Ptičja pesma — samo još jedna prijatna melodija?

UDALJENI reflektor počinje da baca svoje svetlo na članove hora dok zauzimaju svoja mesta, uredno obučeni za predstavu. Uvežbani od ranog detinjstva po porodičnoj tradiciji, svaki srčano peva s lakoćom. Nekolicina između njih čak su izgleda vešti u umetnosti improvizacije, spontano stvarajući nove i različite melodije.

Gde se održava ta predstava? Ni u jednoj od svetski poznatih koncertnih dvorana. Umesto toga, zavesa noćne tame se podiže da bi otkrila ogromnu smotru malih pernatih stvorenja. Ptice pevačice mnogih vrsta, na drvećima, ogradama, i telefonskim žicama mešaju svoje glasove u jedan od najdivnijih horova na svetu. Njihova ćurlikanja, ljupki kliktaji, zvižduci i zvuci slični flauti oglašavaju radostan pozdrav novom danu.

Ali to nisu samo prijatni zvuci. Postoji mnogo više u ovim ptičjim pesmama nego što se u prvi mah čuje. Zašto ptice pevaju? Da li pesme imaju smisao? Kako ptice nauče svoje pesme? Da li ikad nauče nove?

 Skrivene poruke

Najživahnije izvođenje serenada dešava se u jutrima i večerima. Verovatno ćete čuti uglavnom muške glasove u horu. Njihova poruka je dvostruka. Drugim mužjacima to je ozbiljno upozorenje da ne prelaze teritorijalne granice. Za ženke to je poziv od prikladnih neženja. Ptice pevačice razvijaju svoje sopstvene regionalne pesme, što je slično različitim akcentima s kojima se može govoriti neki jezik. Poseban dijalekt ljubavne pesme privući će samo ženke s pevačevog određenog područja. Najsnažnije i najkomplikovanije pevanje može se čuti tokom sezone parenja — to je šou koji treba da impresionira dame.

Svojom arijom, pevač govori o svom položaju jednako prijatelju i neprijatelju. Zato, šarene ptice i one koje vole otvorene prostore mudro izbegavaju bučno pevanje koje bi moglo da privuče neželjenu pažnju. S druge strane, dobro kamuflirane ptice i one koje žive u gusto pošumljenim predelima mogu glasno pevati, koliko im srce želi, uz malu opasnost da će biti primećene.

Ponekad ono što čujete ne mora biti prava pesma naših krilatih prijatelja već jednostavno kratki signal koji uspostavlja kontakt među supružnicima ili koji održava jato zajedno. To može da bude alarm koji saopštava neposrednu opasnost, ili poziv na oružje, da bi u grupi nasrnuli na mačku ili drugog nezvanog gosta. Svojim glasovima, ptice saopštavaju svoje raspoloženje — da li su ljute, uplašene, ili uznemirene — kao i svoj bračni status.

Vešti i talentovani muzičari

Vokalne sposobnosti ptica pevačica stvarno su izuzetne. Neke mogu da pevaju tri ili četiri tona istovremeno. Druge mogu da izvedu i do 80 tonova u sekundi. Za ljudsko uvo, oni zvuče kao jedan duži ton, ali ih ptice mogu razlikovati zbog svog istančanog osećaja sluha.

Istraživači su se pitali da li ptice imaju uvo za muziku. Mogu li ptice napraviti razliku između Bahovog komada na orguljama i „Posvećenja proleća“ Stravinskog? Istraživači su izdresirali četiri goluba da kljucnu jedan od dva diska identifikujući tako ispravnog kompozitora i dobijajući hranu kao nagradu. Ubrzo su golubovi mogli da čuju bilo koji segment 20-minutnog Bahovog komada i da izaberu odgovarajući disk. Uz manje izuzetke, mogli su da naprave pravilan izbor čak i s muzikom sličnog stila drugih kompozitora.

Neke tropske ptice sposobne su da komponuju i izvode duete. Izgleda da će venčani par održavati probe, eksperimentišući sve dok ne stvore originalnu kompoziciju koja se sastoji iz fraza što pevaju naizmenično, ili u vidu zova i odgovora. Oni pevaju s takvom preciznošću da za neizvežbano uvo to zvuči kao jedna neprekidna pesma koju peva jedna ptica. Svaki partner može da peva oba dela ili da otpeva čitavu pesmu solo u odsustvu svog supružnika. Ova jedinstvena sposobnost očigledno pomaže pticama u gustim kišnim šumama da lociraju i identifikuju njihove sopstvene supružnike.

 Kompozitori i imitatori

Kako ptice u stvari uče i izmišljaju svoje pesme tema je koja se još uvek istražuje, ali jedna stvar je sigurna: njihove metode učenja su brojne i različite. Evo primera raznolikosti pronađene u ptičjem svetu.

