5. deo

Nauka — traganje čovečanstva za istinom (2)

Ostvarenje „čuda“ 20. veka

ONO što je u 19. veku izgledalo kao nemoguće „čudo“, u 20. veku postalo je stvarnost. Unutar samo jedne generacije, ljudi su prešli put od vožnje vlastitim fordom Modelom T do uzbuđenja prilikom gledanja na televizoru u boji kako ljudi hodaju po Mesecu. Daleko od toga da se smatraju izuzecima, naučno stvorena „čuda“ danas se uglavnom smatraju normalnim.

„Naučna dostignuća s početka 20. veka“, primećuje Nova britanska enciklopedija, „previše su brojna čak i za katalogizaciju.“ Međutim, ona ukazuje na „opšti obrazac napretka“, navodeći da se „na svakom glavnom području, progres temeljio na uspešnom opisnom radu u 19. veku“. To podvlači činjenicu da je nauka neprestana potraga za istinom.

Zamenjena grupama

Naučna društva, grupe naučnika koje se sastaju da izmenjuju ideje i informacije, počela su da se formiraju u Evropi još u 17. veku. Kako bi obznanili svoje najnovije pronalaske, ta društva su čak počela da izdaju vlastite žurnale. To je dovelo do obimne razmene informacija što je poslužilo da se konsoliduje temelj na kome bi mogao da se izvrši daljnji naučni progres.

Do 19. veka, univerziteti su se duboko uključili u naučno istraživanje, a sledećih godina njihove laboratorije su došle do važnih otkrića. a Do početka 20. veka, poslovne firme su takođe osnivale istraživačke laboratorije, koje su s vremenom razvile nove lekove, sintetičke materijale (uključujući  plastiku) i druge proizvode. Od njih je javnost imala koristi, a istraživačke firme zaradile su milione dolara profita.

Osnivanje ovih laboratorija i istraživačkih grupa ukazalo je na trend prema organizovanom istraživanju za razliku od individualnih nastojanja. Neki naučnici su se pitali da li je to najbolji pristup. Godine 1939, Džon D. Bernal (John D. Bernal), irski fizičar i kristalograf rendgenskim zracima, postavio je pitanje: „Da li nauka treba da napreduje pomoću slučajne koordinacije rada nadarenih pojedinaca, od kojih svaki sledi svoje unutrašnje svetlo, ili pomoću grupa ili četa radnika koji se međusobno pomažu i integrišu svoj rad prema nekom unapred zamišljenom a ipak fleksibilnom planu?“

Zbog složenosti i visoke cene istraživanja, Bernal se zalagao za rad u grupama, govoreći da je problem jednostavno u tome kako da se ispravno organizuje aktivnost. On je predvideo: „Timski rad će sve više težiti da bude način naučnog istraživanja.“ Danas, skoro pola veka kasnije, očigledno je da je Bernal bio u pravu. Taj trend se nastavio, ubrzavajući proces ostvarenja naučnih „čuda“ 20. veka.

„Šta je Bog učinio!“

Semjuel Morze, pronalazač morzeove azbuke je, 24. maja 1844, uspešno telegrafisao ovaj uzvik od četiri reči na udaljenost od preko 50 kilometara. Tada su u 19. veku posađeni koreni telekomunikacijskim „čudima“ 20. veka koja su usledila.

Oko 30 godina kasnije, 1876, Aleksander Grejem Bel sa svojim asistentom Tomasom Votsonom spremao se da testira odašiljač, kad je Bel prolio neku kiselinu. „Gospodine Votson, dođite. Potrebni ste mi“, pokazalo se da je više nego samo poziv u pomoć. Votson, koji se nalazio u susednoj sobi, čuo je poruku, shvatio je da je to prva potpuno razgovetna rečenica ikada prenesena telefonom i žurno je došao. Otada ljudi žure da se jave kad telefon zvoni.

