Šou-biznis bio je moj bog

BURAN, neprekidan aplauz bio je muzika za moje uši. To mi je podizalo raspoloženje, čineći da svi oni bezbrojni sati vežbanja izgledaju vredni. Bio sam igrač u tački na trapezu, i bio opijen uspehom.

Deo moje tačke bio je takođe da izvodim salta preko slonova, stojim na glavi na jednoj motki nesigurno uravnoteženoj na ramenima drugog čoveka, da izvodim komplikovane žonglerske tačke i da kao klovn mamim publiku na grohotan smeh.

Bilo je to pre više od 45 godina, kada sam imao samo 17. Sad se divim kakve podvige jedno okretno mlado telo može izvesti uz disciplinovano vežbanje i strog režim smotrenog življenja. U stvari, šou-biznis je postao moj čitav život, moj bog, i to je i ostao više od 20 godina.

Upoznavanje s cirkuskim životom

Rođen sam u Kempsiju, Novi Južni Vels, Australija. Bili smo siromašni — naša kuća je imala zidove od okrečenih džakova za kukuruz i krov od komada starog lima. Nekoliko godina kasnije, preselili smo se dalje na jug, u Tari. Naša porodica nije bila religiozna, iako smo bili nominalni članovi Hristove crkve.

Godine 1939. moj otac se priključio vojsci. Majka je zatim spakovala jedine stvari koje smo posedovali, našu odeću, i s moje tri sestre i sa mnom preselila se u Sidnej. Tamo sam pohađao jednu školu za akrobate i pokazao iznenađujuću prirodnu sposobnost. Za samo nekoliko meseci, postao sam vešt akrobata. Tada, 1946, ponuđen mi je posao u jednom cirkusu, kako bi naučio da budem igrač u tački na trapezu.

 Cirkus je skoro svake noći davao predstave u drugom gradu. Mase su dolazile da bi videle čar velike šatre, ali, naravno, ono što one nisu videle bile su tuče i svađe pijanih iza scene. Niti su znale za slobodno moralno ponašanje mnogih izvođača kojima su se toliko mnogo divili.

Ja sam stalno bio na zabavama i izgleda uvek bio upetljan u okršaje. Zahvalan sam što me opijanje nikad nije privlačilo. Takođe sam izbegavao običaj upotrebljavanja rđavog jezika i nisam mogao podneti da čujem bilo koga da psuje u prisustvu neke žene. To je bio uzrok mnogih mojih okršaja.

U svakom ovećem gradu gde smo nastupali, neko je bio poslat do lokalnog katoličkog sveštenika s besplatnim ulaznicama za njega i jednim prilogom za crkvu. To je trebalo da donese sreću i osigura da će cirkus biti dobro posećen.

Prelaz na varijete

Godine 1952, neki varijetski umetnici su mi rekli da je mogućnost da se više zaradi i postigne veći uspeh bila u izvođenju varijetea. Tako sam počeo da pravim brojne putujuće varijetske programe. Zatim sam radio u nizu klubova i konačno davao predstave u mnogim vodećim pozorištima u Australiji i Novom Zelandu. Pojavljivao sam se s velikim imenima glume, dok sam, istovremeno, sticao prilično dobro ime za samog sebe kao žongler i akrobata.

Osećao sam da je prelaz na varijete bio pravi izbor, ali sam bio razočaran što su zabave, nemoral i opijanje bili još gori u varijeteima nego u cirkusu. Sada sam došao u kontakt s homoseksualcima i lezbijkama. Droge su takođe počele da se pojavljuju na sceni, ali se radujem što s njima nikad nisam imao posla.

Sve o čemu sam ja razmišljao bilo je sticanje imena za sebe i poboljšanje svoje tačke. Šou-biznis i dodvoravanje koje sam primao bilo je sve što sam želeo. To mi je davalo sva osećanja euforije koja su mi bila potrebna. Čak sam odlučio da se nikad neću oženiti. Nikakva odgovornost za mene — isuviše sam se dobro provodio. Šou-biznis je bio moj bog. Ali i najbolje skovani planovi mogu krenuti naopačke.

