Zašto sam ostavio sveštenstvo radi bolje službe

BIO sam zaređen kao katolički sveštenik 31. jula 1955. u svojoj 24. godini. To je bio vrhunac 12 godina oblikovanja koje sam proveo u nadbiskupskoj bogosloviji, u Rakolu, Goa, Indija. A šta je u meni stvorilo želju da budem sveštenik?

Rođen sam u Bombaju, u Indiji, 3. septembra 1930. Sledeće godine, moj otac se penzionisao, i porodica se smestila u Salvador do Mundu, u Bardezu, Goa, na jugozapadnoj obali Indije. Bio sam najmlađi od četvoro dece. Od ranog detinjstva podizan sam po portugalsko-katoličkoj kulturi i tradiciji, što u Goi postoji od 1510, kad ju je Portugalija kolonizovala.

 Moji roditelji, verni svojim verovanjima, bili su revni katolici koji su svake godine slavili Božić, Veliki post, Uskrs, i praznike u čast Device Marije i nekoliko „svetaca“. Sveštenici koji su učestvovali u ovim proslavama često su bili smešteni u našem domu, ponekad i više od deset dana zaredom. Na taj način smo s njima imali stalan kontakt, i oni su na mene kao dečaka ostavili dubok utisak.

Moja služba u Goi, Salamanki, i Rimu

Svešteničku službu sam počeo s velikim entuzijazmom, i nisam imao nikakvih sumnji u vezi s ispravnošću doktrina i postupaka Katoličke crkve. Tokom mojih prvih sedam godina službe u Goi, vršio sam sociopastoralne dužnosti u crkvi Sv. Tome u Panadžiju, glavnom gradu Goe. Istovremeno, na tada Politehničkom institutu Portugalske vlade, držao sam službeni položaj koji je imao dvostruku ulogu — profesor i takođe direktor instituta.

U 1962. bio sam poslat na univerzitet Salamanka, u Španiji, gde sam zaradio svoje zvanje doktora filozofije u Filozofiji zakona i crkvenog prava. Za vreme mog školovanja u oblasti pravosuđa, neki predmeti koje sam izučavao, naročito rimsko pravo i istorija crkvenog prava, podstakli su me da istražim kako se konstitucija Katoličke crkve razvijala i kako je stigla do tačke da identifikuje papu kao Petrovog naslednika s ’primatom sudske vlasti nad crkvom‘.

Radovao sam se što se planiralo da svoje teološke doktorske studije završim u Rimu, u Italiji, gde bih imao mogućnosti da više naučim o hijerarhiji crkve. Preselio sam se u Rim u leto 1965.

U to vreme ekumenski koncil Vatikan II dostigao je svoj vrhunac. Dok sam nastavljao sa svojim teološkim studijama, imao sam zanimljive diskusije s nekoliko teologa i „očeva koncila“ koji su se suprotstavljali ultrakonzervativcima u koncilu. Vladajući papa bio je Pavle VI, s kim sam imao lične kontakte u okviru mog svojstva potpredsednika Udruženja indijskih sveštenika u Rimu.

Rana protivrečja i sumnje

Kroz ceo period ovih kontakata i mojih studija i istraživanja za moje doktorske teze, imao sam mogućnosti da steknem daljnji uvid u istoriju i razvoj osnovne strukture Katoličke crkve. a Nasuprot gledištima konzervativaca u koncilu, koji su bili naviknuti na oblik apsolutne monarhije Pija XII (1939-1958), liberali su konačno uspeli da dobiju odobrenje koncila za Dogmatski ustav crkve (latinski naziv, Lumen Gentium, Svetlo nacija). Između ostalih stvari, u 3. poglavlju on je govorio o pravu biskupa da kao telo učestvuju u potpunoj i vrhovnoj vlasti pape nad crkvom. Ova doktrina bila je duboko ukorenjena u tradiciji ali su je konzervativci smatrali jeretičkom i revolucionarnom.

