„O, Jehova, sačuvaj moju devojčicu vernom!“

ROĐENA sam 1930. u Alzasu, Francuska, u jednoj umetničkoj porodici. Tokom večeri, otac bi, sedeći u svojoj fotelji, čitao neke knjige o geografiji ili astronomiji. Moja kuca bi spavala na njegovim stopalima, i tata bi neke vrhunce iz svog čitanja delio s mamom dok je ona štrikala za njenu rodbinu. Kako sam volela te večeri!

Religija je igrala veliku ulogu u našim životima. Bili smo verni katolici, i kad bi nas ljudi videli kako nedeljom ujutro idemo u crkvu rekli bi: „Devet je sati. Arnoldovi idu u crkvu.“ Svakog dana pre nego što bih otišla u školu, ja sam odlazila u crkvu. Ali zbog sveštenikovog lošeg ponašanja, mama mi je zabranila da u crkvu idem sama. Tada sam imala šest godina.

Nakon što je pročitala samo tri brošure Bibelforšera (Istraživača Biblije, sada poznatih kao Jehovini svedoci), moja majka je počela da propoveda od kuće do kuće. Tata je bio uzrujan time. On je postavio pravilo da se nikakva religiozna diskusija ne vodi preda mnom. ’Nikakvo čitanje tih budalaština!‘ Ali mama je bila toliko oduševljena istinom da je odlučila da sa mnom čita nešto iz Biblije. Nabavila je katolički prevod Biblije i čitala je svakog jutra ništa ne komentarišući, da bi bila poslušna tati.

Jednog dana ona je pročitala Psalam 115:4-8: „Idoli su njihovi srebro i zlato, delo ruku čovečjih... Takvi [kao idoli] će postati oni koji ih grade i svi koji u njih se uzdaju.“ Povezala ga je s drugom zapovešću, koja kaže: „Ne gradi sebi lika rezana“ (Izlazak 20:4-6, DK). Istog časa sam ustala i razvalila svoj lični oltar koji sam imala u sobi.

Odlazila bih u školu i sa svojim katoličkim školskim drugovima delila moje svakodnevno čitanje Biblije. To je prouzrokovalo prilično meteža u školi. Vrlo često deca bi me pratila ulicom nazivajući me „smrdljivom Jevrejkom!“ To je bilo 1937. Ova situacija podstakla je mog oca da proveri šta ja to učim. Sâm je nabavio knjigu Stvaranje, koju su izdali Jehovini svedoci. Pročitao ju je, i sâm postao Svedok!

Čim je nemačka vojska ušla preko belgijske granice u Francusku, počeli smo da viđamo kukaste krstove na zastavama po vrhovima crkava, iako je francuska zastava još uvek lepršala nad skupštinom grada. Francuska vlada je zatvorila našu Dvoranu Kraljevstva i zabranila delo Jehovinih svedoka, i kad su Nemci došli mi smo već radili u tajnosti. Ali nastojanje da se Svedoci slome pojačavalo se. Dve godine kasnije, sa 11 godina, ja sam se krstila.

Mesec dana kasnije, 4. septembra 1941. u dva sata popodne, zvono na vratima je  zazvonilo. Trebalo je da tata stigne s posla. Skočila sam, otvorila vrata, i utrčala u njegove ruke. Čovek iza njega je viknuo: „Hajl Hitler!“ Osobođena iz njegovog zagrljaja, shvatila sam tada da je čovek koga sam bila zagrlila bio neki esesovac. Poslali su me u moju sobu i četiri sata unakrsno ispitivali mamu. Kad su odlazili, jedan od njih je vikao: „Više nikad nećeš videti svog muža! Ti i tvoje dete proći ćete isto!“

Tog jutra tata je bio uhapšen. U džepu je imao svoju mesečnu platu. Esesovci su zatvorili bankovni račun i odbili da mojoj majci daju radničku kartu — dokument koji je neophodan da bi se dobio posao. Njihova deviza sada je bila: „Nikakvih životnih sredstava za tu gamad!“