Tokom protekle 93 godine, naučno spoznanje, uz tehnološke veštine, omogućavalo je sve većem broju ljudi životni standard koji nikada ranije nisu imali. Svet je postao globalno selo. „Nemoguće“ stvari postale su norma. U stvari, telefoni, televizori, automobili i avioni — i bilo koje od brojnih drugih „čuda“ 20. veka — toliko su deo našeg sveta da ponekad zaboravimo da je čovečanstvo veći deo svog postojanja bilo bez njih.

Kako je ovaj vek započeo, primećuje Nova britanska enciklopedija, „izgledalo je da trijumfi nauke obećavaju spoznanje i moć u preobilju“. Ali, tehnološka dostignuća postignuta u međuvremenu nisu se uživala svuda u jednakoj meri, niti su se sva mogla klasifikovati kao nesumnjivo korisna. „Malo ljudi“, dodaje se, „moglo je da predvidi probleme koje će baš ti uspesi doneti njihovoj socijalnoj i prirodnoj okolini.“

Šta je prouzrokovalo probleme?

Nikakva se greška ne može pronaći u naučnim činjenicama koje nam pomažu da bolje razumemo svemir, niti u  tehnologiji koja ih na praktičan način iskorišćava u korist čovečanstva.

Ovo dvoje — nauka i tehnologija — dugo je bilo u srodstvu. Ali, prema knjizi Science and the Rise of Technology Since 1800, „njihova bliska veza, sada prisna, nije bila potpuno ostvarena sve do nedavno“. Očigledno čak i tokom prvog dela industrijske revolucije, odnos nije bio baš blizak. Dok je novostečeno naučno spoznanje doprinelo razvoju novih proizvoda, zanatsko iskustvo, manuelno iskustvo i ekspertiza dali su doprinos mehaničkim veštinama.

Međutim, nakon početka industrijske revolucije, nagomilavanje naučnog spoznanja se ubrzalo, stvarajući time širi temelj na kome je tehnologija mogla da deluje. Prožeta svežim spoznanjem, tehnologija je krenula u pokušaj da smisli načine za smanjenje mučnog rada, poboljšanje zdravlja i unapređivanje boljeg, srećnijeg sveta.

Ali, tehnologija ne može da bude bolja od naučnog spoznanja na kome se temelji. Ako je naučno spoznanje netačno, svaki tehnološki razvoj koji se temelji na tome isto će tako biti pogrešan. Često propratni efekti postanu očigledni tek nakon što je napravljena znatna šteta. Na primer, ko je mogao predvideti da će uvođenje aerosol sprejeva koji koriste hlorofluorougljenike ili hidrougljenike jednog dana ugroziti Zemljin zaštitni ozonski sloj?

Još je nešto uključeno — motiv. Predani naučnik može da bude zainteresovan za spoznanje kao takvo i može želeti da utroši decenije svog života u istraživanju. Ali, biznismen, koji je možda više zainteresovan za profit, nestrpljiv je da se spoznanje odmah upotrebi. I koji će političar decenijima strpljivo čekati pre nego što upotrebi tehnologiju za koju misli da mu može dati političku moć ako se odmah upotrebi?

Fizičar Albert Ajnštajn pokazao je prstom na problem kad je rekao: „Oslobođena snaga atoma promenila je sve osim naših načina razmišljanja i mi zato srljamo u besprimernu katastrofu.“ (Naglašeno od nas.) Da, mnogi od problema koje su stvorila „čuda“ 20. veka nisu se pojavili samo zbog netačnog spoznanja nego i zbog brze i nekontrolisane tehnologije motivisane sebičnim interesima.

Na primer, nauka je otkrila da se zvuk i slika mogu prenositi na udaljena mesta — televizija. Tehnologija je razvila neophodnu veštinu da bi se to učinilo. Ali pogrešan način razmišljanja od strane pohlepne trgovine i potrošača koji to traže upotrebio je to izvanredno spoznanje i tehnologiju za prenošenje pornografskih slika i krvavih scena nasilja u miroljubive sobe za dnevni boravak.

