Kako možemo zaštititi našu decu?

„Nemoj nikad da kažeš. To će biti naša tajna.“

„Niko ti neće verovati.“

„Ako kažeš, tvoji roditelji će te mrzeti. Znaće da je to tvoja krivica.“

„Zar više ne želiš da budeš moj poseban prijatelj?“

„Ne želiš valjda da odem u zatvor?“

„Ubiću tvoje roditelje ako kažeš.“

NAKON što iskoriste decu da bi zadovoljili izopačenu pohotu, nakon što ih liše njihove sigurnosti i njihovog osećanja nedužnosti, seksualni zlostavljači dece još uvek žele nešto drugo od svojih žrtava — ĆUTANJE. Da bi obezbedili takvo ćutanje, oni upotrebljavaju sramotu, tajnovitost, i čak neposredan teror. Na taj način deca su lišena svog najboljeg oružja protiv zlostavljanja — volje da kažu, da progovore i traže zaštitu od nekog odraslog.

Tragično je što društvo odraslih često nesvesno sarađuje s onima što zlostavljaju decu. Kako to? Time što odbijaju da budu svesni ove opasnosti, time što podupiru stav zataškavanja stvari, time što veruju u često ponavljane mitove. Neznanje, pogrešna informisanost, i ćutanje pruža sigurno utočište zlostavljačima, a ne njihovim žrtvama.

Na primer, nedavno je Kanadska konferencija katoličkih biskupa zaključila da je „opšta zavera ćutanja“ ta koja je omogućila da strašno zlostavljanje dece među katoličkim klerom ne popušta već decenijama. Časopis Tajm, izveštavajući o široko rasprostranjenom zlu, incestu, takođe je naveo „zaveru ćutanja“ kao faktor koji „samo pomaže da se ovekoveči ta tragedija“ u porodicama.

Međutim, Tajm je primetio da se ova zavera konačno raspada. Zašto? Jednom rečju, obrazovanje. Tako je kao što časopis Asiaweek objašnjava: „Svi stručnjaci se slažu da je najbolja odbrana od zlostavljanja dece svesnost javnosti.“ Da bi odbranili svoju decu, roditelji moraju razumeti realnosti te pretnje. Nemojte ostati u  mraku zbog pogrešnih zamisli koje štite zlostavljače dece a ne decu. Pogledajte ispod okvir.

Obrazujte vaše dete!

Mudri kralj Solomon rekao je svom sinu da ga znanje, mudrost i sposobnost razmišljanja može zaštititi „od zla puta, od čoveka koji zlo govori“ (Poslovice 2:10-12). Zar nije to upravo ono što deci treba? Pamflet Ef-Bi-Aja Zlostavljači dece: analiza ponašanja (Child Molesters: A Behavioral Analysis) kaže to pod naslovom „Idealna žrtva“: „Za većinu dece seks je tabu tema o kojoj oni dobijaju malo tačnih informacija, pogotovo od njihovih roditelja.“ Nemojte dozvoliti da vaša deca budu „idealne žrtve“. Obrazujte ih u vezi sa seksom. a Na primer, nijedno dete ne treba da dospe do puberteta a da nije svesno toga kako će se telo menjati tokom tog perioda. Neznanje će ih učiniti zbunjenim, posramljenim — i ranjivim.

Jedna žena koju ćemo zvati Dženet bila je seksualno zlostavljana kao dete, a godinama kasnije njena sopstvena dva deteta su bila  seksualno zlostavljana. Ona se priseća: „U načinu na koji smo mi odgajani, mi nikad nismo razgovarali o seksu. Tako sam odrasla zbunjena oko toga. To je bila sramota. I kad sam ja imala klince, bilo je isto. Mogla sam da razgovaram s decom drugih ljudi ali ne i sa svojom. Mislim da je to nezdravo jer su deca ranjiva ako im ne govorite o tim stvarima.“

Sprečavanje zloupotrebe može se naučiti rano. Kad poučavate decu da imenuju takve delove tela kao što su vagina, grudi, čmar, penis, recite im da su ova mesta dobra, ona jesu posebna — ali su privatna. „Drugim ljudima nije dozvoljeno da ih pipaju — čak ni mami ili tati — i čak ni doktoru ako mama i tata nisu tu ili ako ne kažu da je to uredu.“ b U idealnom slučaju, takve izjave treba da dođu od oba roditelja ili od svakog odraslog staratelja.

