Naše svestrano čulo mirisa

OŽIVLJUJE USPOMENE, POBOLJŠAVA UKUSE

KOJA je vaša najdraža aroma? Kada je ovo pitanje bilo postavljeno nekolicini ljudi, njihovi odgovori bili su fascinantni. Pržena slanina. Slani vazduh s okeana. Čist veš što leprša na vetru. Sveže pokošena trava. Pikantni začini? Dah šteneta. Upitani dalje zašto su to njihovi najdraži mirisi, svi su imali naročitu, živopisnu uspomenu koje bi se setili na prvi dašak odora. Vrlo često uspomene su bile iz detinjstva.

Jedna mlada žena priseća se ležanja na svom krevetu u jutro, dok se napadna aroma pržene slanine uvlači u sobu, pozivajući je na doručak s njenom porodicom.

Luiza, s 58 godina, rekla je da je miomiris morskog vazduha odnosi u leta njenog detinjstva na obalu Mejn u Sjedinjenim Američkim Državama. „Ta sloboda koju smo imali“, kaže ona, „dok smo trčali i igrali se u pesku, iskopavajući školjke i kuvajući ih na otvorenoj vatri!“

Mišel, sa 72 godine, seća se vremena kad je kao dete pomagala svojoj majci da sakupi veš s konopca, zarivajući svoje lice u naramke dok ga je nosila u kuću, dišući duboko da bi osetila svež, čist miomiris.

Sveže pokošena trava širi miris koji Džeremija vraća 55 godina unazad, u dane kad se kao dete na jednoj farmi u Ajovi vozio na prikolici punoj sveže pokošene trave koju su nosili u senik da bi pobegli od kiše koju su on i njegov otac mogli namirisati da dolazi.

„Pikantni začini“ bio je odgovor 76-godišnje Džesi, koja je zatvorila svoje oči i  ispričala o svom porodičnom spremanju jabučnog putera (jedna žestoko začinjena vrsta džema koja se pravi u Sjedinjenim Američkim Državama) u gvozdenoj šerpi u prirodi. Bilo je to pre sedamdeset godina ali uspomena je još uvek vrlo živa.

Karol se seća malog umiljatog šteneta koje je držala na svom krilu kad je imala 5 godina i seća se mirisa štenećeg daha. O, da, taj miris joj pruža osećaj topline na suncu na jednom starom prednjem tremu u maloj haljinici od krepa.

A, kako je s vama? Da li vas je miris ikada radovao kao što raduje druge — dozivajući uspomene, oživljujući emocije? Jeste li ikada osetili da vas je okrepio planinski vazduh s mirisom bora, ili da ste osveženi oštrim mirisom morskog povetarca? Ili vam je možda išla voda na usta nakon što ste uhvatili zalutali dašak iz pekare. Neurolog Gordon Šeperd (Gordon Shepherd) izjavio je u časopisu National Geographic: „Mi mislimo da u našim životima dominira naše čulo vida, ali što vam se više približava vreme ručka, sve više shvatate koliko je vaše pravo zadovoljstvo u životu vezano za mirisanje.“

Mirisanje čini čuda za naše čulo ukusa. Dok papile za ukus razlikuju slano, slatko, gorko i kiselo, naše čulo mirisa hvata druge, prefinjenije elemente ukusa. Kad ne bi imali miris, jabuka i luk mogli bi da imaju praktično isti ukus. Ili, na primer, isprobajte koliko ukusa izgubi parče čokolade kad ga pojedete dok držite vaš nos zatvorenim.

Zamislite neko jelo koje otvara apetit — recimo tek ispečenu pitu. Te primamljive arome dižu se iz nje zato što ona oslobađa molekule i prepušta ih strujama vazduha. Tu prolazi vaš nos i čežnjivo udiše. On usisava vazduh i šalje te molekule na njihov put kroz zadivljujuću mašineriju našeg čula mirisa.

Za detaljnije ispitivanje procesa olfakcije pogledajte okvir na 24. i 25.  strani. Komplikovanost i kompleksnost ovog čula zaista uliva strahopoštovanje.