Ustanovio sam da su oba gledišta neprihvatljiva, jer im je nedostajala istina evanđelja. Ona su izvrtanje Mateja 16:18, 19 i pružaju dopuštenje za sve prošle i buduće nebiblijske doktrine i dogme crkve. b Primetio sam da grčke reči upotrebljene u ovom stavku, peʹtra (ženski rod), što znači „stena“, i peʹtros (muški rod), sa značenjem „komad stene“, Isus nije upotrebio kao sinonime. Osim toga, da je Petru bio dat primat kao steni, nalik ugaonom kamenu, onda ne bi bilo nikakvih rasprava kasnije među apostolima oko toga ko je najveći među njima. (Uporedi Marko 9:33-35; Luka 22:24-26.) Isto tako, Pavle se ne bi usudio da javno ukori Petra što ’nije išao pravo po istini evanđelja‘ (Galatima 2:11-14). Došao sam do zaključka da su svi duhom rođeni Hristovi  sledbenici podjednako slični steni, sa Isusom kao svojim temeljnim ugaonim kamenom (1. Korinćanima 10:4; Efescima 2:19-22; Otkrivenje 21:2, 9-14).

Što sam viši akademski nivo i pastoralni status dostizao i što sam veću razmenu ideja imao, u umu i srcu postajao sam sve udaljeniji od različitih dogmi Katoličke crkve, naročito onih koji se odnose na svešteničko zaređivanje u kontekstu „Misine svete žrtve“ i „Najblagoslovljenijeg sakramenta pričešća“ — nazvanog transsupstancijacija.

Po katoličkom načinu izražavanja, „Misina sveta žrtva“ jeste večna uspomena i beskrvno obnavljanje Isusove žrtve na „krstu“. Ali Hrišćanska grčka pisma u celini i posebno Pavlovo pismo Jevrejima bilo je za mene dovoljno jasno da zaključim da je Isusova žrtva bila jedna savršena žrtva. Njegovo delo bilo je potpuno. Ono niti zahteva niti može da prihvati bilo kakve dodatke, ponavljanja, ili poboljšanja. Ta žrtva data je „jedanput za svagda“ (Jevrejima 7:27, 28, Dimitrije Stefanović).

Moja potraga za istinom se nastavlja

Da bih sebe testirao, nastavio sam da radim za nekoliko biskupija i nadbiskupija u zapadnoj Evropi, za nadbiskupiju Njujorka, i za biskupiju Ferbanks, na Aljasci. Bio je to bolan devetogodišnji ispit u mojoj potrazi za istinom. Uglavnom sam bio uključen u administrativne stvari, crkveno pravosuđe, i sudsku praksu. Držao sam se odvojeno koliko sam god mogao od liturgijskih obreda i ceremonija. Najveći izazov bilo je izgovaranje svakodnevne mise. To je stvorilo ozbiljan sukob uverenja i emocija jer nisam verovao u beskrvnu žrtvu Hrista što se ponavlja niti u transsupstancijaciju niti u zemaljsko sveto sveštenstvo neophodno da pravovaljano i zakonski sprovede „čaroliju“ transsupstancijacije.

Tokom Drugog vatikanskog koncila, postojao je metež u vezi s ovom „čarolijom.“ Liberali koje je predvodila holandska katolička hijerarhija, podupirali su samo „transsignifikaciju“, to jest, da hleb i vino samo znače ili predstavljaju Hristovo telo i krv. S druge strane, ultrakonzervativci, koje je predvodila italijanska katolička hijerarhija, čvrsto su branili „transsupstancijaciju“, to jest, promenu supstance hleba i vina u istinitu i stvarnu supstancu Hristovog tela i krvi uz pomoć „reči posvećenja“ izgovorenih tokom mise. Stoga je postojala izreka: ’U Holandiji se sve stvari menjaju osim hleba i vina, dok se u Italiji ništa ne menja osim hleba i vina.‘

Raskidam

S obzirom na takva pogrešna predstavljanja Hrista i njegovog evanđelja, osećao sam se strašno razočarano i frustrirano što je moj cilj da slavim Boga i spasem duše bio podriven lažnim doktrinama. Zato sam se, u julu 1974, konačno povukao iz aktivne službe uz zahtev za odsustvo na neodređeno vreme. Bilo mi je nelogično i neprihvatljivo da oslobođenje od zakletvi tražim od sveštenstva koje nema nikakve biblijske osnove. Zato sam, od jula 1974. do decembra 1984, ostao potpuno povučen. Nisam se povezao ni sa jednom drugom religijom hrišćanskog sveta jer nijedna od njih nije delila moje zaključke protiv trojstva, besmrtnosti duše, zamisli kako svi pravedni ljudi dobijaju večni život na nebu, i beskrajne kazne paklene vatre. Na ove doktrine gledao sam kao na produkte paganizma.