Muška zeba ima svoju pesmu u najmanju ruku delimično usađenu u svoj mozak u vreme parenja. Čak i ako odraste potpuno izolovano od drugih ptica, njegova pesma, iako neprirodna, još uvek će imati isti broj tonova i biti otprilike iste dužine kao normalna pesma. Međutim, da bi ispravno razvio šablon, on mora čuti pesmu drugih zeba mužjaka pre nego što je dovoljno star da bi pevao, i mora je čuti ponovo sledećeg proleća. Zatim, kao i ljudski profesionalni pevač, ovaj pernati virtouz mora da usavrši svoju pesmu vežbanjem, vežbanjem, vežbanjem — pokušavajući uvek iznova da uskladi svoj mladalački glas s arijom koju ima u glavi.

Oregonski junko izmisliće svoje sopstvene pesme ako ne čuje rodnu pesmu. Ali kad jednom čuje jasnu i jednostavnu junko pesmu, prestaće da izmišlja i zvučaće baš kao i svi drugi. S druge strane, kreativnost arizonskog junka biće stimulisana slušanjem odraslog junka. On neće kopirati ono što čuje već je podstaknut da izmisli svoju sopstvenu unikatnu pesmu.

Najjači dokaz da su neke pesme genetski usađene pružaju „mladunci paraziti“. Na primer, kukavica polaže svoja jaja u gnezda drugih vrsta ptica, koje služe kao staraoci. Kad se izleže, kako mladunče kukavice zna da nije isto kao njegov poočim i da ne treba da peva kao on? Kukavičja pesma mora biti čvrsto usađena u njenom mozgu do vremena rođenja.

Prema tome, u mnogim slučajevima pesma ptice je, kako se čini, stvar genetike. Čak i ako ptica nikad ne nauči svoju prirodnu pesmu, ona neće jednostavno kopirati i prihvatiti pesmu druge vrste. Neki istraživači misle da je nejasan šablon prirodne pesme prisutan u mozgu i da ptica može da ispita ono što sluša i kopira zvuk koji najviše nalikuje šablonu.

A kakve mozgove imaju! Naučnik Fernando Notebom (Fernando Nottebohm) došao je do iznenađujućeg otkrića da su mozgovi ptica pevačica laterizovani, to jest, da su organizovani prema levim i desnim stranama, svaka sa sopstvenim naročitim funkcijama. On je takođe odredio lokaciju sposobnosti učenja pesama na posebnom području ptičjeg mozga. Kod mužjaka kanarinca u razvoju, ovaj segment stvarno raste i skuplja se u zavisnosti od njegove potrebe da nauči nove melodije za dolazeću sezonu parenja. Kanarinci rano u životu pokušavaju da pevaju, ali čak i ovi majstori pesme ne stiču profesionalni status do osam ili devet meseci starosti.

Druge ptice pevačice specijalizuju se u stvaranju varijacija na neku temu, pozajmljujući postojeću pesmu i radeći pomno na njoj ili menjajući redosled tonova ili stavaka. Takve ptice koje oponašaju već su dugo predmet našeg divljenja, naročito one ptice koje koriste svoje sposobnosti da „govore“ ili da imitiraju ljudske glasove. Pevači imitatori iz ptičjeg sveta uključuju lirorepu iz Australije, trstenjaka mlakara, evropskog čvorka, žutogrudog vatića i američkog drozda iz Severne Amerike. Ovaj poslednji može da ima tuceta pesama na svom repertoaru, uključujući čak i imitiranje žabe ili cvrčka. Zaista je fascinantno slušati američkog drozda i njegovu veselu mešavinu izvadaka iz dobro poznatih klasika ptičjeg sveta.

Kad ova krilata stvorenja pevaju svoje prijatne melodije, ne samo da ih možete čuti već ih s cenjenjem možete i slušati. Sutrašnja predstava počeće vrlo rano ujutro. Hoćete li uživati u njoj?

[Okvir na 19. strani]

Poznati zvuk

Jedan naučnik u Britaniji opazio je nekakav poznati zvuk u pesmama nekolicine drozdova pevača. Snimio je takvu pesmu i elektronski je analizirao. Na njegovo iznenađenje, bila je veoma slična elektronskom cvrkutu telefonâ, koje distribuira Telecom, britanska telefonska kompanija. Očigledno, ptice pevačice su čule melodiju, pokupile je, i dodale svom repertoaru. Drozdovi koji izvode serenade lako su mogli da pokrenu neke nesumnjajuće Britance da jurnu na telefon.

[Izvori slika na 18. strani]

Kamerik / H. Armstrong Roberts

T. Ulrich / H. Armstrong Roberts