4. deo

Nauka — traganje čovečanstva za istinom (1)

Oživljavanje nauke pomoću revolucije

NEMIR je zahvatio svet u drugoj polovini 18. veka dok su revolucije menjale politički pejzaž, najpre u Americi, a zatim u Francuskoj. U međuvremenu, u Engleskoj je počela jedna drugačija vrsta revolucije, industrijska revolucija. Ona je bila veoma povezana s jednom drugom vrstom revolucije, naučnom revolucijom.

Neki smatraju da je preporod nauke usledio nakon 1540-ih, kad su poljski astronom Nikola Kopernik i belgijski anatom Andreas Vezal objavili knjige koje su duboko uticale na naučno razmišljanje. Drugi lociraju tu promenu ranije, na 1452. godinu, kad se rodio Leonardo da Vinči. Kao neprestani eksperimentator koji je dao mnoge naučne doprinose, Leonardo je razvio ideje koje su u nekim slučajevima bile počeci izuma usavršenih vekovima kasnije, kao što su avion, tenk i padobran.

Ali, nauka kakvu sada poznajemo, kaže Ernest Nagel (Ernest Nagel), penzionisani profesor na Univerzitetu Kolumbija, „nije se čvrsto utemeljila kao trajna institucija u zapadnom društvu sve do sedamnaestog i osamnaestog veka“. Kad se to dogodilo, došlo se do važne prekretnice u ljudskoj istoriji. Knjiga The Scientist primećuje: „Između otprilike 1590. i 1690, vojska genija... dovela je do procvata istraživanja s kojim teško može da se uporedi bilo koji drugi 100-godišnji period.“

Zločinci zamračuju put

Pseudonauke su takođe cvetale, poput zločinaca čije su netačne teorije sprečavale pravi naučni napredak. Flogistonska teorija bila je jedna od njih. „Flogiston“, što potiče iz grčkog, znači „sagoren“. Uveo ju je 1702. Georg Ernest Štal (George Ernst Stahl), koji je verovao da se iz sagorljivih materijala prilikom gorenja oslobađa flogiston. Flogiston je smatrao principom a ne stvarnom supstancijom, ali verovanje da je to prava supstancija raslo je tokom godina. Tek između 1770. i 1790. Antoan-Loran Lavoazije (Antoine-Laurent Lavoisier) mogao je da obori tu teoriju.

The Book of Popular Science priznaje da iako je flogistonska teorija „bila potpuno pogrešna, ipak je neko vreme pružala hipotezu koja je očigledno objasnila mnoge prirodne fenomene. Bila je to jednostavno jedna od mnogih naučnih hipoteza koje su tokom godina stavljene na vagu i nađene prelaganima“.

Alhemija je bila još jedan zločinac. Harrap’s Illustrated Dictionary of Science definiše alhemiju kao „mešavinu filozofije, misticizma i hemijske tehnologije, s početkom pre hrišćanske ere, koja je naizmenično tragala za pretvaranjem neplemenitih metala u zlato, produženjem života i tajnom besmrtnosti“. Pre nego što je bila odbačena, alhemija je pomogla  da se položi temelj savremenoj hemiji, a ta transformacija bila je dovršena do kraja 17. veka.

Dakle, iako su bili zločinci, flogistonska teorija i alhemija nisu bile bez ikakve vrednosti. To, međutim, nije slučaj s ljudskim zločincima koji su zbog verskog uverenja pothranjivali protivnaučne stavove. Rivalstvo između nauke i teologije — od kojih su obe tvrdile da su jedini autoritet za pitanja univerzuma — često je vodilo do otvorenog suprotstavljanja.

Na primer, u drugom veku n. e., poznati astronom Ptolemej izmislio je geocentričnu teoriju, to jest da se, dok se planete kreću ukrug, središte tog kruga, nazvano epicikl, takođe se kreće po periferiji drugog kruga. To je bila odlična matematička dovitljivost i objašnjenje prividnog kretanja Sunca, Meseca, planeta i zvezda na nebu koje je bilo opšte prihvaćeno sve do 16. veka.

Kopernik (1473-1543) je razvio alternativnu teoriju. On je verovao da Sunce stoji mirno, dok se planete, uključujući Zemlju, okreću oko Sunca. Ta ideja — pokretna Zemlja više nije središte svemira — ako je tačna, imala bi dalekosežne posledice. Manje od sto godina kasnije, italijanski astronom Galileo Galilej je pomoću teleskopa vršio posmatranja koja su ga uverila da je kopernikanska hipoteza o Zemlji koja se okreće oko Sunca, zaista tačna. Ali, katolička crkva odbacila je Galilejeva gledišta kao jeretička i prisilila ga je da to porekne.

Religiozne zablude navele su crkvene teologe da poriču naučnu istinu. Tek je skoro 360 godina kasnije crkva uklonila optužbe za herezu sa Galileja. L’Osservatore Romano, u svom nedeljnom izdanju od 4. novembra 1992, priznao je „subjektivnu zabludu u prosuđivanju“ u slučaju protiv Galileja.

