Pobednici oči u oči sa smrću

„Za naciste je ipak bilo iznenađujuće što se [Svedoci] nisu mogli eliminisati. Što su jače pritiskani, postajali su čvršći, postali su čvrsti poput dijamanta u svom otporu. Hitler ih je katapultirao u eshatološku bitku, ali oni su sačuvali svoj integritet... Njihovo je iskustvo vredan materijal za sve one koji proučavaju preživljavanje pod ekstremnim stresom. Jer oni su preživeli“ (Pripisano dr Christini King, istoričarki, u časopisu Together).

JEHOVINI SVEDOCI treba da budu prikazani u istoriji 20. veka kao religiozna grupa koja je najuniverzalnije ocrnjivana i progonjena na Zemlji. Pogrešno su shvaćeni i često su bili maltretirani samo zbog svog stava hrišćanske neutralnosti i odbijanja da se uče ratovanju ili učestvuju u njemu. Njihova odvojenost od svih političkih veza donela im je gnev totalitarnih vladara u mnogim zemljama. Međutim, jedan od njihovih doprinosa savremenoj istoriji jeste njihova prošlost striktne neutralnosti i nepokolebljivog integriteta. a

Britanski istoričar Arnold Tojnbi napisao je 1966: „U naše su vreme u Nemačkoj postojali hrišćanski mučenici koji su radije dali svoje živote nego da odaju čast neobuzdanom nacionalizmu koji je tamo bio predstavljen ljudskim bogom Adolfom Hitlerom.“ Činjenice pokazuju da su Jehovini svedoci bili istaknuti među tim mučenicima. Neka iskustva treba da posluže da prikažu kako su se suočili s progonstvom pa čak i sa smrću zbog svog integriteta — i to ne samo tokom perioda nacizma. U mnogim delovima sveta, izveštaj o njihovoj pobedi oči u oči sa smrću dosledan je i bez premca.

Priča Anania Grogula iz Ukrajine

„Moji roditelji su postali Jehovini svedoci tokom Drugog svetskog rata, 1942, kad sam imao 13 godina. Ubrzo nakon toga, otac je uhapšen, odveden u zatvor i kasnije prebačen u sovjetske logore na Uralu.  Godine 1944, kad sam imao 15 godina, vojne vlasti su me pozvale na predvojničku obuku u oružane snage. Pošto sam već imao čvrstu veru u Jehovu, odbio sam da se učim ratu. Zbog toga sam, u tom nežnom uzrastu, osuđen na pet godina zatvora.

Onda je došla vrlo teška godina, 1950. Opet sam bio uhapšen i osuđen na 25 godina zatvora zbog mojih aktivnosti kao Svedoka. Imao sam 21 godinu. Preživio sam sedam godina i četiri meseca u radnim logorima. Video sam mnoge ljude kako umiru, naduveni od gladi i iscrpljeni od napornog rada.

Posle Staljinove smrti 1953, okolnosti su počele da se menjaju i 1957. vlasti su me pustile iz zatvora. Ponovo sam zakoračio u ’slobodu‘. Ali ovaj put su me proterali u Sibir na deset godina.“

Nečovečno mučenje moje sestre

„U Sibiru sam se našao sa svojom telesnom sestrom, koja je već postala invalid. Ona je bila uhapšena 1950. tačno dve nedelje posle mene. Ispitivanje se u njenom slučaju vršilo na apsolutno nezakonit način. Zaključali su je u samicu i onda joj u ćeliju pustili pacove. Oni su joj grizli noge i mileli po telu. Na kraju su je njeni mučitelji prisilili da stoji u hladnoj vodi do grudi dok su gledali njenu agoniju. Zbog svoje propovedničke aktivnosti osuđena je na kaznu od 25 godina zatvora. Obe noge su joj se paralizovale, ali je mogla da koristi ruke. Pet godina su je držali u ambulanti radnog logora i konačno su je otpisali kao da je mrtva. Zatim su je predali našim roditeljima, koji su 1951. doživotno bili proterani u Sibir.“

Povratak u Ukrajinu i daljnja progonstva

„U Sibiru sam upoznao Nadju, koja je postala moja žena i rodila našu decu. Čak i u Sibiru nastavili smo s našim delom propovedanja. Bila mi je poverena proizvodnja i umnožavanje biblijske literature. Svake noći moj brat Jakob i ja bili smo zaposleni u iskopanoj jami u podrumu, umnožavajući Kulu stražaru. Imali smo dve pisaće mašine i mašinu za umnožavanje izrađenu kod kuće. Policija je redovno pretraživala našu kuću. Svaki put su otišli praznih ruku.

