Zašto je rasa tako sporno pitanje?

JOŠ od početka zabeležene istorije, ideja o „njima“ i „nama“ dominira ljudskim razmišljanjem. Mnogi su sebe ubedili da su oni jedini normalni ljudi s ispravnim navikama obavljanja svega. To je ono što naučnici nazivaju etnocentrizmom, što je ideja da su nečiji sopstveni narod i navike jedini koji vredi.

Na primer, stari Grci nisu imali visoko mišljenje o „varvarima“, termin kojim su označavali svakog ko nije bio Grk. Reč „varvarin“ se razvila iz načina na koji su strani jezici zvučali ušima Grkâ, kao mnoštvo neinteligentnog „var-var“. Takođe su se Egipćani pre njih, i Rimljani posle njih, osećali superiornima u odnosu na ljude koji nisu pripadali njima.

Kinezi su vekovima nazivali svoju zemlju Drung Guo, ili Središnje kraljevstvo, jer su bili uvereni da je Kina centar sveta ako ne i svemira. Kasnije, kad su evropski misionari s crvenom kosom, zelenim očima i rumenim licem došli u Kinu, Kinezi su ih žigosali kao „strane đavole“. Slično tome, kad su se orijentalci prvi put pojavili u Evropi i Severnoj Americi, njihove iskošene oči i ono što se smatralo čudnim običajima napravilo ih je lakim metama ismejavanja i sumnjičavosti.

Međutim, postoji jedna značajna činjenica koja treba da se uzme u obzir, kao što knjiga The Kinds of Mankind kaže: „Verovati u nečiju [rasnu] superiornost je jedna stvar; pokušati da to dokažemo, koristeći naučna otkrića, jeste nešto sasvim drugo.“ Napori da se dokaže da je jedna rasa superiorna nad drugom relativno su novi. Antropolog Ašli Montagju pisao je da „zamisao kako postoje prirodne ili biološke rase čovečanstva koje se jedna od druge razlikuju mentalno kao i fizički jeste jedna ideja koja nije bila razvijena sve do druge polovine osamnaestog veka“.

Zašto je pitanje rasne superiornosti postalo tako istaknuto tokom 18. i 19. veka?

Trgovina robljem i rasa

Glavni razlog je taj što je unosna trgovina robljem do tada dostigla svoj vrhunac, i stotine hiljada Afrikanaca silom su zarobljavane i podvrgavane robovanju u Evropi i Amerikama. Porodice  su često bile odvajane, ljudi, žene i deca bili su poslati u različite delove sveta, da se više nikad ne vide. Kako su trgovci robljem i vlasnici robova, od kojih je većina njih tvrdila da su hrišćani, mogli da odbrane takva nečovečna dela.

Time što su propagirali gledište da su crni Afrikanci prirodno inferiorni. „Sklon sam da verujem da su svi crnci, i uopšteno sve druge vrste ljudi, prirodno inferiorni prema belcima“, pisao je škotski filozof iz 18. veka Dejvid Hjum (David Hume). U stvari, Hjum je tvrdio da čovek ne može da nađe „nikakvih pametnih izuma među [crncima], nikakvih umetnosti, nikakvih nauka“.

Međutim, takve tvrdnje su bile pogrešne. The World Book Encyclopedia (1973) primetila je: „Visoko razvijena crnačka kraljevstva postojala su u različitim delovima Afrike stotinama godina ranije... Između 1 200. i 1 600. godine, cvetao je Crnačko-arapski univerzitet u Timbuktuu u zapadnoj Africi i postao je poznat širom Španije, Severne Afrike, i na Srednjem istoku.“ Ipak, oni koji su bili uključeni u trgovinu robljem bili su brzi da usvoje gledišta filozofa kao što je Hjum, da su crnci inferiorna rasa u odnosu na belu, stvarno, čak niži od ljudi.

