Razvod — gde Istok susreće Zapad

Od dopisnika Probudite se! iz Japana

„HAJDE da se i ja isto povučem s mog posla.“ Ove reči iznenadile su šefa u glavnoj japanskoj trgovačkoj kompaniji koji je odlazio u penziju. Njegova žena je htela da se povuče od toga da bude njegov bračni drug i njegova domaćica. Njihova zemlja doživljava rast u stopi razvoda, koji, začudo, gutaju osobe srednjih godina i starije. Među onima koji su u svojim 50-tim i 60-tim, broj razvodâ se za 20 godina utrostručio. Dizanje ruku od njihovih brakova izgleda da postaje njihova zadnja šansa za nalaženje srećnijeg života.

Na drugom kraju starosne lestvice, mlađi parovi koji su se razočarali jedno drugim za vreme svog medenog meseca odlučuju da sprovedu Narita rikon (Narita razvod). Narita je tokijski međunarodni aerodrom, i taj izraz se odnosi na novovenčane parove koji jedno drugome i svom braku kažu doviđenja kad ponovo stignu u Naritu. U stvari, svaki četvrti ili peti u Japanu traži razvod. Oni na razvod gledaju kao na vrata za srećniji život.

Čak i u Hongkongu, gde su stare kineske vrednosti još uvek jake, stopa razvoda se više nego udvostručila za šest godina između 1981. i 1987. U Singapuru, razvođenje se među muslimanima i nemuslimanima povećalo za skoro 70 posto između 1980. i 1988.

Kao što je svima poznato, gledišta žena na Istoku dugo se suzbijaju. Na primer, nekada u Japanu, muž je mogao da se razvede od svoje žene uz samo „tri i po reda“ pisanja. Sve što je trebalo da uradi bilo je da u tri i po reda napiše izjavu kojom potvrđuje razvod i uruči taj papirić svojoj ženi. Njegova žena, s druge strane, nije tako lako mogla da dobije razvod osim ako bi se sklonila u hram koji je pružao utočište ženama što beže od nasilnih muževa. Bez sredstava da bi sebe izdržavale, žene su morale da podnose brakove bez ljubavi i čak preljubničke afere svojih muževa.

 Danas, mnogi muževi koji urone u korporacijski sistem praktično napuštaju svoju porodicu. On ne vidi ništa loše u tome da živi za svoju kompaniju. Uz takvu predanost poslu, on zanemaruje potrebu njegove žene da je neko sasluša, i gleda na nju kao na neplaćenog slugu koji kuva, čisti i pere za njega.

Međutim, priliv zapadnjačkih ideja menja način na koji žene s Istoka gledaju na brak i bračni život. „Indirektno, ’oslobođenje‘ žena je“, primećuje Asia Magazine, „jedinstven i najvažniji faktor koji dovodi do porasta stope razvodâ u Aziji.“ Antoni Jau (Antony Yeo), direktor singapurskog Centra za savetovanje i negu, rekao je: „Žene su postale sigurnije u svoja prava i svesnije svog dostojanstva. One više nisu voljne da sede u zapećku i ćutke podnose stvari. Današnje žene imaju više mogućnosti izbora i manje tolerancije prema zanemarivanju i zloupotrebi. A razvod je realna mogućnost izbora za one koji ne mogu da pronađu bračnu sreću, naročito kad je sramota koja ga okružuje uveliko uklonjena i nije ono što je bila pre 25 godina.“

Zapadne zemlje su takođe iskusile duboku promenu u toku minule četvrtine veka. Samjuel H. Preston (Samuel H. Preston) nazvao je tu promenu „zemljotresom koji je drmao američku porodicu u proteklih 20 godina“. U 1985. od svih domova s decom ispod 18 godina skoro su jedna četvrtina bili domovi s jednim roditeljem, uglavnom zbog razvoda. Prognozirano je da bi 60 posto dece rođene 1984. moglo da živi u domu s jednim roditeljem pre nego što napune 18 godina.

Uz malaksavajuću instituciju braka, da li razvod stvarno predstavlja vrata za srećniji život? Da bismo odgovorili na to hajde najpre da ispitamo šta je prouzrokovalo da ljudi na razvod gledaju kao na univerzalni lek za njihove porodične probleme.

[Okvir na 4. strani]

Plod „kućnog razvoda“

ISPOD brojnih stvarnih razvoda prikrivaju se „pritajeni“ razvodi. U Japanu, gde su mnoge žene još uvek ekonomski zavisne od svojih muževa i podložene nastavljajućoj tradiciji muške dominacije, parovi mogu nevoljno živeti pod istim krovom u stanju koje je nazvano „kućni razvod“. U jednoj takvoj situaciji, žene naginju da svu svoju energiju ulože u podizanje dece. Često su ove majke previše zaštitničke, otežavajući deci da kasnije stoje na svojim sopstvenim nogama.

Kao rezultat, kad takvi majčini sinovi porastu i ožene se, mnogi od njih pate od „sindroma nedodirljivosti“. Oni uopšte nikada s ljubavlju ne dotaknu svoje žene, čak ni posle nekoliko godina bračnog života. Oni pate od onoga što je označeno kao problem „Ja volim Mamu“ i žene se često zato što su im majke rekle da to urade. Prema Asahi Evening News, dr Jasuši Narabajaši (Yasushi Narabayashi), koji se specijalizuje za savetovanje u vezi s brakom, kaže da je problem već jednu deceniju u porastu i da postoje desetine hiljada muškaraca koji se plaše da traže savet jer se stide.