Razotkrivanje tajni jegulje

Od dopisnika Probudite se! iz Irske

JEGULJE su zbunile Aristotela, drevnog grčkog filozofa. Koliko god je ispitivao ove zmijolike ribe glatke kože, on nije našao ni polne organe niti ikru. „Jegulja“, rekao je, „nije ni muškog ni ženskog pola, i ne može ništa roditi.“ On je zaključio: „Jegulje postaju od takozvanih ’zemljinih creva‘ koja samoniklo rastu u blatu i vlažnom tlu.“

Savremeni istraživači su rešili ovu neobičnu misteriju o jegulji. Kristofer Morijarti (Christopher Moriarty) iz Mornaričkog odeljenja u Irskoj objašnjava da dok većina riba pokazuje jasno uočljiva jaja, jegulja ne pokazuje nikakav trag čak ni malog jajeta. „Jeguljin jajnik je“, kaže on, „neprimetljiv — skoro nevidljiv kod mladih primeraka, a kod zrelijih formira ništa više do jednu beličastu, naboranu traku.“

Pošto nikada nijedna jegulja koja se mresti nije uhvaćena, čak ni u savremeno doba, možete razumeti zašto je Aristotel bio zbunjen. Nemajući mikroskop, on nije imao načina da pronađe odakle potiču jegulje.

 Iako su naučnici rešili ovu neobičnu misteriju o jegulji, oni su otkrili i druge koje još uvek zbunjuju. Na primer, bacite pogled na životni ciklus evropske slatkovodne jegulje, i utvrdite da li vas to ne intrigira.

Misterija o njenom poreklu

Svakog proleća, milioni majušnih jegulja dugih pet do osam centimetara — zvanih male jegulje — stižu blizu obala zapadne Evrope i severne Afrike. Odakle one dolaze? Do 1920-ih, niko nije znao.

Međutim, pred kraj 19. veka, napravljeno je zapanjujuće otkriće koje je doprinelo rešavanju ove misterije. Primećeno je da jegulja, slično kao žaba i kao leptir, započinje život u jednom drugačijem obliku. Biolozi su prvi put primetili da tanka, providna riba zvana leptocephalus, s tankom glavom i telom oblikovanim kao vrbin list, metamorfozira, odnosno menja oblik, i postaje tanka providna larva zvana staklasta jegulja.

Kad je jednom napravljena veza između leptocephalusa i staklaste jegulje, bilo je moguće unazad pratiti trag jeguljinih larvi do njihovog izvora. Godine 1922, danski okeanograf Johanes Šmit (Johannes Schmidt) otkrio je da je mesto mreštenja svih atlantskih jegulja Sargasko more, jedno prostrano okeansko područje u severnom Atlantiku bogato korovom. Tamo se mreste i američke i evropske jegulje, i tu postoji još jedna misterija.

Odlaze različitim putevima

Larve američke i evropske jegulje kreću svojim različitim putevima negde blizu Bermuda. „Kako znaju kojim putem da krenu kada ni jedne ni druge nisu videle svoj ’dom‘ jeste jedno neodgovoreno pitanje“, kaže knjiga The Fresh & Salt Water Fishes of the World. Ova knjiga nastavlja: „Za američke jegulje put je dugačak oko 1 600 kilometara; to putovanje zahteva oko godinu dana. Evropske jegulje putuju 5 000 ili više kilometara, a za njihov put treba im skoro tri godine. Jednako je zadivljujuća činjenica da se stepen rasta dveju jegulja [koje je skoro nemoguće razaznati]  razlikuje tako da se svaka razvije do približno iste veličine u vreme kad stignu do svojih odredišta.“

Nekakav začuđujući instinkt upućuje ove dve vrste jegulja da krenu svojim odvojenim putevima. O ovom misterioznom dešavanju knjiga Fishes of Lakes, Rivers & Oceans kaže: „Kako i zašto one izvode ovaj zadivljujući manevar isto je tako zagonetka kao što je njihovo poreklo bilo u Aristotelovo vreme.“

Život u slatkoj vodi

Kad rastuće male jegulje, sada žutobraon boje, završe svoj prelaz preko okeana, one instinktivno putuju uz reke kako bi dospele do jezera, jezeraca i potoka gde će rasti do zrelosti u sledećih 15 i više godina. One savladavaju sve prepreke kako bi stigle do svog cilja.

Knjiga The Royal Natural History opisuje „obale reka koje su na nekim mestima crne od ovih migrirajućih ribica“. Ona nastavlja: „Ove mlade jegulje su primećene kako se uspinju uz brane jezera, kako pužu uz vodovodne cevi ili kanalizaciju... i one će čak preći preko vlažnog dela tla kako bi doprle do željenog mesta.“

Na reci Ban u Severnoj Irskoj, ribari su na najtežem delu reke za male jegulje postavili merdevine načinjene od slame. Tu se mlade jegulje uz ovu užad penju u specijalne bazene gde ih broje — 20 000 000 njih svake godine!