Progonstvo u školi

Tokom ovog perioda pritisci u školi su nastavili da se povećavaju. Kad god bi nastavnik ušao u odeljenje, svih 58 učenika moralo je stajati s ispruženim rukama i reći, „hajl Hitler“. Kad je sveštenik dolazio radi religiozne pouke, on bi ušao i rekao: „Hajl Hitler — blagosloven koji ide u ime Gospodnje.“ Razred bi odgovorio: „Hajl Hitler — amen!“

Ja sam odbijala da kažem, „hajl Hitler“, i reč o tome doprla je do direktora škole. Napisano je upozoravajuće pismo koje je obrazložilo: „Učenik se ne pokorava školskim pravilima, i ukoliko se nikakva promena ne dogodi u roku od jedne sedmice, ovaj učenik će morati da napusti školu.“ Na dnu pisma je stajalo da ja, Simon Arnold, moram da ga pročitam u više od 20 odeljenja.

Došao je dan kad su me pozvali ispred svog odeljenja da objavim svoju odluku. Direktor mi je dao još pet minuta da ili salutiram ili uzmem svoja dokumenta i odem. Tih pet minuta na satu izgledali su kao večnost. Noge su mi klecale, glava mi je bila puna, moje srce je lupalo. Tešku tišinu u čitavom odeljenju prekinulo je oštro „hajl Hitler“, koje je celo odeljenje zatim ponovilo tri puta. Otrčala sam do stola, uzela svoje papire, i istrčala napolje.

Idućeg ponedeljka, ponovo sam bila u školi. Direktor je rekao da mogu da se vratim pod uslovom da nikome ne kažem zašto sam bila isterana. Drugovi iz odeljenja su me napadali, nazivajući me lopužom, delinkventnim detetom, govoreći da sam zbog toga bila izbačena. Nisam mogla da objasnim pravi razlog.

Sedela sam pozadi u odeljenju. Devojčica pored mene shvatila je da ja ne salutiram. Mislila je da sam pripadnica francuskog pokreta otpora. Jednostavno sam morala da joj objasnim zašto odbijam da pozdravim Hitlera: „Prema Delima apostola 4:12, ’Nema u nikome drugome spasenja, jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima, kojim bismo se mogli spasti.‘ Samo je Hrist naš Spasitelj. Pošto „hajl“ znači imati spasenje od nekoga, ja ne mogu to spasenje pripisati nijednom čoveku, uključujući i Hitlera.“ Ta devojčica i njena majka počele su da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima i sâme su postale Svedoci!

Ilegalna aktivnost

Za sve ovo vreme, mi smo nastavili da u tajnosti propovedamo. Svake prve nedelje u mesecu odlazili smo na jedno mesto u planinama gde smo dobijali francusko izdanje Kule stražare da bismo je preveli na nemački. Mama je napravila specijalni pojas s podvezicama sa sakrivenim džepom kako bih nosila Kulu stražaru. Jednog dana zaustavila su nas dva vojnika i odvela na planinsku farmu, gde smo pretreseni. Meni je bilo toliko muka da su me poslali da legnem na seno, i radi toga, nikad nisu našli Kulu stražaru. Bilo kako bilo, izgleda da me je Jehova uvek izbavljao.

Jednog dana dobila sam poziv da idem kod „psihijatra“. Pokazalo se da su to dva esesovca. Tamo su bila i druga deca Svedoka. Ja sam bila poslednja koju su pozvali unutra. Ta dva „doktora“ su sedela za jednim stolom, ja sam sedela dok mi je bleštavo svetlo obasjavalo lice, i unakrsno ispitivanje  je počelo. Jedan „doktor“ bi me pitao neke geografske ili istorijske činjenice, ali pre nego što bih mogla da odgovorim, drugi bi upao s pitanjima o ilegalnom radu. On je takođe tražio imena drugih Svedoka. Bila sam na ivici sloma kad je iznenada jedan telefonski poziv prekinuo njihovo ispitivanje. Kako je čudesno Jehovina pomoć uvek dolazila!