Odori i njihovi uticaji na vas

Proizvođači parfema, glavni kuvari, i vinari vekovima priznaju moć aroma da osvoje um i zadovolje čula. Danas, psiholozi koji se bave miomirisima i biohemičari pokušavaju da iskoriste moć mirisa na nove načine. Eksperimentišući s miomirisima počevši od miomirisâ dolinskog đurđevka do onih od jabuka i primesa, inženjeri za odore pumpaju mirise u škole, poslovne zgrade, staračke domove, i čak i u podzemnu železnicu da bi istražili efekte na um i ljudsko ponašanje. Tvrde da određeni mirisi mogu da utiču na raspoloženje, čineći ljude prijateljskijim, pospešujući njihovu efikasnost na radnom mestu, i čak poboljšavajući mentalnu budnost.

Prema časopisu The Futurist, ljudi se okupljaju u modernom klubu zdravlja u Tokiju, u Japanu, radi 30-minutnog „aromatskog koktela“ za koji se kaže da oslobađa od stresa gradskog života. Japanski naučnici izučavaju takođe efekte šumskog vazduha na ljude i preporučuju šetnju kroz šumu kao lek za napete živce. Utvrđeno je da terpeni (miris bora) koje drveća luče odmaraju ne samo telo već naročito mozak.

Nisu svi odori zdravi; daleko od toga. Ono što jednu osobu očarava drugu bi sasvim moglo da oneraspoloži. Odavno se zna da jaki odori, čak i od parfema, pojačavaju astmu i izazivaju alergijske reakcije kod nekih ljudi. Zatim, takođe, postoje i smradovi za koje se svi slažu da su neprijatni — štetni gasovi koje rigaju industrijski dimnjaci i izduvne cevi motornih vozila, užegli odori đubrišta i kontejnera za smeće, i pare lako isparljivih hemikalija koje se koriste na mnogim radnim mestima u industriji.

Naravno, opasne hemikalije pojavljuju se i prirodno u našoj okolini ali obično su tako raspršene da su neškodljive. Međutim, kad su takve hemikalije visoko koncentrisane, prevelika izloženost njima može da prouzrokuje čak da elastične olfaktorne nervne ćelije degenerišu. Na primer, stručnjaci su razređivače kao što su oni koji se koriste pri bojenju, kao i mnoge druge industrijske hemikalije, uvrstili u listu opasnih za olfaktorni sistem. Postoje takođe i fizički poremećaji koji mogu da ometaju ili da unište čulo mirisa.

Da li cenite taj dar?

Čulo mirisa je svakako vredno zaštite od takvih pretnji kad god je moguće. Zato upoznajte se dobro s rizicima u vezi s bilo kojim hemikalijama s kojima morate da radite, i preduzmite svaku razumnu meru predostrožnosti koja je potrebna da se zaštiti vaš osetljivi olfaktorni sistem. (Uporedi 2. Korinćanima 7:1.) S druge strane, dobro je biti jednako zabrinut za osetljivosti drugih. Visok nivo čistoće, uključujući naše domove i naša tela, može mnogo učiniti u ovom pogledu. Neki izabiraju da budu posebno oprezni s upotrebom parfema — naročito kad planiraju da budu u neposrednoj blizini mnogih drugih za neko vreme, kao u nekom pozorištu ili u Kongresnoj dvorani. (Uporedi Matej 7:12.)

Ipak, uopšteno, olfaktorni sistem je dar koji zahteva malo održavanja. Od nas traži malo u pogledu brige i zaštite, pa ipak on nam donosi svakodnevno obilje malih zadovoljstava u životu. Kada dobijete neki dar koji vas raduje, da li osećate želju da se zahvalite darovaocu? Milioni ljudi danas se svesrdno zahvaljuju Stvoritelju radi čudesnog načina na koji je ljudsko telo stvoreno. (Uporedi Psalam 139:14.) Sasvim se možemo nadati da će više takvih zahvala i hvala uzići k njemu i da će, kao žrtve drevnih Izraelaca, biti kao „ugodni miris“ našem ljubaznom, velikodušnom Stvoritelju (Brojevi 15:3; Jevrejima 13:15).

