Uobičajene zablude

Zabluda: Zlostavljači dece su obično stranci, poremećeni osobenjaci koji otimaju decu i upotrebljavaju fizičku silu da bi ih zlostavljali.

U ogromnoj većini slučajeva — od 85 do 90 posto po nekim procenama — zlostavljač je osoba koju dete poznaje i kojoj veruje. Umesto upotrebe sile, zlostavljači često navode dete na seksualne radnje postepeno, koristeći detetovo ograničeno iskustvo i sposobnost razmišljanja. (Uporedite 1. Korinćanima 13:11 i Poslovice 22:15.) Ovi zlostavljači nisu čudni šablonski samotnjaci. Mnogi su prilično religiozni, poštovani i dobro prihvaćeni u društvu. Prema Federalnom istražnom birou Sjedinjenih Američkih Država, „pretpostaviti da neko nije pedofil samo zato što je fin, ide u crkvu, teško radi, što je ljubazan prema životinjama, i tako dalje, jeste apsurd.“ Nedavno istraživanje podseća da je takođe pogrešno pretpostavljati da su svi zlostavljači muškog pola ili da su sve žrtve ženskog pola.

Zabluda: Deca fantaziraju ili lažu u vezi sa seksualnim zlostavljanjem.

Pod normalnim okolnostima deci nedostaje iskustvo ili pogrešni zaključci o stvarima seksa da bi izmišljala izričite tvrdnje o zlostavljanju, iako neka mala deca mogu biti zbunjena oko detalja. Čak i najskeptičniji istraživači se slažu da je većina tvrdnji o zlostavljanju osnovana. Uzmite u obzir knjigu Sex Abuse Hysteria—Salem Witch Trials Revisited, koja se usredsređuje na lažne tvrdnje o zlostavljanju. a Ova knjiga priznaje: „Istinsko seksualno zlostavljanje dece jeste široko rasprostranjeno i ogromna većina tvrdnji o seksualnom zlostavljanju dece... biće verovatno opravdana (možda 95% ili više).“ Deca utvrđuju da je strašno teško prijaviti zlostavljanje. Kad ona zaista lažu u vezi sa zlostavljanjem, to je najčešće slučaj kad poriču da se ono desilo iako se zaista dogodilo.

Zabluda: Deca su zavodljiva i često svojim ponašanjem na sebe navlače zlostavljanje.

Ova zamisao je naročito izopačena pošto ona, u stvari, okrivljava žrtvu za zlostavljanje. Deca nemaju nikakav stvarni pojam o seksualnosti. Ona nemaju nikakvu stvarnu ideju o tome šta takva aktivnost uključuje i kako će ih ona promeniti. Stoga su ona nesposobna da pristanu na nju na bilo kakav smisaon način. Zlostavljač i jedino zlostavljač, jeste taj što nosi krivicu za zlostavljanje. (Uporedite Luka 11:11, 12.)

Zabluda: Kad deca otkriju da se dogodilo zlostavljanje, roditelji treba da ih nauče da se klone pričanja o tome i da ’ostave to iza sebe‘.

Kome najviše koristi ako dete ćuti u vezi sa zlostavljanjem? Zar ne zlostavljaču? U stvari, ispitivanja pokazuju da poricanje uz emocionalno potiskivanje može da bude najmanje delotvoran način da se izađe na kraj s traumom zlostavljanja. Od devet metoda borbe koje je koristila jedna grupa odraslih što su preživeli incest, ispitanih u Engleskoj, oni koji su poricali, izbegavali, ili potiskivali problem pretrpeli su najveće emocionalno neprilagođavanje i bol u odraslom dobu. Ukoliko ste iskusili zastrašujući napad, zar biste želeli da vam se kaže da o tome ne govorite? Zašto bi se detetu rekla takva jedna stvar? Ako se detetu dozvoli normalna reakcija na takav strašan događaj, kao što je duboka žalost, bes, tugovanje, to će mu dati mogućnost da konačno počne da se oporavlja.

[Fusnota]