Moje izgnanstvo došlo je kraju. Sa svom svojom porodicom preselio sam se u Ukrajinu, ali progonstva su nas pratila. Dobio sam zadatak da služim kao putujući nadglednik. Morao sam da se zaposlim kako bih mogao da izdržavam svoju porodicu. Nekoliko puta svakog meseca, članovi Državne sigurnosti dolazili su na moje radno mesto i pokušavali da me nagovore da kompromitujem svoju veru. Jednom sam osetio Jehovinu pomoć na poseban način. Uhapsili su me i odveli u kancelarije Državne sigurnosti u Kijevu, gde su me držali šest dana. Čitavo  vreme su pokušavali da me zbune ateističkom propagandom. Komentarisali su Kulu stražaru i druge publikacije Društva Kula stražara na svoj bezbožan način. Pritisak je postao skoro nepodnošljiv. U kupatilu bih pao na kolena i briznuo u plač, prizivajući Jehovu. Ne, ne za oslobođenje nego za snagu da izdržim i da ne izdam svoju braću.

Zatim je došao da me vidi šef policije i, nakon što je seo ispred mene, pitao me da li sam stvarno uveren u ono što branim. Dao sam mu kratko svedočanstvo i izjavio svoju spremnost da umrem za istinu. Njegov odgovor je bio: ’Vi ste srećan čovek. Kad bih bar ja bio uveren da je ovo istina, bio bih spreman ne samo da ostanem u zatvoru 3 ili 5 godina nego da stojim na jednoj nozi u zatvoru 60 godina.‘ Kratko vreme je tiho sedeo i razmišljao, a onda je rekao: ’Tu se radi o večnom životu. Možete li da zamislite šta večni život u stvari znači?‘ Posle kratke pauze, rekao je: ’Idi kući!‘ Te reči dale su mi neočekivanu snagu. Više nisam bio gladan. Želeo sam samo da odem. Bio sam siguran da je Jehova bio taj koji me je ojačao.

Poslednjih godina stvari su se promenile u bivšem Sovjetskom Savezu. Sada imamo obilje biblijske literature. Možemo prisustvovati pokrajinskim sastancima i oblasnim kongresima, i učestvujemo u svim oblicima propovedničkih aktivnosti, uključujući službu od kuće do kuće. Zaista, Jehova nam je dao pobedu oči u oči s mnogim iskušenjima!“

Integritet ispitan u Africi

Tokom 1960-ih, Nigerija se uplela u razoran građanski rat. Suočeni sa sve većim gubicima, vojnici buntovne regije, koja je u to vreme dobila naziv Bijafra, na silu su regrutovali mlade ljude u svoju vojsku. Pošto su Jehovini svedoci politički neutralni i odbijaju da se uključe u ratovanje, mnogi Svedoci u Bijafri bili su proganjani, brutalno mučeni i ubijeni. Jedan Jehovin svedok je rekao: „Bili smo kao pacovi. Morali smo da se sakrijemo kad god smo čuli da dolaze vojnici.“ Često nije bilo vremena za sakrivanje.

Jednog petka ujutro godine 1968, 32-godišnji punovremeni propovednik po imenu Filip, bio je u selu Umuimo propovedajući jednom starijem čoveku kad su vojnici Bijafre jurnuli u naselje da bi regrutovali stanovnike.

„Šta to radiš?“, pitao je zapovednik jedinice. Filip je rekao da govori o Jehovinom dolazećem Kraljevstvu.

„Nije vreme za propovedanje!“, povikao je drugi vojnik. „Rat je i ne želimo da gledamo kako sposobni ljudi šetaju okolo bez posla.“ Zatim su vojnici potpuno svukli Filipa, vezali mu ruke i odveli ga. Izrael, 43-godišnji hrišćanski starešina, takođe nije imao vremena da se sakrije. Uhvaćen je dok je pripremao jelo za svoju decu. Do 14.00 vojnici su pokupili preko sto muškaraca. Svoje zarobljenike su prisilili da trče 25 kilometara do vojnog logora u Umuači Mbedeali. Onaj ko je trčao presporo bio je bičevan.

