3. deo

Nauka — traganje čovečanstva za istinom (2)

Religija i nauka — loša kombinacija

IZGLEDALO je da su hiljade godina potrage za naučnom istinom postavile čvrst temelj za daljnje istraživanje. Sigurno je da ništa nije moglo sprečiti daljnji progres. Ali ipak, kaže knjiga The Book of Popular Science, „nauka je zaista loše prošla tokom trećeg, četvrtog i petog veka A.D.“

Dva događaja su značajno doprinela toj situaciji. U prvom veku, s Isusom Hristom pojavila se nova religiozna era. A nekoliko decenija pre toga, 31. pre n. e., osnivanjem Rimskog Carstva rođena je nova politička era.

Za razliku od grčkih filozofa pre njih, Rimljani su „bili više zainteresovani za rešavanje svakodnevnih životnih problema nego za potragu za apstraktnom istinom“, kaže gore spomenuti priručnik. Logično je, dakle, da je „njihov doprinos čistoj nauci bio vrlo malen“.

Međutim, Rimljani su pomogli u prenošenju naučnog spoznanja koje se sakupilo do tog vremena. Na primer, Plinije Stariji je u prvom veku napravio naučnu kompilaciju pod nazivom Poznavanje prirode. Iako ona nije bila bez grešaka, sačuvala je različite vrste naučnih informacija koje su inače mogle biti izgubljene za kasnije generacije.

Na religioznom frontu, hrišćanska skupština koja se brzo širila nije bila uključena u naučnu potragu tog vremena. Ne da su se hrišćani protivili naučnom spoznanju kao takvom, nego je hrišćanski prioritet, kako je pokazao sam Hrist, uglavnom bio na razumevanju i širenju religiozne istine (Matej 6:33; 28:19, 20).

Pre kraja prvog veka, otpadnički hrišćani su već počeli da falsifikuju religioznu istinu za koju su bili opunomoćeni da je propagiraju. To je kasnije dovelo do toga da su uspostavili otpadnički oblik hrišćanstva, kao što je  bilo i prorečeno (Dela apostola 20:30; 2. Solunjanima 2:3; 1. Timoteju 4:1). Događaji koji su usledili posle toga pokazali su da je njihovo odbacivanje religiozne istine bilo propraćeno stavom nezainteresovanosti — ponekad čak i antagonizma — prema naučnoj istini.

„Hrišćanska“ Evropa gubi svoj vodeći položaj

The World Book Encyclopedia objašnjava da su tokom srednjeg veka (od 5. do 15. veka), „u Evropi naučnici bili više zainteresovani za teologiju, ili za proučavanje religije, nego za proučavanje prirode“. A taj „naglasak na spasenju umesto na istraživanju prirode“, ističe Kolijersova enciklopedija, „više je bio smetnja nego podsticaj nauci“.

Hristova učenja nisu imala nameru da služe kao takva smetnja. U svakom slučaju, lavirint krivih religioznih predstava u nazovihrišćanstvu, uključujući i preterano naglašavanje spasenja navodno besmrtne duše, podstaklo je takav razvoj događaja. Većina znanja bila je pod kontrolom crkve i negovala se uglavnom u manastirima. Taj religiozni stav usporio je potragu za naučnom istinom.

Od samog početka naše ere naučne stvari stavljene su iza teologije. Praktično jedini naučni napredak koji vredi spomenuti bio je na području medicine. Na primer, rimski medicinski pisac Aulo Celzo iz prvog veka n. e., zvan „rimski Hipokrat“, napisao je delo koje se sada smatra medicinskom klasikom. Grčki farmakolog Pedanije Dioskorid, hirurg u Neronovim rimskim vojskama, završio je izvanredan farmakološki udžbenik koji je vekovima bio u opštoj upotrebi. Galen, Grk iz drugog veka, uticao je na medicinsku teoriju i praksu od svog vremena pa kroz cijeli srednji vek time što je utemeljio eksperimentalnu fiziologiju.

Razdoblje naučne stagnacije nastavilo se čak i posle 15. veka. Tačno je da su evropski naučnici u tom vremenu dolazili do otkrića, ali uglavnom to nisu bili originali. Časopis Tajm primećuje: „[Kinezi] su bili prvi gospodari nauke na svetu. Davno pre Evropljana oni su znali kako da upotrebljavaju kompas, izrađuju papir i barut, [i] da štampaju pokretnim slovima.“

Tako su, zbog opšteg vakuuma naučne misli u „hrišćanskoj“ Evropi, nehrišćanske kulture preuzele vođstvo.