 [Okvir/Dijagram na stranama 24, 25]

Kako radi čulo mirisa

Prvo, miris se otkriva

KADA udišete mirisi ulaze u nosne prolaze. Takođe, kad gutate hranu, molekuli bivaju gurnuti uz zadnji deo usta i u nosnu šupljinu. Ipak, mirisni vazduh mora najpre da prođe pored „straže“. Nozdrve oblažu trograni živci (1), što izazivaju kijanje kad osete oštre ili iritirajuće hemikalije. Ovi živci takođe pružaju zadovoljstvo time što reaguju na jačinu nekih ukusa.

Zatim, kovitlaci koji se formiraju kad se vazdušne struje vrte oko tri koštane izbočine nalik svicima nazvane školjkama (2), potiskuju mirisne molekule nagore. Vazdušna struja, ovlažena i zagrejana duž puta, nosi molekule do epitela (3), primarnog područja recepcije. Taj komadić tkiva veličine nokta palca, smešten u uskom kanalu visoko gore u nosu, nakrcan je s nekih deset miliona senzornih neurona (4), od kojih se svaki dodiruje s brojnim ispupčenjima sličnim dlačicama, nazvanim cilije, što se kupaju u tankom sloju sluzi. Epitel je tako osetljiv da može da otkrije 1/460 000 000 miligrama nekih mirisa u jednom jedinom dašku vazduha.

Ali kako se tačno mirisi detektuju još uvek je obavijeno velom tajne. Na kraju krajeva, ljudi mogu da razlikuju do 10 000 mirisa. A postoji više od 400 000 mirisnih supstanci u našoj okolini, dok hemičari neprestano stvaraju nove. Dakle kako naš nos može da se snađe u svoj toj olfaktornoj gunguli? Čak više od 20 različitih teorija pokušavaju da objasne tu misteriju.

Tek nedavno naučnici su napredovali ka rešavanju dela ove zagonetke. Pronađen je neki dokaz 1991. da postoje sićušni proteini, nazvani olfaktorni receptori, utkani po ćelijskim membranama unutar cilija. Očigledno se takvi receptori drugačije vezuju za različite tipove mirisnih molekula, dajući tako svakom mirisu različit „otisak prsta“.

Drugo, miris se prenosi

Da bi se ova informacija prenela do mozga, odašilju se kodirane elektrohemijske poruke kroz olfaktorne neurone (4). Dr Luis Tomas (Lewis Thomas), naučni esejista, naziva ove neurone ’petim čudom savremenog sveta‘. Oni su jedine primarne nervne ćelije koje se umnožavaju svakih nekoliko nedelja. Isto tako, oni nemaju nikakvu zaštitnu barijeru između njih i okolnih nadražaja, kao što to imaju senzorne nervne ćelije koje se skrivaju zaštićene unutar oka i uva. Umesto toga, olfaktorni živci se pružaju iz samog mozga i dolaze u direktan kontakt sa spoljašnjim svetom. Tako je nos mesto susreta mozga i okoline.

Svi ovi neuroni vode do istog odredišta: parnih olfaktornih glavica (5) s donje strane mozga. Ove glavice jesu glavna relejna stanica ka drugim delovima mozga. Međutim, one prvo uređuju poplavu olfaktornih informacija, odbacujući sve osim bitnih, a zatim ih šalju dalje.

Treće, miris se oseća

Olfaktorne glavice su na komplikovan način „ožičene“ s limbičkim sistemom (6), elegantno savijenim skupom organa koji igra ključnu ulogu u čuvanju uspomena i u izazivanju emocionalnih reakcija. Ovde je mesto gde se „hladni svet realnosti transformiše u ključajući kazan ljudskih emocija“, prema knjizi The Human Body. Limbički sistem je toliko sveobuhvatno povezan s čulom mirisa da se o njemu dugo govorilo kao o rinencefalonu što znači „nosni mozak“. Ova bliska veza između nosa i limbičkog sistema može da objasni zašto mi tako emotivno i nostalgično reagujemo na mirise. Aha! Pržena slanina! Čist veš! Sveže pokošena trava! Dah šteneta!

U zavisnosti od toga koji smo miris osetili, limbički sistem može da aktivira hipotalamus (7), koji zatim može usmeriti glavnu moždanu žlezdu, hipofizu (8), da proizvede različite hormone — na primer, one hormone koji kontrolišu apetit ili polne funkcije. Onda, nije čudo što nas miris hrane može iznenada učiniti gladnima ili što se parfem može smatrati važnim faktorom u polnoj privlačnosti.