Religija i rasa

Trgovci robljem su dobili značajnu podršku od religioznih vođa za svoja rasistička gledišta. Čak u 1450-tim, edikti rimokatoličkih papa odobrili su pokoravanje i porobljavanje „pagana“ i „nevernika“ kako bi njihove „duše“ mogle biti sačuvane za „Božje kraljevstvo“. Dobivši blagoslov od crkve, rani evropski istraživači i trgovci robljem nisu osećali nikakvo gađenje radi svog brutalnog ophođenja s urođenicima.

„U 1760-tim, kao i u mnogim narednim decenijama, crnačko ropstvo su odobrili katolički, anglikanski, luteranski, prezbiterijanski i reformistički sveštenici i teolozi“, kaže knjiga Slavery and Human Progress. „Nijedna savremena crkva ili sekta nije tražila da odvrati svoje članove od posedovanja ili čak od trgovanja crnim robljem.“

Iako su neke od crkava govorile o univerzalnom hrišćanskom bratstvu, one su takođe unapređivale učenja koja su pojačala rasno neslaganje. Na primer, Encyclopaedia Judaica navodi da „su Španci tek posle dugih borbi i teoloških rasprava priznali urođeničke rase koje su pronašli u Americi za ljude obdarene dušama.“

Podrazumevalo se da sve dok su „duše“ takvih urođeničkih rasa „spasene“ time što su obraćene u hrišćanstvo, nevažno je kako se s njima fizički postupa. I kad se došlo do položaja crnaca, mnoge religiozne vođe su dokazivale da je Bog njih ionako prokleo. U pokušaju da to dokažu pogrešno su primenjivali Pismo. Sveštenik Robert Džejmison (Robert Jamieson), A. R. Foset (A. R. Fausset), i Dejvid Braun (David Brown), u svom komentaru Biblije tvrde: „Proklet da je Kanaan [Postanje 9:25] — ova presuda ispunjava se uništenjem Kanaanejaca — propadanjem Egipta, i ropstvom Afrikanaca, potomaka Hama“ (Commentary, Critical and Explanatory, on the Whole Bible).

To učenje da je praotac crne rase bio proklet jednostavno se ne naučava u Bibliji. Istina je da je crna rasa potekla od Kuša, a ne od Kanaana. U 18. veku je Džon Vulman (John Woolman) dokazivao da korišćenje ovog biblijskog prokletstva da bi se opravdalo porobljavanje crnaca, lišavajući ih njihovih prirodnih prava „jeste pretpostavka koja je prekrupna da bi bila prihvaćena u um bilo koje osobe koja iskreno želi da bude vođena solidnim načelima“.

Pseudonauka i rasa

Pseudonauka je isto tako pridružila svoj glas u pokušaju da podrži teoriju da su crnci inferiorna rasa. Knjiga Rasprava o nejednakosti ljudskih rasa od  francuskog pisca iz 19. veka Žozefa de Gobinoa, položila je temelj za mnoga naredna takva dela. U njoj, Gobino je podelio čovečanstvo na tri odvojene rase u opadajućem stepenu vrsnoće: belu, žutu, i crnu. Tvrdio je da su jedinstvene osobine svake rase sadržane u krvi i da bi prema tome bilo kakvo mešanje kroz mešoviti brak rezultovalo degradacijom i gubitkom superiornih osobina.

Gobino je dokazivao da je jednom postojala čista rasa belih, visokih, plavokosih, plavookih ljudi koje je on nazvao Arijevci. Arijevci su bili ti, dokazivao je, što su doneli civilizaciju i sanskrit u Indiju, i Arijevci su ti što su uspostavili civilizacije drevne Grčke i Rima. Ali kroz mešovite brakove s inferiornim lokalnim narodom, ove nekad slavne civilizacije izgubile su se, zajedno s genijalnošću i dobrim osobinama Arijevske rase. Ljudi koji su najbliži čistim Arijevcima što su još preostali, uveravao je Gobino, mogu se naći u severnoj Evropi, naime, među Nordijcima, ako se proširi, među germanskim narodima.