U jednoj prilici naše školsko odeljenje je bilo izabrano da na dve sedmice ide u kamp za obuku Hitlerove omladine. Nikad nisam majci rekla o tome. Nisam želela da ona mora nositi bilo kakvu odgovornost u vezi s mojom odlukom da tamo ne idem. Pre nego što je došao dan odlaska, direktor škole me je upozorio: „Ako u ponedeljak ne budeš na železničkoj stanici ili u mojoj kancelariji, poslaću policiju po tebe!“

Tako sam, u ponedeljak ujutro, na mom putu ka školi prošla pored železničke stanice. Svi moji školski drugovi su me zvali da idem s njima, ali ja sam bila odlučna da odem u direktorovu kancelariju. Kasno sam stigla tamo, pa je on pretpostavljao da sam s drugima otišla na voz. Bio je besan kad me je video. Odveo me je u svoje odeljelje i tamo prisilio čitavo odeljenje da četiri sata trpi kinjenje. Na primer, pozivao bi svako dete ispred odeljenja, i umesto da im pruži njihove sveske, on bi ih njima pljesnuo po licu. Pokazao bi na mene i rekao: „Ona je odgovorna!“ Pokušao je da 45 dece, uzrasta od samo 10 godina, okrene protiv mene. Ali na kraju časa, ona su mi prišla čestitajući što sam i dalje odbijala da pevam vojničke pesme.

Kasnije sam bila određena da sortiram papir, konzerve i koske. Odbila sam da to radim, jer su se konzerve koristile za vojne svrhe. Pretukli su me i ostavili onesvešćenu. Moji drugovi iz odeljenja kasnije su mi pomogli da opet stanem na noge.

Kad sam se vratila u školu, iznenadila sam se videvši da sva odeljenja stoje oko jarbola u dvorištu, otprilike 800 dece. Mene su postavili u sredinu. Pružen je dugačak opis slobode i posledica za izdajnike, koji su sledila tri povika zig hajl! (pobeda i spasenje). Pevali su himnu dok sam ja stajala ukočena i uzdrhtana. Jehova me je podržao; sačuvala sam besprekornost.

Trebala mi je podrška. Zbog stava mojih roditelja i mog ličnog, bila sam uhapšena, ispitvana na sudu, i sudija me je osudio na „kazneno-popravnu školu“. Presuda je primetila da je ’ona bila vaspitana po učenjima Međunarodnog udruženja istraživača Biblije, čija su učenja zakonom zabranjena, i postaće izopačena osoba i opasna za druge.‘ Bilo je to grozno iskušenje za mene, sada s 12 godina, u toj sudnici koja uliva strahopoštovanje! Kasnije, kad sam ušla u naš stan, našla sam svoju odeću položenu na krevet i jednu poruku koja je govorila: „Simon Arnold treba da se sutra ujutro pojavi na železničkoj stanici.“

Ka kazneno-popravnoj školi

Sledećeg jutra mama i ja smo bile na železničkoj stanici. Dve gospođe su me uhapsile. U vozu mama je ponovila svoj savet u vezi s mojim ponašanjem. „Uvek budi učtiva, ljubazna, i obzirna, čak i kad trpiš nepravdu. Nikad nemoj biti svojeglava. Nikad nemoj drsko ili bezobrazno odgovarati. Upamti, biti nepokolebljiv nema nikakve veze s tvrdoglavošću. To će biti tvoje školovanje za budući život. Jehovina je volja da prolazimo kroz iskušenja za našu buduću korist. Ti si za to dobro pripremljena. Znaš da šiješ, da kuvaš, da pereš, i da radiš oko bašte. Sad si mlada dama.“

Nakon petočasovnog putovanja vozom, stigli smo u kazneno-popravni dom. Te večeri mama i ja smo klekle na kolena, otpevale pesmu Kraljevstva o nadi u vaskrsenje, i pomolile se. Čvrstim glasom, mama je molila za mene: „O, Jehova, sačuvaj moju devojčicu vernom!“ Poslednji put, mama me je ututkala u krevetu i poljubila me.