Izraelu je bilo rečeno da će nositi teški mitraljez; Filip je trebalo da bude obučen da upotrebljava laki mitraljez. Kad su objasnili da se ne mogu pridružiti vojsci jer Jehova to zabranjuje, komandant je zapovedio da se zatvore u prostoriju za stražare. U 16.00 sati je svim prisilno regrutovanima, uključujući i one koji su bili zatvoreni, naređeno da stanu u jedan red. Vojnici su zatim zatražili od svakog čoveka da potpiše papir koji pokazuje da se slaže s tim da  pristupi vojsci. Kad je na Filipa došao red da potpiše, on je ukazao na reči iz 2. Timotejeve 2:3, 4 i rekao komandantu: „Ja sam već ’dobar Hristov vojnik‘. Ne mogu se boriti za Hrista i za neku drugu osobu. Ako to uradim, Hrist će me smatrati izdajnikom.“ Komandant ga je udario po glavi i rekao: „Tvoja služba Hristovog vojnika je završena! Sad si vojnik Bijafre.“

Filip je odgovorio: „Isus me još nije obavestio da je moja služba kao njegovog vojnika završila, i moja služba traje dok ne primim takvo obaveštenje.“ Nato su vojnici bacili Filipa i Izraela u vazduh i pustili da padnu na zemlju. Odvukli su tu dvojicu u ošamućenom stanju, dok im je iz očiju, nosa i usta išla krv.

Pred streljačkim vodom

Kasnije tog dana, Izrael i Filip našli su se pred streljačkim vodom. Ali, vojnici ih nisu streljali. Umesto toga, udarali su ih šakama i kundacima. Zatim je komandant logora odlučio da ih išibaju do smrti. Odredio je 24 vojnika da to urade. Trebalo je da šestorica šibaju Filipa a druga šestorica Izraela. Ostalih 12 vojnika trebalo je da dodaje nove štapove i da budu spremni da zamene vojnike koji se umore.

Filipu i Izraelu bile su zavezane i ruke i noge. Izrael priča: „Ne znam koliko smo udaraca dobili te noći. Kad se jedan vojnik umorio, drugi bi nastavio. Udarali su nas čak i nakon što smo se onesvestili.“ Filip kaže: „Za vreme mučenja na um mi je došao Matej 24:13, koji govori o ustrajnosti do kraja, i to me ojačalo. Osećao sam bol od udaraca samo nekoliko sekundi. Izgledalo je kao da je Jehova poslao jednog od anđela da nam pomogne, kao što je bilo u Danijelovo vreme. Inače ne bismo preživeli tu užasnu noć.“

Kad su vojnici završili, izgledalo je da su Izrael i Filip mrtvi. Padala je kiša. Dvojica hrišćana su tek sledećeg jutra došla k svesti. Kad su vojnici videli da su još uvek živi, odvukli su ih natrag do prostorije za stražare.

„Već smrdite kao leševi“

Po celom telu ostale su im otvorene rane od udaraca. Izrael se priseća: „Nisu nam dali da operemo svoje rane. Posle nekoliko dana muve su se neumorno gostile na nama. Zbog mučenja nismo mogli da jedemo. Usta su nam bila toliko natečena da je tek nakon nedelju dana nešto drugo osim vode moglo da prođe kroz njih.“

Svakog jutra vojnici su ih udarali bičem — 24 udarca svakome. Vojnici su to sadistički nazivali „doručak“ ili „vruć jutarnji čaj“. Svaki dan oko podneva, vojnici su ih odveli na polje kako bi ih izložili tropskom suncu do 13.00. Posle nekoliko dana takvog tretmana, komandant ih je pozvao i pitao da li su se odrekli svog stava. Rekli su ne.

„Umrećete u svojoj ćeliji“, rekao je komandant. „U stvari, već smrdite kao leševi.“

Filip je odgovorio: „Čak i ako umremo, mi znamo da će nas Hrist, za koga se borimo, uskrsnuti.“

Kako su preživeli to grozno vreme? Izrael kaže: „Filip i ja smo hrabrili jedan drugoga za vreme cele kušnje. Na početku sam mu rekao: ’Nemoj se bojati. Šta god bilo, Jehova će nam pomoći. Što se mene tiče, ništa me neće prisiliti da odem u vojsku. Čak i ako moram umreti, mitraljez neću uzeti u ove moje ruke.‘“ Filip je rekao da je doneo istu odluku. Zajedno su se prisećali i razmatrali razne biblijske stihove.