Isto tako, nauka je otkrila da se materija može pretvoriti u energiju. Tehnologija je razvila neophodnu veštinu da bi se to učinilo. Ali, pogrešan način razmišljanja od strane nacionalističke politike upotrebio je to spoznanje i tehnologiju za izradu nuklearnih bombi koje još uvek vise kao Damoklov mač nad glavom svetske zajednice.

Zadržati nauku na njenom mestu

Ako ljudi dopuste da tehnološki razvijena sredstva koja su napravljena da budu sluge postanu gospodari, to će otkriti daljnji pogrešan način razmišljanja. Časopis Time je upozorio na tu opasnost 1983. kad je umesto svog uobičajenog čoveka godine izabrao „aparat godine“, kompjuter.

Time je objasnio: „Dok se ljudi oslanjaju na kompjutere da rade stvari koje  su pre radili u svojim glavama, šta se događa s njihovim glavama?... Ako rečnik koji je uskladišten u memoriju kompjutera može lako da koriguje sve pogreške sricanja, čemu služi učenje sricanja? I ako je um oslobođen intelektualne rutine, da li će pojuriti u težnju za važnim idejama ili će lenjo trošiti svoje vreme na više video igara?... Da li kompjuter stvarno stimuliše aktivnosti mozga ili, time što radi najveći deo njegovog posla, dopušta da mozak lenčari?“

Međutim, neki ljudi su toliko impresionirani naučnim dostignućima da uzdižu nauku praktično do božanstva. Naučnik Entoni Standen (Anthony Standen) pisao je o tome u svojoj knjizi Science Is a Sacred Cow (Nauka je sveta krava) iz 1950. Čak i ako dopustimo moguće preterivanje, Standenove reči imaju smisla: „Kad naučnik u beloj odeći... dâ neku izjavu za javnost, možda ga neće razumeti, ali će mu sigurno verovati... Državnici, industrijalci, verski propovednici, građanske vođe, filozofi, svi se oni dovode u pitanje i kritikuju, ali naučnici — nikada. Naučnici su uzvišena bića koja stoje na najvišem vrhu popularnog prestiža, jer imaju monopol nad formulom ’Naučno je dokazano... ‘ koja izgleda isključuje svaku mogućnost neslaganja.“

Zbog tog pogrešnog načina razmišljanja, neki ljudi se hvataju za naizgledne kontradikcije između nauke i Biblije kao dokaz naučne „mudrosti“ u suprotnosti s verskim „praznoverjem“. Neki u tim takozvanim kontradikcijama čak vide dokaz da Bog ne postoji. Međutim, ono što u stvari ne postoji nije Bog nego zamišljene kontradikcije koje su sveštenici stvorili neispravnim tumačenjem njegove Reči. Oni time vređaju božanskog Autora Biblije i u isto vreme nanose štetu potrazi čovečanstva za naučnom istinom.

Osim toga, time što propuštaju da svoje parohijane pouče da iskazuju plodove Božjeg duha, te religiozne vođe pothranjuju atmosferu sebičnosti koja prouzrokuje da ljudi razmišljaju uglavnom o vlastitim željama za ličnu udobnost i zadovoljstvo. To je često na račun drugih, i čak ide dotle da se neispravno upotrebljava naučno spoznanje kako bi se ubijali drugi ljudi (Galatima 5:19-23).

Lažna religija, nesavršena ljudska politika i pohlepna trgovina oblikovale su ljude onakvima kakvi su danas, „ljubitelji sebe... nezahvalni... bez samosavladavanja“, egoisti koje vodi pogrešan način razmišljanja (2. Timoteju 3:1-3, New World Translation).

To su ljudi i organizacije koji su stvorili izazove 21. veka zbog kojih se sada poziva nauka da im udovolji. Da li će uspeti? Pročitajte odgovor u poslednjem nastavku ove serije u našem sledećem broju.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 20. strani]

Ako je naučno spoznanje netačno, razvoj koji se temelji na tome biće pogrešan

[Istaknuti tekst na 22. strani]

Nisu sva naučna dostignuća korisna

[Izvori slika na 19. strani]

Iz Zbirki Muzeja Henri Ford i Grinfild Vilidž

Fotografija Nase