U knjizi The Safe Child Book, Šeril Krajzer (Sherryll Kraizer) primećuje da dok bi trebalo da se deca osećaju slobodna da ignorišu, vrište, ili pobegnu od zlostavljača, mnoga deca koja su zlostavljana kasnije objašnjavaju da nisu želela da ispadnu gruba. Deca prema tome treba da znaju da neki odrasli čine loše stvari i da ni dete ne mora da posluša ikoga ko bi rekao njemu ili njoj da učini nešto loše. U takvim prilikama dete ima potpuno pravo da kaže ne, baš kao što su to rekli Danijel i njegovi drugovi odraslim Vaviloncima koji su hteli da oni jedu nečistu hranu (Danijel 1:4, 8; 3:16-18).

Jedna alatka za učenje koja se široko preporučuje jeste igra „Šta ako...?“ Na primer, možete pitati: „Šta ako bi ti tvoj učitelj rekao da udariš drugo dete? Šta bi ti uradio?“ Ili: „Šta ako bi ti (mama, tata, sveštenik, policajac) rekao da skočiš sa visoke zgrade?“ Odgovori deteta mogu biti neadekvatni ili jednostavno pogrešni, ali nemojte ga grubo ispravljati. Ova igra ne treba da uključuje taktiku šoka ili straha; u stvari, stručnjaci preporučuju da se ona igra na nežan, pun ljubavi, čak šaljiv način.

Zatim, naučite decu da odbiju izraze naklonosti koji nisu prikladni ili koji čine da se osećaju nelagodno. Pitajte, na primer: „Šta ako bi mamin i tatin prijatelj želeo da te poljubi na način koji bi učinio da se čudno osećaš?“ c Često je najbolje da se dete ohrabri da izvede šta bi on ili ona uradila, čineći to igrom „Hajde kobajagi...“.

Na isti način, deca mogu naučiti da se odupru i drugim taktikama zlostavljača. Na primer, možete pitati: „Šta ako ti neko kaže, ’Znaš, ti si moj najbolji prijatelj. Zar ne želiš da budeš moj drug?‘“ Kad dete nauči da se odupre takvim trikovima, razgovarajte o drugim. Možete da pitate: „Šta ako bi neko rekao, ’Ti ne želiš da povrediš moja osećanja, zar ne?‘ šta bi ti rekao?“ Pokažite detetu kako da kaže ne pomoću reči i jasnog, odlučnog govora tela. Upamtite, zlostavljači često ispipavaju kako deca reaguju na potajne pristupe. Dete, dakle, mora biti naučeno da se čvrsto odupre i kaže: „Reći ću te.“

Budite temeljni u vašem obučavanju

Ne ograničavajte ovakvu obuku samo na  jedan razgovor. Deci je potrebno dosta ponavljanja. Upotrebite vaše sopstveno rasuđivanje da biste odredili koliko baš izričita treba da bude ta obuka. Ali budite temeljni.

Na primer, nemojte zaboraviti da preduhitrite svaki pokušaj nekog zlostavljača da sklopi tajni sporazum. Deca treba da znaju da nikad nije uredu da neka odrasla osoba traži od njih da sačuvaju neku tajnu od bilo kog roditelja. Ponovo ih uverite da je uvek ispravno da kažu — čak i ako su obećali da neće. (Uporedite Brojevi 30:12, 16.) Neki zlostavljači ucenjuju decu ukoliko znaju da dete krši neko porodično pravilo. Poruka je: „Ja te neću reći ako ti ne kažeš mene.“ Dakle deca treba da znaju da nikad neće zapasti u nevolju ako kažu — čak i pod takvim okolnostima. Reći je bezopasno.

Vaše obučavanje takođe treba da pripremi decu da odole pretnjama. Neki zlostavljači ubijaju male životinje pred detetom i prete da će to isto učiniti detetovim roditeljima. Drugi svoje žrtve upozoravaju da će zlostavljati mlađeg brata ili sestru. Zato naučite decu da uvek treba da kažu zlostavljača, bez obzira kojim zastrašujućim pretnjama preti.