 Unutrašnji mir i sreća

Moja religiozna povučenost završila se u decembru 1984. U svom svojstvu menadžera posla u Odeljenju kredita i dugovanja u Ankoridžu, na Aljasci, trebalo je da razmotrim nekoliko faktura s jednom mušterijom, Barbarom Lerma. Bila je u žurbi i rekla je da treba da prisustvuje „biblijskom studiju“. Izraz „biblijski studij“ privukao mi je pažnju, i postavio sam joj nekoliko biblijskih pitanja. Ona mi je spremno i efikasno na temelju Pisma dala odgovore koji su prilično bili u skladu s mojim ličnim doktrinarnim zaključcima. Uvidevši da sam imao još pitanja, Barbara me je povezala s Džeraldom Ronkom, koji je bio u podružnici Jehovinih svedoka na Aljasci.

Izgrađujuće diskusije u vezi s Biblijom što su usledile donele su mi unutrašnji mir i sreću. To je bila vrsta ljudi za kojima sam tragao — Božji ljudi. Molio sam se Bogu za vođstvo i u odgovarajuće vreme počeo sam da sarađujem s Jehovinim svedocima kao nekršteni objavitelj dobre vesti. Bio sam istinski iznenađen saznavši da je centrala ove organizacije smeštena u Bruklinu, u Njujorku, samo nekoliko kilometara od Crkve svete porodice u Menhetnu, gde sam služio (1969, 1971, i 1974.) kao pomoćni pastor Parohijske crkve Ujedinjenih nacija.

Pomaganje mojoj porodici da vidi istinu

Posle šest meseci druženja s Jehovinim svedocima u Ankoridžu, 31. jula 1985. preselio sam se u Pensilvaniju. Tu sam imao prednost da dobru vest o Jehovinom Kraljevstvu podelim s mojom sestričinom Majlini Mendanja, koja je nastojala da završi svoje studije biohemije na univerzitetu Skraton. Kad je Majlini saznala da tražim Jehovine svedoke, zapanjila se, pošto su je ranije pogrešno informisali da je ta grupa jedan kult. U prvi mah nije mi ništa rekla jer me je poštovala kao svog ujaka i kao sveštenika i jer je imala visoko cenjenje za moja akademska i pastoralna dostignuća.

Sledeće nedelje, Majlini je otišla u Katoličku crkvu na misu, a ja sam otišao u Dvoranu Kraljevstva na biblijsko predavanje i studij Kule stražare. Te iste večeri seli smo zajedno, ona s katoličkom Jerusalimskom Biblijom a ja s Novi svet prevodom svetih Pisama (New World Translation of the Holy Scriptures). Pokazao sam joj ime Jahve u njenoj Bibliji i ekvivalent, Jehova, u Novi svet prevodu. Bila je uzbuđena saznavši da Bog ima ime i da želi da mu se obraćamo tim imenom. Takođe sam joj rekao kako su doktrine o trojstvu, transsupstancijaciji, i o besmrtnosti duše nebiblijske i pokazao joj odgovarajuće stihove. Praosto je bila zapanjena!

Majlinin interes bio je nadalje podstaknut kad sam joj rekao o nadi u večni  život u raju na zemlji. Pre toga ona se brinula o tome šta bi se s njom desilo prilikom smrti. Smatrala je da nije dovoljno sveta da bi direktno išla u nebo, ali nije mislila ni da je toliko loša da bi trebalo da bude osuđena na večnu kaznu paklene vatre. Zato je jedini izlaz u njenom razmišljanju bilo čistilište, gde bi morala strpljivo da čeka na molitve ljudi i na mise da je pošalju gore na nebo. Međutim, nakon što sam joj pokazao i objasnio nekoliko stihova u vezi s nadom za večni život u raju na zemlji, bila je željna da sazna više o ovoj izvanrednoj dobroj vesti. Majlini je prisustvovala sastancima u Dvorani Kraljevstva sa mnom. Otpočeli smo formalan biblijski studij s lokalnom Svedokinjom. Kratko posle toga, izvršili smo naše predanje Jehovi Bogu i krstili smo se 31. maja 1986.

