Nijalaland — raj koji čovek nije pokvario

Od dopisnika Probudite se! iz Južnoafričke Republike

KAKVA osvežavajuća promena za nas osmoro stanovnika grada!

Nalazimo se u Nijalalandu — velikom pešačkom području na severu nacionalnog parka Kriger Južnoafričke Republike. Ime je dobio po lepoj antilopi koju vidite prikazanu na ovoj strani. Ovo je nijala mužjak.

Noć je, i mi sedimo oko vatre od trupaca jedući bufalji gulaš. U okolnom rastinju su slonovi, lavovi, leopardi, bufala, i druge veličanstvene životinje. Ali mi se osećamo sigurnima pod nadzorom dvojice čuvara parka. U stvari, mi se podsećamo da je ovde mnogo sigurnije od življenja u gradu punom kriminala ili od putovanja po prometnom autoputu.

„Jeste li čuli tu Otus senegalensis sovu?“ pita Kvibas Ventsel, dežurni čuvar parka. On vešto ponavlja taj zov, prrrrup. „To je“, dodaje on, „karakterističan zov koji se čuje u ovom području. U  našoj sutrašnjoj šetnji, istaćiću neke ptice, zato ponesite sa sobom knjigu o pticama.“

Nijalaland je takođe i botanički raj. Mali broj mesta na zemlji mogu se meriti s njegovom raznovrsnošću biljnog života. Prema Illustrated Guide to the Game Parks and Nature Reserves of Southern Africa Reader’s Digesta to je zato što se „devet afričkih glavnih ekosistema“ stiču na severu parka Kriger. „Tu“, nastavlja knjiga, „močvara susreće sasušeno žbunje, šuma otvorenu čistinu, stena duboki pesak.“ Oko 400 kvadratnih kilometara ove jedinstvene regije odvojeno je kao Nijalalandovo pešačko područje. Uz izuzetak malobrojnog osoblja kampa, niko drugi od ljudi ne živi ovde, i uopšte ne postoje turistički putevi.

Kvibas pokušava da pojede svoju večeru dok odgovara na naša mnoga pitanja. On ima diplomu magistra nauke sa Pretorijskog univerziteta, gde je studirao postupanje s divljim životinjama, zoologiju, i botaniku. Uskoro smo utvrdili da njegovo znanje nije samo teoretsko.

„Jesi li imao neke opasne susrete s divljim životinjama?“

„Bio sam lažno napadnut nekoliko puta“, odgovara Kvibas, „ali nikad od životinje koja bi stvarno nameravala da me ubije.“

„Kad lav napada, po čemu znaš da je to samo lažan napad?“

„Kad se zaustavi na oko četiri ili pet metara od tebe i prekida svoj odlučan trk“, odgovara on.

Čuvari parka kao što je Kvibas obučeni su da sačuvaju prisebnost kad neka životinja napada. On objašnjava: „One izazivaju tebe, a ti testiraš životinju. Tipična situacija može biti lavica s mladuncima ili mužjak koji isprobavaju. Napadom, životinja ti govori, ’Prestupaš — uplićeš se u moju privatnost, i bolje je da odeš.‘ U međuvremenu, ja repetiram svoju pušku i spreman sam za njega. Uvek povučem jednu zamišljenu liniju. Ako pređe preko te linije, onda ću morati da pucam. Ali u mom iskustvu one uvek stanu pre toga, i nikad na obilasku nisam morao da ubijem nijednu životinju.“

Očigledno, Kvibas nije lovac na trofeje. Mi smo oduševljeni njegovim cenjenjem za divlje životinje. Ali postaje kasno, a sutra  moramo rano da ustanemo. Pošto smo rekli laku noć, povlačimo se u četiri mala krovinom pokrivena bungalova u obliku slova A podignuta na stubićima.

U 4.45 ujutro, budi nas Vilson, kuvar u kampu. Posle doručka vozimo se na mesto odakle će otpočeti naše pešačenje. Zahvalno gledamo na oblačno nebo. U letnjim danima bez oblaka, temperatura može dostići preko 40° celzijusa.

Za neke od nas, ovo je potpuno novo iskustvo. Isprva se osećamo malčice nervozni oko toga da ćemo možda zgaziti na zmiju ili da će nas napasti divlja životinja. Ali uskoro takve strahove zamenjuje osećaj zadivljenosti nad širokim otvorenim prostranstvima prekrivenim zelenim drvećem dokle god dopire pogled. Rastinje je puno života od pesme ptica i žagora insekata. Oh, kakvo je zadovoljstvo disati svež, nezagađen vazduh!