Idućeg dana stvari su se brzo dešavale, ne dajući mi šansu da se pozdravim s mamom.  Jedna devojka mi je pokazala krevet s madracem napunjenim pšeničnim mekinjama. Oduzete su mi cipele, i morali smo da idemo bosonogi sve do prvog novembra. Bilo mi je teško da pojedem prvi podnevni obrok. Dali su mi da okrpim šest pari čarapa; inače ne bi dobila ništa za jelo. Prvi put, počela sam da plačem. Suze su nakvasile čarape. Plakala sam skoro celu noć.

Sledećeg jutra sam ustala u 5.30. Krevet je bio krvav — moje menstruacije otpočele su kratko pre ovoga. Drhćući, krenula sam do prve nastavnice na koju sam naišla, gospođice Mesindžer. Ona je pozvala devojku koja mi je pokazala kako da svoju posteljinu operem u hladnoj vodi. Kameni pod je bio hladan, a bolovi su postali jači. Ponovo sam počela da plačem. Tada je gospođica Mesindžer uz sarkastičan smešak rekla: „Kaži svom Jehovi nek ti on opere posteljinu!“ To je bilo upravo ono što je trebalo da čujem. Obrisala sam oči, i nikad me više nisu mogli naterati da prolijem suze.

Morali smo da ustajemo u 5.30 svakog jutra da čistimo kuću pre doručka — jedne činijice supe u 8.00 sati. Škola se održavala u kući za 37 dece, od 6 do 14 godina starosti. Popodne smo prali, šili, i radili u bašti, pošto nije bilo nijednog muškarca da radi teške poslove. Zime 1944/1945, s još jednom devojčicom, morala sam da sečem stabla i do 60 centimetara u prečniku pomoću šumareve testere. Deci je bio zabranjen međusobni razgovor i nisu smela biti sama, čak ni kad su išla u klozet. Kupali smo se dvaput godišnje, a jednom godišnje prali kosu. Kazna je bila lišavanje hrane ili batine.

Dobila sam da čistim sobu gospođice Mesindžer. Ona je zahtevala da svakog dana idem pod krevet da bih čistila opruge. Imala sam jednu malu Bibliju koju sam prokrijumčarila u kuću, i mogla sam da je zaglavim u te opruge. Otada, mogla sam da čitam delove Biblije svaki dan. Nije čudo što su me zvali najsporijim detetom koje su ikada imali!

Devojke protestantkinje su u nedelju išle u svoju crkvu, i tri devojke katolkinje u svoju, a ja sam morala da kuvam za svih 37 dece. Bila sam tako mala da sam morala stajati na klupi i da s dve ruke držim kutlaču da bih mešala supu. Za naša četiri nastavnika, morala sam da kuvam meso, pečem kolače, i pripremam povrće. Nedeljom popodne, morali smo da vezemo salvete. Uopšte nije postojalo vreme za igru.

Nekoliko meseci kasnije, s očiglednim zadovoljstvom, gospođica Mesindžer mi je  saopštila vest da je draga mama bila uhapšena i da je u koncentracionom logoru.

Godine 1945. rat se završio. Koncentracioni logori su kolabirali i prosuli svoj namučeni sadržaj po zemlji, puštajući hiljade da lutaju unaokolo tragajući za bilo kakvim ostacima porodice koji bi još mogli postojati.