Novi komandant je odlučio da oko sto regrutovanih osoba prebaci do Ibeme, logora za vojnu obuku u području Mbano tamo gde je sada država Imo. Izrael priča šta se zatim dogodilo: „Veliki kamion bio je spreman, i svi regruti bili su unutra. Moja žena Džun dotrčala je do vojnika i hrabro ih molila da ne budemo odvedeni. Kad su odbili da je poslušaju, kleknula je u blizini kamiona, pomolila se i zaključila  glasnim amen. Zatim je kamion krenuo.“

Susret sa saosećajnim najamnikom

Vojni kamion je došao u logor u Ibemi sledećeg jutra. Čovek koji je izgleda bio glavni u logoru bio je izraelski najamnik. Kad je video kako su Filip i Izrael bili isprebijani i slabi, prišao im je i pitao ih zašto su u tako groznom stanju. Objasnili su da su Jehovini svedoci i da su odbili vojnu obuku. Ljutito se okrenuo drugim oficirima koji su se tamo nalazili. „Bijafra će sigurno izgubiti ovaj rat“, rekao je. „Zemlja u ratu koja uznemiruje Jehovine svedoke sigurno će izgubiti. Niste smeli regrutovati Jehovine svedoke. Ako neki Svedok pristane da ide u rat, dobro. Ali ako odbije, ostavi ga na miru.“

Lekar u logoru je pitao da li su dvojica Svedoka dobila vakcine i da li su dobili lekarsku potvrdu da su sposobni za rat. Pošto nisu, najamnik je odbio sve regrute i naredio da budu vraćeni u Umuaču.

„Idite svojim putem, služite svom Bogu“

Kasnije su Izraelova žena i Filipova majka odlučile da posete logor u Umuači nadajući se da će čuti neke novosti. Dok su se približavale, iz logora su čule komešanje. Na vratima je stražar rekao: „Jehovin svedok! Tvoja molitva je uslišena. Grupa koja je odvedena pre tri dana vraćena je natrag.“

Tog istog dana Filip i Izrael su oslobođeni iz logora. Komandant je rekao Džuni: „Znate li da zbog molitve koju ste vi izgovorili naša akcija nije uspela?“ Zatim je rekao Izraelu i Filipu: „Idite svojim putem, služite svom Bogu i nastavite da čuvate svoj integritet prema vašem Jehovi.“

Izrael i Filip su se oporavili i nastavili su s hrišćanskom aktivnošću. Posle rata, Izrael je dve godine bio u punovremenoj službi i nastavio je da služi kao hrišćanski starešina. Filip je deset godina služio kao putujući nadglednik i još uvek je uključen u punovremeno propovedanje. I on je skupštinski starešina.

Odbijanje davanja priloga za oružje

Zebulan Nkumalo i Polite Mogane su dva mlada punovremena propovednika u Južnoafričkoj Republici. Zebulan objašnjava: „Jednog nedeljnog jutra, došla je grupa ljudi do naše kuće i tražila 20 randa (oko 7 američkih dolara) da kupi  oružje. Učtivo smo ih zamolili da ponovo dođu naveče, pošto je naš nedeljni vremenski raspored bio prepun da na licu mesta o tome razgovaramo. Na naše iznenađenje, pristali su. Te večeri došlo je 15 ljudi. Iz izraza na njihovim licima bilo je očigledno da imaju ozbiljne namere. Nakon što smo se učtivo predstavili, pitali smo ih šta žele. Objasnili su da im treba novac kako bi kupili veće i bolje oružje s kojim bi se mogli suprotstaviti suparničkoj političkoj frakciji.

Pitao sam ih: ’Da li benzinom može da se ugasi vatra?‘

’Ne, to bi bilo nemoguće‘, odgovorili su.

Objasnili smo da slično tome, nasilje samo podstiče nasilje i osvetu.