Brak

Jednog dana, dok sam tražio talentovane balerine koje bi nam se priključile u putujućem programu varijetea, sreo sam jednu od najlepših devojaka koje sam ikada video. Zvala se Robin. Ne samo da je bila sposobna igračica baleta već je takođe bila talentovan kontorzionista. Na moju radost ona je spremno prihvatila posao i postala moj partner u uspešnoj tački s dve osobe. Pet meseci kasnije, u junu 1957, mi smo se venčali. U sledeće tri godine, radili smo po klubovima, putovali po priredbama i pojavljivali se na televiziji.

Nakon što smo se venčali, izolovali smo se što smo više mogli, izbegavajući mešanje s drugim umetnicima na društvenom nivou koliko god je to bilo moguće. Čak i kad smo se pojavljivali u klubovima, pobrinuo sam se da Robin ostane u svlačionici dok nije trebalo da idemo na pozornicu. Komičari su pričali besramne viceve, a neki od muzičara su bili drogirani. Većina od njih je stalno pila i upotrebljavala rđav jezik

Rad u drugim zemljama

Godine 1960. ponuđen nam je ugovor da nastupamo u inostranstvu. ’Ovo je naša velika šansa‘, mislio sam. Ipak, sada smo imali jednu malu devojčicu, Džuli, na koju smo morali misliti. Uprkos tome, ja sam svoju porodicu vukao po Dalekom istoku, snalazeći se s onim što smo mogli nositi u koferima, dajući ponekad i po pet predstava za noć. To je potrajalo više od godinu dana, a onda smo se vratili u Australiju.

Sada kad smo postigli renome međunarodnog nastupanja, naš program je bio veoma tražen. Ali u Australiji su postojale ograničene mogućnosti zbog njene relativno male naseljenosti. Tako smo 1965. ponovo otišli u inostranstvo. Ovog puta nismo imali samo Džuli već još jednu malu  kćerku, Amandu. Tokom sledećih pet godina, radili smo u 18 različitih zemalja.

Nevolje kroz koje sam ja gurao svoju porodicu radi moje opsesije da budem najbolji bile su nepodnošljive. Jednom sam platio čoveka da sa sačmarom čuva stražu da bih zaštitio našu decu, koja su bila samo 60 metara od mesta gde smo mi nastupali. Često sam se natezao s vlasnicima klubova koji su želeli da Robin sedi s gostima i ohrabruje ih da piju, a te bekrije su očekivale više. Radili smo u klubovima sa striptizetama, prostitutkama i homoseksualcima, od kojih bi neki davali besramne predloge bilo meni ili mojoj ženi. A muzičari iz rok benda su često bili ošamućeni drogama.

Za vreme naših putovanja, imao sam puno vremena da preko dana razgledam znamenitosti. Neprestano sam posećivao zološke vrtove, džamije, hramove, crkve ili religiozne proslave. Posećivao sam ih iz radoznalosti, jer nisam baš bio religiozno nastrojen. Začudilo me je što se obožava toliko mnogo različitih stvari. Tu su bili kipovi muškaraca sa životinjskim glavama, i životinja s glavama muškaraca i žena. U jednoj zemlji, ljudi su čak obožavali genitalne organe muškaraca i žena, očigledno verujući da će to pojačati seksualne i reproduktivne sposobnosti samog obožavaoca.

U jednoj drugoj zemlji, dečaci i odrasli muškarci bi se noževima s tri oštrice udarali u leđa sve dok ne poteče krv. Tog dana kad sam ja bio tamo, tri čoveka su izgubila svoje živote jer su izgubili previše krvi. U jednoj dobro poznatoj katedrali, zgadilo mi se kad sam na kutijama za ispovest video sledeću naznaku: „Jedna ispovest, 1 franak; dve ispovesti, 2 franka; tri ispovesti, 2.5 franka.“ Mislio sam u sebi: ’Ako je to religija, onda mi ona ne treba!‘

Povratak u Australiju

Godine 1968. poslali smo Džuli kući, a nama je trebalo još 18 meseci da bismo uštedeli dovoljno novca kako bismo platili karte za nas ostale da se vratimo. Godine 1970. stigli smo kući s veoma malo novca ili slave koje bi pokazali za sav naš naporan rad. Većina naših para otišla je na kostime, note, putovanja, smeštaj i pokvarene zastupnike. Sve što smo imali bili su naši scenski rekviziti i ono što smo mogli nositi u koferima.