Bolna ponovna sjedinjenja

Barem je moja mama znala gde se ja nalazim, ali kad je došla da me uzme, ja je nisam prepoznala. Nije ni čudo, kroz šta je sve prošla! Kad su mamu uhapsili, poslali su je u isti logor gde je i tata bio poslat, Širmek, samo što su nju stavili u ženski logor. Odbila je da krpi vojničke uniforme i mesecima je bila bačena u samicu u jednom podzemnom bunkeru. Zatim, da bi je zarazili, premestili su je kod žena koje su imale sifilis. Dok su je prebacivali u Ravensbrik, postala je vezana za krevet zbog kašlja. U to vreme, Nemci su pobegli, i zatvorenici što su bili na putu za Ravensbrik iznenada su bili slobodni, među njima i moja mama. Ona se uputila prema Konstancu, gde sam ja bila, ali joj je jedan avionski nalet ostavio isečeno lice koje je krvarilo.

Kad su me uveli kod nje, bila je toliko drugačija — iscrpljena od gladi, očigledno bolesna, lice joj je bilo nagnječeno i krvavo, glas jedva čujan. Bila sam naučena da se poklonim pred posetiocima i da im pokažem sav moj posao — moje vezove, šivenje — jer su neke gospođe dolazile u kuću da nabave služavku. I to je bio način na koji sam se ja odnosila prema sirotoj mami! Tek kad me je odvela k sudiji da bi dobila zakonsko pravo da me vodi kući ja sam shvatila da je to bila moja majka! U istom trenu su provalile suze koje sam protekla 22 meseca zadržavala u sebi.

Kad smo odlazili, izjava direktorke, gospođice Lederle, bila je kao blagotvorno ulje za mamu. Ona je rekla: „Vraćam vam devojčicu s istim mentalnim stavom s kojim je došla.“ Moja besprekornost bila je još uvek nepovređena. Pronašli smo naš stan i počeli da se useljavamo. Jedina stvar koja nas je još uvek rastuživala bilo je to što tate nije bilo. Crveni krst ga je popisao kao mrtvog.

Sredinom maja 1945, neko je pokucao na vrata. Ponovo, ja sam otrčala da ih otvorim. Jedna prijateljica, Marija Kel, bila je na vratima, i rekla: „Simon, nisam sama. Tvoj tata je u prizemlju.“ Tata se jedva popeo uz stepenice, a izgubio je sluh. Prošao je tik pored mene i otišao pravo do mame! Prirodna mala 11-godišnja devojčica koju je on nekad poznavao izrasla je u stidljivu mladu tinejdžerku tokom tih dugih meseci. Ovu novu devojčicu on nije čak ni prepoznao.

Ono kroz šta je on prošao uzelo je svoju cenu. Prvo u Šimreku, specijalnom logoru, zatim u Dahauu, gde je dobio tifus i zbog njega 14 dana posle toga bio bez svesti. Kasnije je bio korišćen u medicinskim eksperimentima. Iz Dahaua bio je poslat u Mauthauzen, logor za istrebljivanje gori od Dahaua, gde je preživeo teški rad i batine i bio napadnut od policijskih pasa. Ali preživeo je i konačno je bio ponovo ovde kod kuće.

Kad sam napunila 17, stupila sam u punovremenu službu kao propovednik Jehovinih svedoka a zatim i u Gilead u Sjedinjenim Američkim Državama, školi Društva Kula stražara za misionare . U centrali Društva, srela sam Maksa Libstera, nemačkog Jevreja koji je postao Svedok u jednom od Hitlerovih koncentracionih logora. Venčali smo se 1956, i uz pomoć našeg Boga, Jehove, mi smo sve do sada nastavili s punovremenom službom kao specijalni pioniri ovde u Francuskoj.

Kako su istinite bile reči koje je mama izgovorila u svojoj molitvi za mene pre mnogo godina kad je morala da me ostavi u kazneno-popravnom domu: „Molim ti se, o, Jehova, sačuvaj moju devojčicu vernom!“

I sve do danas, Jehova radi upravo to! — Kako je ispričala Simon Arnold Libster.

[Slika na 18. strani]

Simon Arnold Libster i njen suprug, Maks Libster