Šta kaže Biblija

Da li su nam zaista potrebni sveštenici?

„ZAHVALITE se za dar sveštenstva“, rekao je Jovan Pavle Drugi u svom godišnjem pismu sveštenicima na „ Veliki četvrtak“, 1992. Ne samo katolici već takođe i drugi postaju bolno svesni svojih grešaka. Oni osećaju potrebu za nekim ko je prihvatljiv Bogu da im govori Božju volju, da Njemu prinese žrtvu, i da se zauzima pred Bogom za njih. Takva osoba naziva se sveštenik. Da li nam je zaista potreban sveštenik koji bi nam pomogao da dobijemo oproštaj od Boga?

Ideja o sveštenicima i žrtvama nije potekla od ljudi nego od Boga. Da nije bilo nikakvih grehova prema Bogu, ne bi postojala potreba za sveštenicima. U Edenu, savršenom čoveku Adamu nije trebao sveštenik. On je stvoren kao bezgrešan (Postanje 2:7, 8; Propovednik 7:29).

Ko su bili prvi sveštenici?

Svi mi danas nasleđujemo grešnost jer je Adam svojevoljno pogrešio a mi smo njegovo potomstvo (Rimljanima 3:23). Avelj, sin prvog čoveka, Adama, priznao je to. Biblija o njemu kaže: „Verom prinese Abel... žrtvu Bogu“ (Jevrejima 11:4). Iako Avelj i drugi drevni muževi vere — kao što su Noje, Avraham, i Jov — nisu nazivani sveštenicima, oni jesu prinosili Bogu žrtve u korist njih samih ili njihovih porodica. Na primer, Biblija kaže o Jovu i njegovim sinovima: „[Jov] za svakoga od njih prinošaše po jednu žrtvu paljenicu. Jer govoraše Job: Može biti da su se ogrešili sinovi moji“ (Job 1:5). Kako su, ipak, sveštenici i žrtve postali uobičajeni u toliko mnogo kultura?

Osmotrite događaje oko drevnog patrijarha Noja. Noje i njegova porodica bili su jedini ljudi koji su preživeli opšti potop. Kad su stupili na očišćenu zemlju, Noje je sagradio jedan oltar i prineo žrtve u znak cenjenja za Jehovino milosrđe i zaštitničku ruku. Pošto su svi narodi potomci Noja, oni su bez sumnje sledili njegov uzor i s vremenom razvili mnoštvo tradicija koje se odnose na one što zastupaju i na žrtve za grehe (Postanje 10:32).

Više od jednog veka kasnije, u gradu Vavelu izbila je pobuna protiv Boga. Bog je pomešao jezike ljudi i oni su se rasuli (Postanje 11:1-9). Neki sveštenici, koji su sada unapređivali iskrivljena i obezvređena verovanja, razvili su užasne obrede u zemljama u koje su se razasuli. Ipak, Bog je  video potrebu da svoje obožavaoce pouči o njihovoj potrebi za pravim sveštenstvom s prvosveštenikom, podsveštenicima, i žrtvama koje su njemu prihvatljive.

Zbog čega je Bog naimenovao sveštenike

U pravo vreme Jehova je naciji Izrael dao sveštenike koji su vršili dve osnovne funkcije. Prvo, oni su predstavljali Boga pred ljudima kao sudije i instruktori Božjeg Zakona (Deuteronom 17:8, 9; Malahija 2:7). Drugo, oni su predstavljali narod pred Bogom prinoseći mu žrtve u korist naroda. Pavlovo pismo jevrejskim hrišćanima objašnjava: „Svaki prvosveštenik koji se iz ljudi uzima, za ljude se postavlja na službu Bogu, da prinosi priloge i žrtve za grehe... Niko sam od sebe ne određuje sebi to zvanje, ako nije pozvan od Boga“ (Jevrejima 5:1, 4).