Nakon što smo se vratili u Australiju, proširio sam svoje aktivnosti i takođe postao pozorišni zastupnik. Sklopio sam jedan ugovor kao klovn u jednom dugotrajnom televizijskom programu zvanom The Yellow House. Pisao sam i stvarao dečje pantomime i klovnovske predstave za različite klubove, dok sam u isto vreme nastupao s Robin u našoj tački. Šou-biznis je još uvek bio moj bog. Robin i deca su počeli da pate; bilo je to kao da nisam bio ni muž ni otac.

Izazov religije

Jednog dana je moja tašta, koja je živela s nama, pokazala Robin knjigu Istina koja vodi do večnog života. „Pročitaj ovo“, rekla je. „Jeste o religiji, ali je drugačije.“ Robin je odbila, govoreći da nakon onog što smo videli u inostranstvu, nije zainteresovana za religiju. Međutim, njena majka nije odustala. Vijala je Robin nedelju dana insistirajući da pročita tu knjigu. Konačno je Robin popustila, uglavnom da bi zadovoljila svoju majku.

 Bilo je to kao da su se Robinine oči iznenada otvorile, kasnije je objasnila. Ona je bila toliko impresionirana odgovorima na tako mnogo njenih pitanja da je želela znati više. Dve nedelje kasnije njena majka je utanačila da dva Jehovina svedoka navrate u naš dom. Posle nekoliko poseta, pozvali su nas na jedan od njihovih skupova što su se održavali u blizini. Nevoljno sam se složio da ću ići. U stvari, bio sam impresioniran što smo počeli da posećujemo sastanke u Dvorani Kraljevstva.

Ipak, šou-biznis je još uvek bio moj bog, pa sam uskoro shvatio da za mene sa Svedocima nema budućnosti. Međutim, Robin je želela da nastavi da uči biblijske istine, čak i kad ja ne bih. Bio sam uvređen. ’Koje pravo‘, smatrao sam, ’imaju ovi ljudi da stoje između mene i moje žene, puneći njen um religioznim smećem?‘

Čak su i moje pretnje da ću prekinuti naš brak bile beskorisne. Robin je zadržala svoj stav i nastavila s proučavanjem. Čak je počela da izlazi govoreći drugima o svojim verovanjima od vrata do vrata. Poslednja kap bila je kad mi je rekla da želi da se krsti i postane predani Svedok. Međutim, bilo joj je savetovano da sačeka dok ne prekine s radom u šou-biznisu.

’Aha!‘ mislio sam. ’Pobedio sam. Oni je neće dobiti. Ona nikad neće odustati od svoje tačke.‘ Ali nisam bio u pravu. Robin mi je dala jednu godinu, nakon koje bi, rekla je, ona prekinula. Smejao sam se, verujući da nikad neće ostaviti tu tačku koju je toliko volela. Ali ponovo nisam bio u pravu. Godinu dana kasnije ona je ostavila šou-biznis i krstila se. A isto tako i naša kćerka Džuli i Robinina majka.

Moja borba protiv istine

Posle toga verbalno sam zlostavljao Robin, govoreći joj da me je izneverila, da nije marila za mene. „Šou-biznis je ceo moj život. Ne postoji ništa drugo što bih mogao da radim“, jadikovao sam. „Ti si kriva za sve moje nevolje.“ Čak sam pretio da ću prebiti Svedoke, koje sam okrivljavao za to da su rasturili našu tačku i prouzrokovali sve naše probleme.

Robin je počela da ostavlja biblijske časopise po kući, nadajući se da ću ih pročitati. To nije funkcionisalo, pa je konačno prekinula. Ali nikada nije prestala da se moli Jehovi da nekako upoznam istinu i da svi zajedno kao porodica budemo u novom svetu.

S vremenom, počeo sam da tolerišem Svedoke kad su posećivali kuću, i povremeno sam dozvoljavao deci da me ubede da idem s njima na sastanak. Ali bio sam kritičan prema svemu što sam tamo čuo. Ipak, priznao sam sebi da je izgledalo da se ljudi u Dvorani Kraljevstva, sastavljeni od mnogih narodnosti — arapske, grčke, italijanske, engleske, kao i australijske — svi zajedno dobro slažu. Uvek su bili prijateljski nastrojeni, i niko nije upotrebljavao rđav jezik niti se upuštao u nemoralan razgovor.