Naučni progres

Do devetog veka, arapski naučnici su brzo postajali predvodnici u naučnim stvarima. Naročito su u 10. i 11. veku — dok je hrišćanski svet koračao u mestu — doživljavali zlatni vek dostignuća. Dali su značajne doprinose medicini, hemiji, botanici, fizici, astronomiji i, iznad svega, matematici. (Vidi okvir, strana 22.) Man Z. Madina (Maan Z. Madina), vanredni profesor arapskog na Univerzitetu Kolumbija, kaže da su „savremena trigonometrija kao i algebra i geometrija u značajnoj meri arapski izumi“.

Mnogo od tog naučnog spoznanja bilo je originalno. Ali nešto od toga se zasnivalo na širokom temelju grčke filozofije i bilo je posledica, iznenađujuće, upletenosti religije.

Relativno rano u našoj eri, hrišćanski svet se raširio na Persiju, a posle na Arabiju i u Indiju. U petom veku se Nestorije, patrijarh Konstantinopolisa, uključio u kontroverziju koja je dovela do raskola u istočnoj crkvi. To je dovelo do formiranja otpadničke grupe, nestorijanaca.

U sedmom veku, kad se nova religija Islam iznenada pojavila na svetskoj sceni i počela sa svojom kampanjom širenja, nestorijanci su požurili da ono što znaju prenesu na svoje arapske  osvajače. Prema The Encyclopedii of Religion, „nestorijanci su bili prvi koji su unapređivali grčku nauku i filozofiju time što su prevodili grčke tekstove na sirijski a onda na arapski“. Oni su takođe bili „prvi koji su uveli grčku medicinu u Bagdad“. Arapski naučnici su počeli da grade na stvarima koje su naučili od nestorijanaca. Arapski jezik je zamenio sirijski kao jezik nauke u arapskom carstvu i pokazao se kao jezik koji je vrlo prikladan za naučno pisanje.

Ali, Arapi nisu samo uzimali znanje. Oni su ga i davali. Kad su Mavri preko Španije prešli u Evropu — i ostali tamo preko 700 godina — doneli su sa sobom prosvetljenu muslimansku kulturu. I za vreme osam takozvanih hrišćanskih krstaških ratova, između 1096. i 1272, zapadni krstaši su bili impresionirani naprednom islamskom civilizacijom s kojom su došli u kontakt. Vratili su se, kako se izrazio jedan autor, „s brdom novih utisaka“.

Arapsko pojednostavljenje matematike

Jedan značajan doprinos koji su Arapi dali Evropi bio je uvođenje arapskih brojeva da bi zamenili rimsku upotrebu slova. U stvari, „arapski brojevi“ je netačan naziv. Tačniji izraz verovatno bi bio „hindu-arapski brojevi“. Tačno je da je arapski matematičar i astronom iz devetog veka al-Hvarzimi pisao o tom sistemu, ali ga je on izveo od hinduističkih matematičara iz Indije, koji su ga izmislili više od hiljadu godina ranije, u trećem veku pre n. e.

Taj sistem je bio malo poznat u Evropi pre nego što ga je uvaženi matematičar Leonardo Fibonači (poznat i kao Leonardo Pisano) 1202. predstavio u Liber abaci (Knjiga o računaljkama). Prikazujući prednost tog sistema, objasnio je: „Devet indijskih brojaka su: 9 8 7 6 5 4 3 2 1. Sa tih devet brojaka i sa znakom 0... može se napisati bilo koji broj.“ U početku su Evropljani sporo reagovali. Ali, do kraja srednjeg veka prihvatili su novi sistem brojanja, a njegova jednostavnost podstakla je naučni progres.

Ako sumnjate da su hindu-arapski brojevi pojednostavljenje u odnosu na ranije  upotrebljavane rimske brojeve, pokušajte da oduzmete LXXIX od MCMXCIII. Nezgodno? Možda će 79 od 1 993 biti nešto lakše.

Evropa se budi

Počevši u 12. veku, plamen učenja koji je jasno sijao u muslimanskom svetu počeo je da nestaje. Međutim, ponovo je zapaljen u Evropi kad su grupe naučnika počele da formiraju prethodnike savremenih univerziteta. Sredinom 12. veka osnovani su univerziteti u Parizu i Oksfordu. Univerzitet Kembridž sledio je početkom 13. veka, a oni u Pragu i Hajdelbergu u 14. veku. Do 19. veka univerziteti su postali glavni centri naučnog istraživanja.