Pavle nastavlja da objašnjava kako izraelsko sveštenstvo nije bilo Božji konačni način da pomiri ljude sa sobom. Svešteničke dužnosti bile su simboli koji su ukazivali na bolje stvari, „nebeske stvari“ (Jevrejima 8:5). Kad su jednom te nebeske stvari došle, simboli više nisu bili potrebni. Da to ilustrujemo: vi biste mogli čuvati reklamu za neki proizvod koji vam je očajnički potreban, ali zar je ne biste bacili kad jednom nabavite taj proizvod?

Davno pre nego što je nacija Izrael počela da postoji, Bog je imao na umu sveštenstvo koje bi služilo za blagoslov, ne samo Izraela, već čitavog čovečanstva. Najpre je Izrael bio privilegovan mogućnošću da obezbedi članove tog sveštenstva. Kad je nacija formirana, Jehova je rekao Izraelu: ’Ako... slušate moj glas... Vi ćete za mene biti kraljevstvo sveštenika i svet narod‘ (Izlazak 19:5, 6; uporedite Postanje 22:18). Nažalost, ta nacija je retko slušala Božji glas. Tako je Isus rekao sveštenicima i farisejima: „Kažem [vam] da će se od vas uzeti kraljevstvo Božje, i daće se narodu koji će Bogu donositi plod“. Koji to sada treba da služe kao sveštenici za blagoslov čovečanstva? (Matej 21:43).

Kakvo sveštenstvo hrišćanima stvarno treba?

Zbog toga što nasleđujemo greh od Adama, spasenje u večni život moguće je jedino pomoću savršene žrtve koju je obezbedio Isus (1. Jovanova 2:2). Sâm Isus se zauzima za nas kao Prvosveštenik, baš kao što je predočen izraelskim sveštenstvom. Jevrejima 9:24, DK kaže: „Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je prilika prave, nego u samo nebo, da se pokaže sad pred licem Božijim za nas“. Na taj način, nadvisujuća izvanrednost Hristovog prvosveštenstva čini potrebu za ljudima kao zastupnicima zastarelom. Ipak, službe podsveštenika su još uvek neophodne. Na koji način?

Sveštenici moraju ’da prinose prinose duhovne koji su po Isusu Hristu Bogu ugodni‘ (1. Petrova 2:5). U vezi s tim koje vrste su ove žrtve, Pavle je pisao: „Prinosimo svagda Bogu žrtvu hvale, to jest plod usana“ (Jevrejima 13:15). Prema tome, oni koji će sačinjavati kraljevsko sveštenstvo, dok su još na zemlji, predstavljaju Boga pred ljudima kao njegovi Svedoci, a ne kao zastupnici. Kasnije, na nebu s Isusom Hristom, oni predstavljaju ljude pred Bogom, primenjujući koristi Hristove žrtve i postižući zaceljivanje svih slabosti. (Uporedite Marko 2:9-12.)

I dok svi vernici treba da svedoče, samo relativno malo njih će služiti u nebeskom „kraljevstvu sveštenika“. Isus je rekao: ’Ne boj se, maleno stado! Jer bi volja Oca vašega da vama da kraljevstvo‘ (Luka 12:32; Otkrivenje 14:1). Oni će biti uskrsnuti na nebo i biće „sveštenici Bogu i Hristu, i kraljevaće s njim hiljadu godina“ (Otkrivenje 20:6).

Bog za ove nebeske sveštenike priprema da i u duhovnom i u fizičkom smislu urade stvari što nijedno sveštenstvo još nije u stanju da uradi. Uskoro, dok primenjuju koristi Isusove otkupne žrtve, oni će moći da učestvuju u dovođenju čitavog čovečanstva ponovo do ljudskog savršenstva. Tada će Isaija 33:24 imati čudesno ispunjenje. Tu kaže: „Niko od stanovnika neće reći: bolestan sam. Narodu koji živi u njemu oprostiće se bezakonje“ (DK).

[Izvor slike na 28. strani]

„Blagosiljanje žita u Artoau“ 1857, od Žila Bretona (Jules Breton): Francuska / Giraudon/Art Resource, N.Y.