Limbički sistem takođe seže i u neokorteks (9), prilično intelektualan, analitičan komšiluk unutar mozga. Tu je mesto gde se novosti iz nosa mogu uporediti s ulaznim informacijama  što dolaze od drugih čula. Vi u trenu možete spojiti takve podatke kao što su oštar miris, pucketav zvuk, i slaba magla koja lebdi u vazduhu, da formiraju zaključak — vatra!

I talamus (10) ima svoju ulogu, posredujući možda između onih veoma različitih delova, „emotivnog“ limbičkog sistema i „intelektualnog“ neokorteksa. Olfaktorna kora (11) pomaže da se razluči između sličnih mirisa. Takođe, različiti delovi mozga mogu da šalju poruke nazad do transmisionih stanica, do olfaktornih glavica. Zašto? Tako da bi onda glavice mogle da prilagode percepciju mirisa, praktično smanjujući njihovu jačinu ili čak isključujući ih.

Možda ste primetili da hrana ne miriše kao da poziva kad je vaš apetit zasićen. Ili jeste li ikada bili izloženi prodornom, neobuzdanom mirisu što izgleda postepeno bledi s vremenom? Olfaktorne glavice, koje informiše mozak, izazivaju ove promene. Njima mogu pomoći receptorske ćelije na cilijama, za koje se kaže da se lako zamaraju. To je korisna karakteristika, naročito kad smo suočeni s jakim neprijatnim mirisima.

Pravi sistem, zar ne? Ipak, mi smo ga jedva dotakli! Čitave knjige posvećene su ovom zamršenom i prefinjenom senzorskom sistemu.

[Dijagram]

(Vidi publikaciju)

[Okvir na 26. strani]

Disfunkcija mirisanja

Milioni ljudi pate od disfunkcije mirisanja. Miomiris proleća ili ukusna hrana znače malo ili ništa za njih. Jedna žena opisala je njen iznenadni potpuni gubitak mirisanja na ovaj način: „Mi svi znamo o slepoći i gluvoći, i sigurno nikad ne bih menjala moju nesposobnost za te nedaće. Ipak mi bogatu aromu kafe i sladak ukus pomorandži uzimamo tako zdravo za gotovo da kada izgubimo ove osećaje, to je skoro kao da smo zaboravili kako se diše“ — iz časopisa Newsweek.

Poremećaji u mirisanju mogu čak biti opasni po život. Jedna žena po imenu Eva objašnjava: „Morala sam da budem veoma obazriva, pošto nisam bila u stanju da mirišem. Zadrhtim kad pomislim da dolazi zima, jer moram da zatvorim sve prozore i vrata mog stana. Bez svežeg vazduha, lako bi me mogla savladati gasna isparenja ukoliko bi se plamičak za paljenje na gasnom štednjaku ugasio.“

Šta dovodi do disfunkcije mirisanja? Dok postoje više od dvadeset uzroka, tri su najuobičajenija: povreda glave, gornja respiratorna virusna infekcija, i oboljenje sinusa. Ako su putevi nerava prekinuti, ako se epitel učini neosetljivim, ili ako vazduh ne može da dospe do epitela zbog zapušenosti ili upale, čulo mirisa nestaje. Pošto se uvidelo da su ti poremećaji glavni problem, osnovani su klinički istraživački centri za ispitivanje ukusa i mirisa.

U jednom intervjuu, dr Maksvel Mouzel (Maxwell Mozell) sa Državnog univerziteta njujorškog zdravlja i Naučnog centra u Sirakuzi ispričao je: „Ovde smo imali pacijente koji su [osećali loše mirise koje su opažali samo oni]. Osećali su užasne stvari. Jedna žena je sve vreme osećala ribu. Zamislite da svakog minuta svakog dana osećate ribu ili zapaljenu gumu.“ Nakon što se 11 godina patila s neprijatnim mirisom u svom nosu i depresijom kao posledicom, jedna žena je našla neposredno olakšanje nakon što joj je jedna od olfaktornih glavica hiruški odstranjena.

[Slike na 23. strani]

Dah šteneta

Pržena slanina

Sveže pokošena trava