonim za krivo obožavanje. U astrologiji koja se tamo praktikovala, verovalo se da nad svakim delom neba vlada drugi bog. Biblija, koja naučava da postoji samo jedan pravi Bog, naučno je tačna kad odbacuje pseudonauku poznatu kao astrologija (Deuteronom 18:10-12; 1. Korinćanima 8:6; 12:6; Efescima 4:6).

Religija je bila integralni deo života ranog čoveka. Zato je razumljivo da se naučno spoznanje nije razvilo odvojeno od religioznih verovanja i ideja. To se naročito može videti na području medicinske nauke.

„Drevni dokumenti koji prikazuju egipatsko društvo i medicinu za vreme Starog Kraljevstva“, kaže Nova britanska enciklopedija, „pokazuju da su magija i religija bili integralno povezani s empirijskoracionalnom medicinskom praksom i da je glavni čarobnjak na faraonovom dvoru često služio i kao glavni lekar te nacije.“

Za vreme treće egipatske dinastije, istaknuti arhitekt po imenu Imhotep stekao je slavu kao lekar velike veštine. Za manje od jednog veka posle njegove smrti, obožavan je kao egipatski bog medicine. Do kraja šestog veka pre n. e. uzdignut je na položaj većeg božanstva. Britanska enciklopedija kaže da su hramovi posvećeni njemu „često bili prepuni patnika koji su se molili i spavali tamo u uverenju da će im bog otkriti lekove u njihovim snovima“.

Egipatski i vavilonski iscelitelji bili su pod velikim uticajem religioznih ideja. „Preovladavajuća teorija o bolesti u to vreme, i još u sledećim generacijama“, kaže The Book of Popular Science, „bila je da groznice, zaraze i bolove prouzrokuju zli duhovi, ili demoni, koji napadaju telo.“ Zato je medicinski tretman uglavnom uključivao religiozne prinose, čini i bajanje.

S vremenom je, u četvrtom i petom veku pre n. e., grčki lekar po imenu Hipokrat doveo u pitanje to gledište. On je bio naročito poznat po Hipokratovoj zakletvi, za koju se još uvek smatra da utelovljuje medicinski kodeks ponašanja. Knjiga Moments of Discovery—The Origins of Science primećuje da je Hipokrat takođe bio „među prvima koji je konkurisao sveštenicima u pronalaženju objašnjenja za čovekove bolesti“. Praktikujući medicinu u duhu nauke, on je tražio prirodne uzroke bolesti. Razum i iskustvo počeli su da dolaze na mesto religioznog praznoverja i nagađanja.

Hipokrat je preduzeo korake u ispravnom smeru da bi odvojio medicinu od verske dogme. Međutim, čak i danas se možemo podsetiti na religioznu pozadinu medicine. Poreklo samog njenog simbola, štap Asklepija, grčkog boga medicine, obavijen zmijom, može da se sledi sve do drevnih hramova lečenja gde su se držale svete zmije. Prema The Encyclopedii of Religion, te su zmije utelovljavale „sposobnost za obnavljanje života i ponovno rođenje u zdravlju“.

 Hipokrat je kasnije postao poznat kao otac medicine. Ali, to ga nije sprečilo da ponekad bude naučno netačan. The Book of Popular Science kaže nam da neke od njegovih pogrešnih predstava „nama danas izgledaju prilično fantastične“, ali opominje na medicinsku aroganciju, govoreći: „Neke od medicinskih teorija koje su danas najčvršće utemeljene verovatno će izgledati isto tako fantastične ljudima neke buduće generacije.“

Napredovanje korak po korak

Dakle, otkrivanje naučne istine je postepeni proces koji zahteva izabiranje činjenica od zabludnih teorija kroz vekove. Ali, da bi to bilo moguće, nalazi jedne generacije moraju se tačno preneti sledećoj. Jedan od načina da se to uradi očigledno je usmeni put, pošto su ljudi stvoreni sa sposobnošću govora. (Uporedi Postanje 2:23.)

Međutim, ta metoda prenošenja zapažanja nikada ne bi bila dovoljno pouzdana da osigura tačnost koju zahteva naučni i tehnološki napredak. Postojala je velika potreba za čuvanjem informacija u pisanom obliku.

Ne zna se kada su ljudi počeli da pišu. Ali kad su jednom počeli, na raspolaganju su imali divan proces pomoću koga su mogli prenositi informacije na kojima drugi mogu da grade. Pre pronalaska papira — verovatno u Kini oko 105. pre n. e. pisalo se na takvim materijalima kao što su glinene pločice, papirus i pergament.