 Pomoć od jednog pravog hrišćanina

Konačno sam pristao na redovan biblijski studij s Tedom Vilandom, jednim izvanredno ljubaznim, poniznim čovekom. On je služio u Betelu, kancelariji podružnice Jehovinih svedoka. Jednom kad sam bio naročito neljubazan prema Robin, Ted me je zamolio da priđem njegovim kolima, posegao u prtljažnik, i pružio mi kutiju mangosa. Slučajno su mangosi bili moje omiljeno voće, ali mislim da to Ted nije znao. To se nastavilo nedeljama: kutija mangosa svaki put kad bi Ted svratio. Jednog dana on je posegao u prtljažnik za nečim što sam ja mislio da je bila uobičajena kutija voća, onda se mirno okrenuo i rekao: „Misliš li da bi mogao da okačiš ovo na zid?“ Bio je to biblijski tekst za tu godinu, koji Svedoci stavljaju na vidno mesto u svojim domovima. Šta sam mogao da kažem? Okačio sam ga na zid.

Kako je moj biblijski studij s Tedom napredovao, on mi je pokazao iz Biblije da šou-biznis ne pruža nikakvu stvarnu budućnost. Jedina sigurna nada za srećnu budućnost, objasnio je, bila je u ispunjenju biblijskih proročanstava u vezi s Kraljevstvom za koje nas je Hrist naučio da molimo (Matej 6:9, 10). Iako sam još uvek imao ugovore u šou-biznisu da ispunim, počeo sam redovno da posećujem skupštinske sastanke. Upisao sam se u Teokratsku školu propovedanja i čak počeo da učestvujem u službi od kuće do kuće.

Počeo sam da uviđam kako šou-biznis nema ništa da ponudi. Materijalno nisam stekao ništa u svim tim godinama koje sam posvetio onome što je bilo moj bog. Moja porodica je patila — bivajući vučena po svetu i živeći s koferima. Zaista, šou-biznis je skoro rasturio moj brak. Ali sada mi je Suveren svemira pružao mogućnost da živim zauvek na rajskoj zemlji pod vladavinom njegovog Kraljevstva.

Tako sam doneo najvažniju odluku u svom životu. Kad sam završio sa svojim ugovorima u šou-biznisu, potpuno sam presekao sve veze sa svetom zabave. Nikad se nisam vratio u neki klub ili ponovo družio s onima koji su taj posao učinili svojim načinom života. Ted je sa mnom proradio pitanja koja osmatraju kandidati za krštenje. Međutim, Ted je umro, i kratko posle toga ja sam se krstio, 26. jula 1975. Unapred se radujem da sretnem tog divnog čoveka u novom svetu kada bude vaskrsnut (Jovan 5:28, 29).

Nikakva oskudica u blagoslovima

Jehova nam pruža više nego što smo ikada primili od svih naših godina u šou-biznisu. On me je oslobodio od pokvarenog, nemoralnog sveta zabave. On je nagradio molitve moje odane žene, koja mi je ostala verna i nikad nije odustala. On nas je blagoslovio time što su moja tašta i naše dve starije kćerke i njihovi muževi svi aktivni u hrišćanskoj službi. Naša najmlađa kćerka, Litiša, i najstariji od naša tri unučeta, Majka, oboje su nekršteni objavitelji dobre vesti. Jehova me je takođe blagoslovio prednošću da služim kao starešina u hrišćanskoj skupštini.

Robin i ja se nikad ne možemo odužiti Jehovi za ono što je on učinio za nas. Ipak, mi možemo da upozorimo druge — naročito mlade — na opasnosti sveta šou-biznisa i pogrešne vrste zabave. Mi ih možemo upozoriti, iz našeg ličnog iskustva, na mizeriju koja sledi nemoral, droge, opijanja, pogrešnu vrstu muzike, pesme koje naglašavaju nedopušteni seks, i na opasnosti koje su prisutne kad neko često posećuje klubove ili rok koncerte. Sve ove stvari jesu deo sveta koji je potpuno pod kontrolom Satane Đavola (2. Korinćanima 4:4).

Lako je nesvesno postati upleten u obožavanje Satane, kao što sam ja bio kad sam šou-biznis učinio svojim bogom. Ali, sada, moju ženu i mene raduje što možemo ohrabriti sve mlade da obožavaju Jehovu, jedinog Boga koji može da zadovolji sve želje srca — Boga koji zaista brine za nas u svakom pogledu. Ispričao Vivijan A. Viks.

[Slika na 14. strani]

Devojka kojom sam se oženio bila je kontorzionista

[Slika na 15. strani]

Robin i ja danas