Transformacija i migracija

Kad jegulje dostignu zrelost, događa se još nešto vrlo misteriozno. „Dešava se niz značajnih promena povezanih s početkom zrelosti“, kaže knjiga Fishes of the Sea. „Oko se povećava u prečniku i postaje naročito sposobno za gledanje u dubokim okeanskim vodama; utroba počinje da atrofira a gonade se povećavaju. Boja se takođe menja od žutobraon ka srebrnosivoj.“

Svake jeseni, zrele jegulje započinju migraciju od 5 000 kilometara natrag do Sargaskog mora. Kako postižu ovaj izvanredan navigacioni podvig niko ne zna. One prestaju da se hrane i tokom šestomesečnog putovanja preživljavaju na zalihama sala koje su stvorile.

Biolozi kažu da kad je jednom ponovo u dubokim vodama Sargaskog mora, jegulja ženka polaže od 10 do 20 miliona jaja, a mužjak ih oplođava. Zatim odrasli umiru. Oplođena jaja lelujaju ka površini i legu se kao listoliki leptocephalusi i krug je gotov.

Zašto nikad nije uhvaćena nijedna jegulja koja se mresti? „One se više ne hrane, pošto su njihovi organi za varenje propali, pa se dakle ne mogu uhvatiti na udicu s mamcem“, kaže Kristofer Morijarti. „Mreste se u velikim dubinama“, nastavlja on, „i pošto je područje Sargaskog mora veće od područja Britanskih ostrva, a jegulje su prepredena stvorenja, one će uvek imati dobru šansu da pobegnu od brzih mreža potegača.“

Možda će jednog dana sve misterije koje okružuju ovo izuzetno stvorenje biti rešene. Do tada, prema istraživaču Morijartiju, kad je reč o fascinantnim ribama, ’jegulja je zaista izvanredna‘.

[Okvir na 18. strani]

Recepti za spremanje jegulje

Dok su neki revoltirani mišlju o jedenju jegulja, u mnogim delovima sveta njih smatraju delikatesom. Da li biste želeli da probate jegulju? Probudite se! je upitao jednog glavnog kuvara u Severnoj Irskoj kako spremati tu ribu. Evo dva njegova predloga:

Gulaš od jegulje: Biće vam potrebne dve jegulje srednje veličine od oko 50 centimetara dužine ili slično. Treba ih očistiti od kože i kostiju i iseći na komade od 5 centimetara. Takođe će vam biti potrebne četiri supene kašike maslinovog ulja; nekoliko zgnječenih česna belog luka; jedan garnirni buket; sok od jedne pomorandže; nešto nastrugane pomorandžine kore; mrvica ljute aleve paprike; mrvica soli; 140 mililitara crvenog vina.

Stavite maslinovo ulje u zemljanu kaserolu ili šerpu s debelim dnom koja je dovoljno velika da primi sve sastojke. Dodajte zgnječeni beli luk, garnirni buket, sok i koru od pomorandže i ljutu alevu papriku. Posolite komade jegulje i stavite ih u kaserolu. Prelijte vino preko njih, i dodajte dovoljno vode da prekrije jegulje. Kuvajte ih nepoklopljene na tihoj vatri nekih 30 minuta dok jegulja ne bude kuvana. Služite na zagrejanim tanjirima.

Pihtije od jegulja: Stavite u posudu najmanje jednu šolju iseckanih jegulja, očišćenih od kože i kostiju. Dodajte iseckanog crnog luka, jednu šargarepu, list celera, lovorov list, nešto peršuna, soli i bibera, i dosta vode, belog vina ili jabukovače da prekrije sastojke. Ovo lagano dovedite do ključanja, i neka tiho vri poklopljeno oko sat vremena. Stavite kuvane komade jegulje u jednu zdelu. Ostale sastojke kuvajte dok se ne smanje za četvrtinu, zatim tu tečnost procedite nad komadima jegulje. Bacite povrće i travčice. Ohladite komade jegulje i tu tečnost kako bi se formirale pihtije. Jedite ih s limunovim sokom i tostom s puterom, upravo kao paštetu.

[Okvir na 19. strani]

Da li ste znali?

Zrela ženka evropske jegulje meri otprilike 1 metar dužine, a mužjak je samo pola od te veličine.

Neke zrele jegulje koje žive u zemljom okruženim jezercima ili jezerima nikada ne migriraju. One na takvim mestima mogu živeti 50 i više godina.

Jegulje mogu izdržati 48 sati van vode.

Najstarija zabeležena jegulja bila je jedna ženka nazvana Puta. Umrla je 1948. u jednom akvarijumu s preko 85 godina.

Jegulje imaju izuzetno oštar njuh, barem isto tako osetljiv kao što je pseći.

[Slika na 17. strani]

Irska reka Ban vrvi od miliona jegulja