Izgleda da je ta izjava razljutila nekoliko ljudi koji su bili prisutni. Njihov zahtev sada je postao izazovna pretnja. ’Ovaj razgovor je gubljenje vremena‘, zarežali su. ’Oko obaveznog priloga ne može se raspravljati. Ili platite ili se suočite s posledicama!‘

U tom trenutku“, priseća se Zebulan, „baš kad su stvari počele izmicati kontroli, ušao je njihov vođa. Želeo je da zna u čemu je problem. Objasnili smo naš stav a on je pažljivo slušao. Upotrebili smo njihovu odanost svojim političkim uverenjima kao primer. Pitali smo ih kakvu bi reakciju očekivali od obučenog vojnika iz njihove organizacije kad bi on bio uhvaćen i prisiljen da kompromituje svoj položaj. Rekli su da takva osoba treba da bude spremna da umre za svoja uverenja. Nasmešili su se kad smo ih pohvalili za njihov odgovor; nisu shvatili da su nam dali odličnu priliku da ilustrujemo naš slučaj. Objasnili smo da smo mi drugačiji od crkava hrišćanstva. Kao podupiratelji Božjeg Kraljevstva, naš ’ustav‘ se temelji na Bibliji, koja osuđuje sve oblike ubijanja. Iz tog razloga, nismo bili spremni da priložimo nijedan cent za kupovinu oružja.

Do tada, kad je razgovor dostigao vrhunac, u našu kuću malo pomalo došli su još ljudi, tako da smo na kraju govorili velikoj publici. Niko nije znao kako smo se gorljivo molili za povoljan ishod razgovora.

Nakon što smo razjasnili naš stav, usledila je duga tišina. Konačno je njihov vođa progovorio svojoj grupi: ’Gospodo, ja razumem stav ovih ljudi. Kad bismo želeli novac da izgradimo starački dom, ili kad bi neko od naših suseda trebao novac za bolnicu, ovi ljudi bi duboko posegnuli u svoje džepove. Ali oni nisu spremni da nam daju novac da ubijamo. Što se mene lično tiče, nisam protiv njihovih uverenja.‘

Posle toga su svi ustali. Pozdravili smo se i zahvalili im za njihovu strpljivost. Ono što je počelo kao preteća situacija koja nas je mogla koštati glave završilo je kao veličanstvena pobeda.“

Svetine koje vode sveštenici

Poljski Svedok Jerži Kuleša je ispričao:

„Što se tiče revnosti i stavljanja interesa Kraljevstva na prvo mesto, moj otac Aleksander Kuleša, bio je primer koga treba slediti. Za njega su služba propovedanja, hrišćanski sastanci i lični i porodični studij zaista bile svete stvari. Ni snežna mećava ni mraz ni snažan vetar ni vrućina nisu mu bile prepreke. Zimi bi stao na svoje skije, uzeo ruksak s biblijskom literaturom i na par dana krenuo prema nekim izolovanim područjima u Poljskoj. Susretao se s raznim opasnostima, uključujući i nasilne gerilske grupe.

 Ponekad bi sveštenici izazvali protivljenje Svedocima, huškajući svetine. Oni su ih ismejavali, bacali kamenje na njih ili ih tukli. Ali, oni su se vratili kući, srećni što su pretrpeli uvrede radi Hrista.

U tim prvim godinama posle Drugog svetskog rata, vlasti nisu mogle da očuvaju red i poredak u zemlji. Svuda je bio haos i uništenje. Policija i snage bezbednosti vladali su danju, dok su gerilske grupe i različite bande delovale noću. Krađe i pljačke postale su neobuzdane a česta su bila i linčovanja. Nenaoružani Svedoci Jehove bili su lak plen, posebno zato što su se neke grupe koje su predvodili sveštenici koncentrisale na Svedoke. Upadanje u naše domove opravdavali su izgovorom da brane katoličku veru svojih praotaca. U takvim prilikama razbijali su prozore, krali stoku i uništavali odeću, hranu i literaturu. Biblije su bacali u bunar.“

Neočekivano mučeništvo

„Jednog dana u junu 1946, pre nego što smo se sastali da na biciklima krenemo na neko izolovano područje, posetio nas je mladi brat Kazimir Kadžela i tihim glasom razgovarao s mojim ocem. Otac nas je poslao na područje, ali on nije krenuo s nama, što nas je iznenadilo. Kasnije smo saznali razlog. Kad smo se vratili kući, saznali smo da je prethodne noći porodica Kadžela bila divljački pretučena, tako da je moj otac otišao da se pobrine za teško ranjenu braću i sestre.