Svaki čas, Kvibas i njegov pomoćnik, Elion Ankuna, zaustavljaju se da bi nam pokazali nešto interesantno, kao što je kolona mrava vojnika ili tragovi neke životinje. Dolazimo do drveta s termitskim brežuljkom oko svog stabla. „Ovo je“, objašnjava Kvibas, „nijala bobičasto drvo. Često ga možete videti kako raste na termitnjacima. Delovanje termita obogaćuje zemljište, a to koristi drvetu.“

Nakon jednočasovnog pešačenja, prolazimo pored jednog drveta koje je oborio slon. „Iako je ovo drvo žilavo“, objašnjava Kvibas, „ono nije nikakva prepreka za jednog slona. On jednostavno pređe preko njega. To oni čine često. Može zvučati malo negativno, ali postoje i pozitivni aspekti. Za nekoliko meseci, ovo drvo će verovatno biti mrtvo. Kako truli, ono obezbeđuje hranu za male organizme i otpušta minerale u tlo.“

„Pretpostavljam“, dodaje jedan iz naše družine, „da ako se populacija slonova ne bi kontrolisala, područje kao što je ovo pretvorilo bi se u pašnjak.“

„Tačno“, odgovara Kvibas. „Ne bi ostalo ni jedno drvo. U parku Kriger, pokušavamo da populaciju slonova održavamo na oko 7 500, što je, prema našem sadašnjem saznanju, ono što Kriger može da nosi.“

Onda neko primećuje jasan životinjski trag u pesku. Impulsivno uzvikujem: „Mora da su leopardovi!“

„Ne“, kaže Kvibas, „hijenini su. Zapazi da je to jedan asimetričan, ili izduženi, otisak. Isto tako, možeš da vidiš tragove noktiju jer je hijena životinja nalik psu. Ona ne može da uvuče svoje nokte. E sad, ako bi uporedio ovo s mačjim otiskom, kao što je leopardov ili lavov, prilično je lako razlikovati ih. Mačji otisak je simetričan, to jest, okrugao i bez tragova noktiju jer mačke uvlače svoje kandže. Takođe, ako pogledaš zadnje jastučiće, kod hijene postoje dva uvca pozadi, dok mačkolike životinje imaju veće zadnje jastučiće s tri uvca.“

Sada počinjemo da osećamo glad. Zato sedamo na veliki termitski brežuljak i uživamo u maloj užini koju smo mi muškarci nosili u rancima. Posle toga pešačimo prema jednom brdu na koje nas  Kvibas ohrabruje da se popnemo. Na pola puta do gore odmaramo se na nekim stenama i uživamo u veličanstvenom pogledu na gusto žbunje i drveće koje se proteže po širokoj ravnici do planinskog lanca na udaljenom horizontu. Kvibas nas podseća da je ono što mi posmatramo prastaro, što praktično čovek 20. veka nije taknuo. Ali na vrhu brda, iznenađeni smo pronašavši nešto što izgleda kao dobro utabana ljudska staza.

„Ovo je staza slonova“, primećuje Kvibas.

Međutim, ja se pitam kako može biti tako siguran da su je napravile životinje, a ne ljudi. Dok mi se ove misli vrzmaju po glavi, oštrooki Elion pronalazi dokaz. On podiže istrošenu slonovu kljovu.

„Ovo je verovatno staro decenije“, kaže Kvibas.

„Pa“, priznajem ja, „to je izgleda dokaz da je prošlo mnogo vremena otkako je ikoji čovek prošao pored ovog mesta, jer čovek nikad ne bi ostavio tako vrednu stvar.“ Elion stavlja kljovu u svoj ranac da bi je predao upravi parka Kriger.

Vreme brzo prolazi, i već je skoro podne kad opažamo lendrover. Pešačili smo u krug oko 11 kilometara. Kad stižemo natrag u kamp, utvrđujemo da je Vilson pripremio ručak, koji zahvalno gutamo. Nakon sijeste odlazimo u kasnopopodnevnu kratku šetnju duž reke Luvuvu.

Tu je pejsaž raskošan, sa gustim zelenim šipražjem i velikim drvećem, kao što je sikomora sa svojim zadivljujućim vijugavim oblicima. Nakon što smo saznali imena i karakteristike različitog drveća, prolazimo pored čopora babuna koji nas oprezno posmatraju iza nekog žbunja. Zatim sedamo na stenu s koje se pruža pogled na reku.

Dok slušamo vodu koja juri, Elion skreće našu pažnju na četiri nijala ženke koje se iza nas približavaju reci. Na sreću, povetarac duva u našem pravcu, tako da ne otkrivaju naš miris. Gledamo ove prelepe antilope kako svaki čas zastaju da bi gricnule od žbuna. Posle otprilike deset minuta, jedna od njih nas primećuje i daje upozoravajući štek. Istog trena, sve odskakuću.