Važan naučni napredak bio bi nemoguć bez sistemâ za brojanje i merenje. Važnost njihovog razvoja ne može se prenaglasiti. Nazivajući primene u matematici „univerzalnog obima“, The Book of Popular Science podseća nas da su  „njene analize dovele do mnogih naučnih napredaka od primarne važnosti“. Matematika služi i kao „neprocenjivo sredstvo za hemičara, fizičara, astronoma, inženjera i druge“.

Kroz vekove su i drugi faktori dali zamah potrazi za naučnom istinom. Putovanje, na primer. The Book of Popular Science objašnjava: „Čovek koji putuje u strane zemlje verovatno će ustanoviti da je njegova radoznalost izoštrena novim vidicima, zvukovima, mirisima i ukusima. Biće doveden u iskušenje da pita zašto su stvari tako različite u nepoznatoj zemlji; a u svom nastojanju da zadovolji svoju radoznalost, steći će mudrost. Tako je bilo kod drevnih Grka.“

Da, ti svuda prisutni Grci

Pročitajte o istoriji religije, politike ili trgovine i pronaći ćete više nego povremeno ukazivanje na Grke. A ko nije čuo za njihove slavne filozofe, što je izraz koji dolazi od grčke reči philosophía, koja znači „ljubav prema mudrosti“? Ljubav Grka prema mudrosti i žeđ za znanjem bile su dobro poznate u prvom veku kad je hrišćanski apostol Pavle posetio njihovu zemlju. Ukazao je na epikurejske i stoičke filozofe, koji „kao svi Atenjani i stranci koji prebivahu u Ateni provođahu svoje vreme samo u govorenju i u slušanju novosti“ (Dela apostola 17:18-21).

Zato nije iznenađujuće što su od svih drevnih naroda, Grci ostavili nauci najveće nasleđe. Britanska enciklopedija objašnjava: „Pokušaj grčke filozofije da pruži teoriju o svemiru koja će zameniti kosmološke mitove na kraju je doveo do praktičnih naučnih otkrića.“

U stvari, neki od grčkih filozofa dali su značajne doprinose potrazi za naučnom istinom. Trudili su se da iskorene pogrešne ideje i teorije svojih prethodnika, dok su u isto vreme gradili na temelju onoga što su ustanovili da je tačno. (Vidi okvir za primere.) Tako su grčki filozofi jučerašnjice od svih drugih drevnih ljudi došli najbliže razmišljanju naučnika današnjice. Kad već govorimo o tome, sve do relativno novijeg doba, termin „prirodna filozofija“ upotrebljavao se da opiše različite grane nauke.

S vremenom je Grčku koja je ljubila mudrost u političkom pogledu zasenilo novoosnovano Rimsko carstvo. Da li će to imati ikakve posledice na naučni progres? Ili će dolazak hrišćanstva nešto promeniti. Treći deo daće odgovor.

[Fusnota]

[Okvir na 15. strani]

Prethrišćanski grčki „naučnici“

TALES iz Mileta (šesti vek), naročito poznat po svom radu u matematici i po svom verovanju da je voda u osnovi svake materije, imao je kritički pristup kosmičkom uređenju, za koji Nova britanska enciklopedija kaže da je bio „presudan u razvoju naučne misli“.

Sokrat (peti vek) je u The Book of Popular Science nazvan „kreatorom metode ispitivanja — dijalektike — koja se približava samom srcu prave naučne metode“.

Demokrit iz Abdere (peti do četvrti vek) pomogao je da se položi temelj za atomsku teoriju svemira kao i za teorije o neuništivosti materije i sačuvanju energije.

Platon (peti do četvrti vek) utemeljio je Akademiju u Atini kao institut za sistematsko nastojanje prema filozofskom i naučnom istraživanju.

Aristotel (četvrti vek), obrazovani biolog, osnovao je Likej, naučnu instituciju koja je provodila istraživanja na mnogim područjima. Njegove ideje su više od 1500 godina dominirale u naučnoj misli, a on je smatran vrhovnim naučnim autoritetom.

Euklid (četvrti vek), najistaknutiji matematičar antike, najpoznatiji je po kompilaciji znanja o „geometriji“, što dolazi od grčke reči koja znači „merenje zemlje“.

Hiparh iz Nikeje (drugi vek), istaknuti astronom i utemeljitelj trigonometrije, klasifikovao je zvezde u veličine prema sjajnosti, što je sistem koji se u osnovi još uvek koristi. Bio je prethodnik Ptolemeja, eminentnog geografa i astronoma iz drugog veka n. e., koji je proširio Hiparhova otkrića i naučavao da je Zemlja centar svemira.

[Slika na 16. strani]

Asklepijev štap obavijen zmijom, podsetnik da se nauka nije razvijala odvojeno od religioznog uticaja