Kad sam kasnije ušao u sobu gde su ležali, rasplakao sam se zbog onoga što sam video. Zidovi i plafon bili su poprskani krvlju. Ljudi u zavojima ležali su na krevetima, puni modrica od udaraca, natečeni, sa slomljenim rebrima i udovima. Jedva su se mogli prepoznati. Sestra Kadžela, majka porodice, bila je grozno izudarana. Moj otac im je pomagao, i pre nego što je otišao izgovorio je značajne reči: ’O, moj Bože, ja sam tako zdrav i jak čovek [tada je imao 45 godina i nikada nije bio bolestan], a nikada nisam imao prednost da trpim za tebe. Zašto se to dogodilo ovoj staroj sestri?‘ Nije ni slutio šta ga čeka.

Kad je sunce zašlo, vratili smo se svojoj kući koja je bila udaljena tri kilometra. Grupa od 50 naoružanih ljudi opkolila je kuću. Porodica Vinsenčuk takođe je dovedena, tako da nas je tamo bilo devetoro. Svakome od nas postavljeno je pitanje: ’Da  li si Jehovin svedok?‘ Kad smo odgovorili potvrdno, udarali su nas. Zatim su dvojica tih krvoloka naizmenično tukla mog oca dok su ga pitali da li će prestati da čitaju Bibliju i da je propovedaju. Želeli su da znaju da li će ići u crkvu i ispovediti svoje grehe. Rugali su mu se, govoreći: ’Danas ćemo te zarediti za biskupa.‘ Moj otac nije rekao ni jednu reč, niti je jedan jedini put zajaukao. Izdržao je njihove torture, tiho kao ovca. Umro je u zoru, oko 15 minuta nakon što su religiozne siledžije otišle, prebijen na mrtvo ime. Ali, pre nego što su otišli izabrali su mene kao svoju sledeću žrtvu. Tada sam imao 17 godina. Nekoliko puta sam izgubio svest dok su me tukli. Od udaraca sam poplaveo od pojasa nagore. Maltretirali su nas šest sati. A sve zato što smo Jehovini svedoci.

Podrška verne žene

Bio sam u grupi od 22 Svedoka koji su dva meseca bili zatvoreni u tamnoj ćeliji manjoj od 10 kvadratnih metara. Na kraju tog perioda smanjili su nam obroke hrane. Svakog dana smo dobili mali komad hleba i malo lonče gorke kafe. Mogli smo da spavamo samo ako smo legli na hladan betonski pod kad su nekoga tokom noći odveli iz ćelije na ispitivanje.

Zbog hrišćanske aktivnosti bio sam zatvaran pet puta, ukupno osam godina. Tretirali su me kao specijalnog zatvorenika. U mom ličnom dosijeu bila je napomena u smislu: ’Smetajte Kuleši toliko da izgubi želju da ikada više nastavi sa svojim aktivnostima.‘ Međutim, svaki put kad su me oslobodili ja sam se stavio na raspolaganje za hrišćansku službu. Vlasti su takođe otežavale život mojoj ženi Ursuli i mojim dvema malim kćerima. Na primer, deset godina jedan službenik je uzimao nešto od teško zarađene plate moje žene. Bilo je rečeno da je to porez na mene zato što sam izdavao ilegalnu biblijsku literaturu. Sve je bilo konfiskovano osim onoga što su smatrali neophodnim stvarima za život. Zahvalan sam Jehovi za svoju hrabru ženu, koja je strpljivo izdržala sa mnom sva ta mučenja i koja mi je čitavo vreme bila prava podrška.

Ovde u Poljskoj videli smo duhovnu pobedu; sada imamo legalnu podružnicu Društva Kula stražara u Nadaržinu blizu Varšave. Posle mnogih decenija proganjanja, sada nas ima preko 108 000 Svedoka, koji su povezani s 1 348 skupština.“

Zašto tako mnogo mučenika?