U međuvremenu, neki ljubopitljivi babuni su došli bliže, i mi čujemo nešto što liči na preterani vrisak mladunca. Verovatno dobija batine od svoje majke jer se previše približio. Zamišljamo je kako govori: ’Da se više nikad nisi usudio da odeš blizu tih ljudi!‘

Postaje mračno, pa moramo da se vratimo natrag u kamp. Po našem povratku, počinje kiša, tako da večeramo u ljupkom, krovinom pokrivenom zaklonu s otvorenim stranama. Slušamo meko dobovanje kiše isprekidano zvucima iz grmlja. Divlje životinje su u blizini, i razgovor se ponovo okreće ka lavovima. Pitamo Kvibasa koliko se puta licem u lice sreo s lavom dok je u obilasku.

„Oko 70 puta“, odgovara on.

 „Kad se to desi, kakva je uobičajena reakcija?“

„Ono što se obično dešava“, odgovara Kvibas, „jeste da je to iznenađenje za obe strane. Ti uđeš u neko područje, kao što smo mi danas, očekujući da vidiš običan prizor, kad odjednom, nekoliko metara pred tobom, grupa lavova koji se odmaraju u hladu. Oni te gledaju, i ti vidiš kako se njihove oči šire kao da ne mogu da veruju u ono što vide. Verovatno se, i moje oči šire, smeje se Kvibas.“ Onda kažem saputnicima: ’Brzo ovamo! Vidite!’ Sledećeg trenutka, čuješ dva ili tri urlika, i oni odlaze. Oni se mnogo više plaše nas nego mi njih.

„U drugim slučajevima, nabasaš na lavicu s mladuncima, a to je onda drukčija priča. Umesto rike, ti čuješ dugo preteće režanje, i vidiš kako njen rep trza s jedne strane na drugu. Ja repetiram pušku i kažem saputnicima da mirno stoje. Onda se povlačimo na miran način, držeći svoje oči uperene na životinju i ne okrećemo leđa.“

Idućeg jutra, mi pešačimo kroz predivni Mašikiripurt — uski klanac sa strmim stenama što opšivaju obe strane. Konačno stižemo do brda s pećinom. Pre nego što se penjemo gore, Elion baca kamen, koji stvara glasan štropot. „Bacio sam taj kamen“, objasnio je kasnije, „za slučaj da su tamo bili lavovi ili druge opasne životinje. To im daje vremena da pobegnu.“

„Inače“, dodaje Kvibas, „mogao bi da pritesniš neku opasnu životinju u ugao, i onda imaš nevolje.“ Kad stižemo do pećine, tamo je, na jednom od kamenih zidova, bušmanska slika. To je jedna žirafa za koju Kvibas kaže da bi mogla biti naslikana pre više od dve stotine godina.

Tokom pešačenja, takođe vidimo krda žirafa, gnua, i zebri. U motornom vozilu, često se možeš približiti ovim stvorenjima, ali peške, kad vetar duva prema njima, oni uvek osete tvoj miris i pobegnu pre nego što se približiš. Slušamo udaljeno krdo zebri kako odlazi galopirajući, i setim se istinitih reči iz Biblije: „Sve životinje zemaljske... bojaće se vas i imaće strah od vas“ (Postanje 9:2).

Do sada smo već stekli cenjenje za Elionovu sposobnost da otkrije životinje i da prepozna njihove tragove. On je iz naroda Tsonga — ljudi poznatih po svojim tragačkim veštinama. Pitamo ga o tome.

„Počeo sam da učim kad sam bio dečačić čuvajući stoku“, objašnjava on.

Kasnije, tokom naše poslednje popodnevne šetnje, Elion je taj koji nas upozorava na zvuk nilskih konja. Uskoro stižemo na mesto s pogledom na reku. Bez sumnje, tamo u vodi je krdo nilskih konja. Mnogi smatraju da je nilski konj najopasnija životinja u Africi. Ali mi smo naučili da imamo poverenje u naše oprezne, dobro obučene čuvare parka. Tiho, mi sedamo na obalu i posmatramo. Svaki čas, glava nilskog konja iščezava pod vodom. Baš kad pomislimo da je neki otišao, on se iznenada podiže, brekćući i raspršujući vodu iz svojih velikih nozdrva. Zatim, skladno, oni ispuštaju svoje nezaboravne zvučne roktaje i otvaraju svoja gigantska usta.

Nakon što smo oko pola sata zaneseni ovim privlačnim prizorima, mi nevoljno odlazimo jer pada mrak. Te večeri, dok sedimo oko logorske vatre, mi ponavljamo obogaćujuća iskustva protekla dva dana. Radujemo se što znamo da zemlja još uvek ima neiskvarenih, divnih mesta kao što je ovo. Što se tiče budućnosti, tešimo se biblijskim obećanjem da će, pre nego što bude prekasno, Bog intervenisati i spasti zemlju od opustošenja. Tada, neće samo Nijalaland već će čitava zemlja imati koristi od Božjeg pouzdanog obećanja: „Evo sve novo tvorim“ (Otkrivenje 11:18; 21:3-5; Isaija 35:5-7).