Moja porodica, naročito moj najstariji brat, Orlando, bili su uznemireni novostima o mom napuštanju sveštenstva. On je razgovarao s mojom sestrom Majrom Lobo Mendanja, koja ga je umirila, govoreći: „Nemojmo se brinuti oko toga, pošto se Alinio ne bi odrekao svih svojih 43 godina teškog rada bez nekog vrlo dobrog razloga.“ U septembru 1987, Majra i njena porodica pridružili su mi se u Viskonsinu, u SAD. Nisam imao nikakvih poteškoća da im predočim nebiblijsku prirodu mnogih katoličkih doktrina i postupaka. Bili su revni da nauče biblijsku istinu. Majlini i ja odmah smo počeli biblijski studij s njima. Kad su se preselili u Orlando, u Floridi, nastavili su svoj studij.

Mir i sreća što smo svi iskusili naveli su nas da dobru vest o Jehovinom Kraljevstvu podelimo s mojom najstarijom sestrom Džesi Lobo, koja živi u Torontu, u Kanadi. Njoj je svedočeno 1983. Međutim, pošto je imala brata sveštenika, verovala je da je ništa neće navesti da promeni svoju veru. Četiri godine posle tog prvog razgovora s Jehovinim svedocima, kad je saznala da sam ja postao Svedok Jehove i da su Majra i njena porodica propovednici dobre vesti, ona je stupila u kontakt s jednim Svedokom koji je odmah utanačio biblijski studij. Džesi je krštena 14. aprila 1990; Majra, moj zet Osvald, i moja sestričina Glinis krstili su se 2. februara 1991. Veoma su srećni što služe Jehovi, Najvišem.

Konzervativni tradicionalisti i liberalni progresisti u Katoličkoj crkvi sigurno su inteligentni ljudi. Oni veruju da vrše Božju volju. Međutim, ne treba da previdimo činjenicu da je ’bog ovoga sveta, onima koji ne veruju, oslepio misli, da ne vide svetlost evanđelja o slavi Hristovoj, koji je slika Božja‘ (2. Korinćanima 4:4, Dimitrije Stefanović). Jasno je, onda, da je mudrost ovog sistema stvari ludost pred Bogom (1. Korinćanima 3:18, 19). Koliko sam samo zahvalan i srećan što Jehova daje „mudrost nevještome“ kroz tačno spoznanje njegove Reči (Psalam 19:7, DK).

Mojih 19 godina službe kao katolički sveštenik jeste prošlost. Sada sam Svedok Jehove. Moja želja je da idem Jehovinim putevima i da sledim njegovog Sina, Isusa Hrista, našeg Kralja i Spasitelja. Želeo bih pomoći drugima da upoznaju Jehovu kako bi i oni mogli steći uslove za nagradu večnog života na rajskoj zemlji, na slavu istinitog Boga, Jehove. (Ispričao Alinio de Santa Rita Lobo)

[Fusnote]

[Okvir na 23. strani]

Ključevi Kraljevstva

Što se tiče ’ključeva kraljevstva nebeskoga‘, njihovo značenje postaje očigledno kad se razmatri prekor koji je Isus uputio religioznim vođama: „Vi uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a koji htedoše da uđu, ne dadoste im“ (Luka 11:52). Matej 23:13 nadalje razjašnjava ’ulazak‘ ukazujući na ulaz u „kraljevstvo nebesko“.

Ključevi koje je Isus obećao Petru sačinjavali su jedinstvenu obrazovnu ulogu koja bi otvorila posebne mogućnosti za pojedince da uđu u nebesko Kraljevstvo. Petar je ovu prednost iskoristio u tri prilike, pomažući Jevrejima, Samarićanima i paganima (Dela apostola 2:1-41; 8:14-17; 10:1-48; 15:7-9).

Svrha tog obećanja, nije bila da Petar diktira nebu šta treba ili šta ne treba da bude svezano ili odrešeno, već da će Petar biti upotrebljen kao nebeski instrument za tri naročita zadatka. To je tako jer je Isus ostao istinska Glava skupštine. (Uporedite 1. Korinćanima 11:3; Efescima 4:15, 16; 5:23; Kološanima 2:8-10; Jevrejima 8:6-13.)

[Slika na 24. strani]

Alinio de Santa Rita Lobo sada Svedok