U početku su te škole bile pod velikim uticajem religije, pošto je većina predavanja bila usredsređena na teologiju ili je naginjala prema teologiji. Ali u isto vreme, škole su prihvatile grčku filozofiju, naročito Aristotelove spise. Prema The Encyclopedii of Religion, „skolastička metoda... kroz celi srednji vek... bila je strukturisana prema aristotelovskoj logici definisanja, deljenja i rezonovanja u svom izlaganju teksta i svom rešavanju poteškoća“.

Jedan od naučnika 13. veka koji je bio zaokupljen time da spoji aristotelovsko učenje s hrišćanskom teologijom bio je Toma Akvinski, kasnije nazvan „hrišćanski Aristotel“. Ali, u nekim se tačkama razlikovao od Aristotela. Akvinski je, na primer, odbacio teoriju da je svet oduvek postojao, slažući se tako s Pismom da je bio stvoren. Držeći se „čvrsto verovanja da je naš svemir uređen svemir koji se može razumeti svetlom razuma“, kaže knjiga The Book of Popular Science, on je „dao vredan doprinos razvoju savremene nauke“.

Međutim, najvećim delom, učenja Aristotela, Ptolemeja i Galena bila su prihvaćena kao nepogrešiva istina, čak i od strane crkve. Ranije spomenuti priručnik objašnjava: „U srednjem veku, kad su interes za naučni eksperiment i direktno posmatranje bili na niskom nivou, Aristotelova reč bila je zakon. Ipse dixit (’Sam on je rekao‘) bio je argument koji su srednjovekovni skolastici koristili da bi dokazali istinu mnogih ’naučnih‘ opservacija. Pod takvim okolnostima, Aristotelove greške, posebno u fizici i astronomiji, vekovima su zadržavale naučni progres.“

Jedan od onih koji je osporio tu slepu privrženost pređašnjim gledištima bio je oksfordski fratar iz 13. veka Rodžer Bakon (Roger Bacon). Nazvan „najvećom figurom u srednjovekovnoj nauci“, Bakon je bio gotovo sam u zastupanju eksperimentisanja kao sredstva za upoznavanje naučnih istina. Kaže se da je već 1269, očigledno mnogo vekova ispred svog vremena, predvideo automobile, avione i motorizovane brodove.

Ipak, uprkos dalekovidnosti i briljantnom umu, Bakon je bio ograničen u svom poznavanju činjenica. Snažno je verovao u astrologiju, magiju i alhemiju. To pokazuje da je nauka zaista trajna potraga za istinom, uvek podložna reviziji.

Iako je izgledalo da naučno istraživanje u 14. veku drema, kako se 15. vek približavao svom kraju, potraga čovečanstva za naučnom istinom nikako još nije bila gotova. U stvari, sledećih 500 godina snažno će zaseniti pređašnje vreme. Svet je stajao na pragu naučne revolucije. I kako je to slučaj sa svakom revolucijom, i ova će imati svoje heroje, svoje zločince i, iznad svega, svoje žrtve. Saznajte više o tome u 4. delu serije „Nauka — traganje čovečanstva za istinom“ u našem sledećem izdanju.

[Okvir na 22. strani]

Zlatni vek arapske nauke

Al-Horezmi (osmi-deveti vek), irački matematičar i astronom; poznat po tome što je izmislio izraz „algebra“, od al-gebr, što na arapskom znači „zajednica razbijenih delova“

Abu Musa Džabir ibn Hajan (osmi-deveti vek), alhemičar; nazvan ocem arapske hemije.

Al-Batani (deveti-deseti vek), astronom i matematičar; korigovao Ptolemejeve astronomske proračune i tako s većom tačnošću odredio takve stvari kao što su dužina godine i godišnjih doba.

Ar-Razi (Razes) (deveti-deseti vek), jedan od najpoznatijih lekara rođenih u Persiji; prvi je uočio razliku između malih boginja i ospica i klasifikovao sve tvari kao životinje, biljke ili minerale.

Abu Ali al-Hasan ibn al-Hajtam (Alhazen) iz Basre (10. i 11. vek), matematičar i fizičar; dao je značajne doprinose teoriji optike, uključujući refrakciju, refleksiju, binokularno viđenje i atmosfersku refrakciju; prvi je ispravno objasnio vid kao posledicu odbijanja svetla od nekog predmeta prema oku.

Omar Hajam (11. i 12. vek), slavni persijski matematičar, fizičar, astronom, lekar i filozof; na Zapadu najpoznatiji po svojoj poeziji.

[Slike na 20. strani]

Aristotel (gore) i Platon (dole) snažno su uticali na naučnu misao kroz mnoge vekove

[Izvori]

Nacionalni arheološki muzej Atine

Muzej Kapitolini, Rim