U ovom pogledu Biblija može da bude korisna alatka za poučavanje. Zato što tako živopisno naglašava Jehovinu svemoćnu silu, ona zlostavljačeve pretnje može da učini manje strašnim. Deca treba da znaju da je bez obzira kojim pretnjama im se preti, Jehova kadar pomoći svom narodu (Danijel 3:8-30). Čak i kad loši ljudi povređuju one koje Jehova voli, on uvek može da kasnije poništi štetu i da ponovo popravi stvari (Jov, poglavlja 1, 2; 42:10-17; Isaija 65:17). Uverite ih da Jehova vidi sve, uključujući i ljude koji čine loše stvari i dobre ljude koji čine sve da bi im se oduprli. (Uporedite Jevrejima 4:13.)

Oprezni kao zmije

Redak je taj pedofil što upotrebljava fizičku silu da bi seksualno zlostavljao neko dete. Oni se uglavnom radije najpre sprijatelje s decom. Zato je Isusov savet da budemo „oprezni kao zmije“ podesan (Matej 10:16). Budna kontrola roditelja punih ljubavi jeste jedan od najboljih zaklona protiv zlostavljanja. Neki zlostavljači traže dete koje je samo na javnom mestu i započinju razgovor kako bi podstakli dečju radoznalost. („Je l‘ voliš motore?“ „Dođi da vidiš kuce u mom kamionu.“) Istina, vi ne možete biti sa svojom decom u svako doba. I stručnjaci za čuvanje dece priznaju da je deci potrebna izvesna sloboda kretanja. Ali mudri roditelji su oprezni u vezi s preuranjenim dopuštanjem prevelike slobode deci.

Vodite računa o tome da dobro upoznate bilo koje odrasle osobe ili starije  mlade koji su bliski s vašom decom, upotrebljavajući naročitu opreznost kad odlučujete ko bi trebalo da se brine za vaše dete u vašoj odsutnosti. Čuvajte se bebi-sitera koji prouzrokuju da se vaša deca osećaju čudno ili nelagodno. Slično tome, pazite na tinejdžere koji izgleda da imaju preteran interes za mlađu decu a nemaju prijatelja svojeg godišta. Temeljno proverite obdaništa i škole. Prođite kroz sve prostorije i razgovarajte s osobljem, promatrajući pažljivo kako oni i deca međusobno utiču jedni na druge. Pitajte da li bi smetalo ako biste u neočekivano vreme svratili da vidite vašu decu; ako ovo nije dopušteno, tražite drugo mesto. Pogledajte Probudite se! od 8. decembra 1987. strane 3-11 (engl.).

Međutim, tužna je istina da čak ni najbolji roditelji ne mogu da kontrolišu sve što se dešava njihovoj deci (Propovednik 9:11).

Ako roditelji sarađuju, postoji jedna stvar koju oni mogu kontrolisati: kućno okruženje. I pošto je kuća mesto gde se događa većina zlostavljanja dece, ona će biti središnja tačka sledećeg članka.

[Fusnote]

[Okvir na 7. strani]

On je vikao u pomoć

„MOLBA Jehovi zaustavlja napad seksualnog zlostavljača na omladinca“, objavio je 5. maja 1993. naslov u novinama The Arizona Republic, iz SAD. Navodni seksualni zlostavljač je odvukao 13-godišnjeg dečaka pod pretom oružja, vodeći ga u izvršiteljev stan. Kad je mladić povikao, „Jehova, pomozi mi!“ seksualni zlostavljač se pokolebao i pustio dečaka da ode. Policija je kasnije uhapsila tog čoveka.

Dok je prizivanje Jehovinog imena sigurno prikladno pod takvim okolnostima, to ne znači da će Božje sluge biti oslobođene od napada u ovim kritičnim ’poslednjim danima‘ (2. Timoteju 3:1-5, 13). Prema tome hrišćanski roditelji moraju obučiti svoju decu da budu oprezna sa svim strancima, bez obzira na prividan autoritet.

[Slika na 8. strani]

Naučite decu da upotrebe reči i jasan, odlučan govor tela kako bi se oduprli neispravnim pristupima