Zločinci još uvek postoje

Isto tako, u ovom 20. veku religije hrišćanskog sveta pokazuju slično omalovažavanje istine. To rade tako što daju prednost nedokazanim naučnim teorijama koje su suprotne istini, i naučnoj i religioznoj. Najbolji primer jeste nedokaziva teorija evolucije, koja je u osnovi nezakonito dete ozbiljno pogrešnog naučnog „spoznanja“ i lažnih verskih učenja. a

Čarls Darvin je objavio svoju knjigu Postanak vrsta putem prirodnog odabiranja 24. novembra 1859. Ali, ideja o evoluciji u stvari potiče iz prethrišćanskih vremena. Na primer, grčki filozof Aristotel prikazao je čoveka na vrhu linije koja evoluira od nižeg životinjskog oblika. U početku je sveštenstvo odbacivalo Darvinovu teoriju, ali The Book of Popular Science primećuje: „Evolucija je [kasnije] postala nešto više od naučne teorije... Postala je ratni poklič, pa čak i filozofija.“ Ideja o preživljavanju najsposobnijih sviđala se ljudima koji su pokušavali da se popnu na vrh društvene lestvice.

Otpor sveštenstva uskoro je oslabio. The Encyclopedia of Religion kaže da „Darvinova teorija evolucije nije postigla puko prihvatanje nego gromoglasan pljesak“, i  da su „do njegove smrti [1882], najpromišljeniji i najrazgovetniji sveštenici došli do zaključka da je evolucija u potpunom skladu s prosvetljenim razumevanjem pisma“.

I to uprkos sledećem priznanju The Book of Popular Science: „Čak su se i najžešće pristalice doktrine o organskoj evoluciji morale složiti da u Darvinovoj prvobitnoj teoriji postoje upadljive netačnosti i rupe.“ Navodeći da je „veliki deo Darvinove prvobitne teorije revidiran ili odbačen“, knjiga ipak kaže da je „uticaj [evolucije] na skoro svako područje ljudske aktivnosti bio vrlo velik. Istorija, arheologija i etnologija doživele su duboke promene zbog te teorije“.

Danas mnogi promišljeni naučnici ozbiljno dovode u pitanje teoriju evolucije. Ser Fred Hojl (Fred Hoyle), osnivač Instituta za teoretsku astronomiju na Kembridžu i vanredni član američke Nacionalne Akademije nauke, napisao je pre desetak godina: „Lično, uopšte ne sumnjam da će naučnim istoričarima budućnosti biti misteriozno zašto je jedna teorija za koju se jasno moglo videti da ne funkcioniše bila tako opšte prihvaćena.“

Pošto pogađa sami temelj ljudskog postojanja, teorija evolucije uskraćuje Stvoritelju ono što mu pripada. Ona takođe protivreči svojoj tvrdnji da je naučna i ne služi na čast potrazi čovečanstva za naučnom istinom. Karl Marks je rado prigrlio evoluciju i ’preživljavanje najsposobnijih‘ kako bi podupro uspon komunizma. Ali, evolucija je zločinac najpodmuklije vrste.

Ko su žrtve?

Svako ko je zaveden da veruje u pseudonaučne teorije postaje žrtva. Ali, čak i verovanje u naučne istine predstavlja opasnost. Spektakularna naučna dostignuća koja su rezultat naučne revolucije, zavela su mnoge u verovanje da sada ništa nije nedostižno.

To verovanje je jačalo kako je naučni progres nastavio da nagriza protivnaučni stav koji je kriva religija ranije pothranjivala. Trgovina i politika počele su da gledaju na nauku kao na snažno sredstvo koje se može upotrebiti u ostvarivanju njihovih ciljeva, bilo da je to monetarna nagrada ili konsolidacija političke moći.

Kratko rečeno, nauka se polako razvijala u boga, dajući povoda scijentizmu. Webster’s Ninth New Collegiate Dictionary definiše to kao „preterano pouzdanje u efikasnost metoda prirodne nauke primenjene na sva područja istraživanja“.

Kako se 19. vek približavao kraju, ljudi su se pitali šta će doneti 20. vek. Da li će nauka uspostaviti „pravi pravcati raj na zemlji“, za koji su mnogi mislili da je sposobna da ga proizvede? Ili će njeni zločinci nastaviti da prekrivaju bojno polje revolucije isprepletenim telima dodatnih žrtava? Odgovor na to pitanje daće članak „Ostvarenje ’čuda‘ 20. veka“, na 19. strani ovog izdanja.

[Fusnota]

[Okvir na 14. strani]

Van struje

SVE do početka 19. veka, elektricitet se smatrao zanimljivim fenomenom, ali od male praktične koristi. Ipak, ljudi iz raznih zemalja i iz različitih sredina, uključujući H. K. Ersteda (1777-1851), M. Faradeja (1791-1867), A. Ampera (1775-1836), i B. Frenklina (1706-1790), došli su do važnih otkrića koja su dokazala suprotno, i time položili temelj za današnji svet elektriciteta — svet koji prilikom isključivanja iz struje ostaje nepokretan.

[Slike na 15. strani]

Nikola Kopernik

Galileo Galilej

[Izvor]

Fotografije uzete iz Đordano Bruno i Galilej (nemačko izdanje)