Kako god da okrenemo, Gobinoove osnovne ideje — podela na tri rase, krvno poreklo, Arijevska rasa — nisu imale nikakav naučni temelj, i današnja naučna zajednica ih potpuno diskredituje. I pored svega toga, drugi su ih brzo prihvatili. Među njima bio je Englez, Hjuston Stjuart Čemberlen, koji je bio toliko zaljubljen u Gobinoove ideje da se nastanio u Nemačkoj i podržavao tu stvar da je nada za sačuvanje čistoće Arijevske rase postojala samo kroz Nemce. Bespotrebno je reći da su Čemberlenova književna dela postala vrlo čitana u Nemačkoj, i posledice su bile grozne.

Grozne posledice rasizma

U svojoj knjizi Mein Kampf (Moja borba), Adolf Hitler je tvrdio da je Nemačka rasa ta Arijevska superrasa koja je predodređena da vlada svetom. Hitler je smatrao da su Jevreji, za koje je on rekao da su odgovorni za sabotiranje Nemačke ekonomije, prepreka ka ovoj slavnoj sudbini. Tako je usledilo istrebljivanje Jevreja i drugih evropskih manjina, što je neosporno jedno od najmračnijih poglavlja ljudske istorije. To su bile kobne  posledice rasističkih ideja, uključujući one Gobinoove i Čemberlenove.

Međutim, takva grozota nije bila ograničena na Evropu. Preko okeana u takozvanom novom svetu, ista vrsta neosnovanih ideja nanela je neizrecive patnje generacijama nedužnih ljudi. Iako su afrički robovi konačno oslobođeni u Sjedinjenim Američkim Državama posle Građanskog rata, u mnogim državama prihvaćeni su zakoni koji crncima nisu dozvoljavali da imaju mnoge privilegije koje su drugi građani uživali. Zašto? Beli građani su mislili da crna rasa nema intelektualnu sposobnost da učestvuje u građanskim dužnostima i upravi.

Koliko su samo duboko ukopana rasna osećanja ilustrovano je slučajem koji uključuje zakon protiv mešanja rasa. Ovaj zakon je zabranjivao brakove između crnaca i belaca. Ubeđujući jedan par koji je prekršio ovaj zakon, jedan sudija je rekao: „Svemogući Bog je stvorio belu, crnu, žutu, malajsku, i crvenu rasu, i On ih je postavio na posebne kontinente, i da nije bilo uplitanja u Njegovo raspoređivanje ne bi postojao nikakav razlog za takve brakove.“

Taj sudija je ovo rekao, ne u 19. veku i ne u zabačenom području, već 1958. — i ne više od 100 kilometara od glavnog grada SAD! Zaista, Vrhovni sud SAD nije poništio sve zakone protiv brakova među rasama sve do 1967.

Takvi diskriminatorni zakoni — kao i odeljenost u školama, crkvama, i drugim javnim institucijama i diskriminacija u zapošljavanju i stambenim uslovima — vodili su do građanskih nemira, protesta, i nasilja koje je bilo postalo realnost života u Sjedinjenim Američkim Državama i mnogim drugim mestima. Čak kad bismo ostavili po strani ta uništavanja života i imovine, bol, mržnja, i lične uvrede i patnje koje su rezultovale, mogu se smatrati samo brukom i sramotom takozvanog civilizovanog društva.

Na taj način, rasizam je postao jedna od sila koje najviše razdvajaju ljudsko društvo. Sigurno, mi svi treba da pretražimo naša sopstvena srca, pitajući se: Da li odbacujem bilo koja učenja koja jednu rasu proglašavaju superiornom u odnosu na drugu? Da li težim da se oslobodim mogućih ostataka osećanjâ rasne superiornosti?

Isto tako prikladno je da se pitamo: Kakva nada postoji da rasne pristrasnosti i napetosti, koje su tako raširene danas, mogu biti iskorenjene? Mogu li ljudi različitih nacionalnosti, jezika, i običaja da žive zajedno u miru?

[Slika na 7. strani]

Mnogi belci su crnce smatrali za niže od ljudi

[Izvor]

Reprodukovano iz DESPOTISM—A Pictorial History of Tyranny

[Slika na 8. strani]

Nacistički logori za istrebljivanje bili su kobna posledica rasističkih ideja

[Izvor]

U.S. National Archives photo