Zapis integriteta Jehovinih svedoka u ovom 20. veku mogao bi ispuniti doslovno tomove — hiljade su umrle kao mučenici ili su pretrpeli zatvaranje i neopisiva mučenja, silovanja i pljačke u takvim mestima kao što su Malavi i Mozambik, u Španiji pod fašizmom, u Evropi pod nacizmom, u istočnoj Evropi pod komunizmom i u Sjedinjenim Američkim Državama za vreme Drugog svetskog rata. Postavlja se pitanje: Zašto? Zato što nefleksibilne političke i verske vođe nisu spremne da poštuju biblijski školovanu savest iskrenih hrišćana koji odbijaju da se uče ubijanju i koji se klone bilo kakve političke aktivnosti. To je upravo ono što je Hrist rekao da će biti, a kako je zapisano u Jovanu 15:17-19: „Ono što vam zapovedam to je da ljubite jedan drugoga. Ako svet na vas mrzi, znajte da na mene omrznu pre vas. Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio, a kako niste od sveta, nego vas ja od sveta izabrah, zato svet mrzi na vas.“

Uprkos svem tom progonstvu širom sveta, Jehovini svedoci su se umnožili — od 126 000 u 54 zemlje 1943. do skoro 4 500 000 u 229 zemalja 1993. Okusili su pobedu čak i oči u oči sa smrću. Odlučni su da nastave svoje jedinstveno obrazovno delo objavljivanja dobre vesti o Kraljevstvu sve dok Jehova ne odredi njegov kraj (Isaija 6:11, 12; Matej 24:14; Marko 13:10).

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 6. strani]

Mučeništvo u Nemačkoj

AUGUST DIKMAN je imao 23 godine kad je SS vođa Hajnrih Himler naredio da bude streljan pred svim drugim Svedocima u koncentracionom logoru Zaksenhauzen. Gustav Aušner, očevidac, izveštava: „Streljali su brata Dikmana i rekli nam da ćemo svi biti streljani ako ne potpišemo izjavu kojom se odričemo svoje vere. Odvešće nas 30 ili 40 odjednom u jamu s peskom i sve će nas streljati. Sledećeg dana esesovci su svakome od nas doneli papir da ga potpišemo inače ćemo biti streljani. Trebalo je da vidite njihova kisela lica kad su otišli bez i jednog jedinog potpisa. Nadali su se da će nas zastrašiti javnim pogubljenjem. Ali mi smo se više bojali da ne ugodimo Jehovi nego njihovih metaka. Više nikoga od nas nisu javno streljali.“

[Okvir/Slika na 9. strani]

Najviša cena

PONEKAD pobeda oči u oči sa smrću može uključivati plaćanje najviše cene. Pismo koje je poslala skupština Nseleni, iz severnog dela provincije Natal u Južnoafričkoj Republici, govori o tragičnoj priči: „Pišemo vam ovo pismo da vam javimo za gubitak našeg dragog brata Mosesa Niamusua. Njegov posao bio je zavarivanje i popravka automobila. Jednom prilikom jedna politička grupa tražila je od njega da zavari njihove puške koje su sami napravili, što je on odbio da učini. Zatim su 16. februara 1992. održali svoj politički skup, na kome su imali sukob s članovima suparničke grupe. Te večeri na povratku iz bitke sreli su brata koji je išao u trgovački centar. Ubili su ga svojim kopljima na licu mesta. Koji je bio njihov razlog? ’Odbio si da zavariš naše puške i sada su naši drugovi poginuli u borbi.‘

To je bio ogroman šok za braću“, kaže brat Dumakude, skupštinski sekretar. „Ali“, dodaje on, „mi ćemo nastaviti sa svojom službom.“

[Okvir/Slika na 11. strani]

Mučeništvo u Poljskoj

GODINE 1944, kad su se nemačke trupe užurbano povlačile a front se približavao jednom gradu u istočnom delu Poljske, okupacione vlasti su prisilile civile da kopaju protivtenkovske rovove. Jehovini svedoci odbili su da učestvuju. Stefan Kirilo, mladi Svedok — kršten samo dva meseca ranije — bio je nateran u radnu brigadu ali je hrabro zauzeo isti neutralan stav. Preduzete su različite mere da se slomi njegov integritet.

Golog su ga vezali za stablo u močvarnom predelu tako da ga mogu napasti komarci i drugi insekti. Izdržao je tu i druge torture tako da su ga ostavili na miru. Međutim, kad je jedan oficir visokog ranga došao u inspekciju brigade neko mu je rekao da se tu nalazi jedan čovek koji nikako ne želi da posluša njegovu zapovest. Stefanu je tri puta naređeno da iskopa rov. Čak je odbio da uzme lopatu u ruke. Streljan je. Stotine ljudi koji su gledali tu scenu lično su ga poznavali. Njegovo mučeništvo postalo je svedočanstvo velike snage koju Jehova može dati.

[Slika na 7. strani]

Anani Grogul

[Slika na 10. strani]

Jeržu Kuleša