Vidljivi dokaz o holokaustu

DOK ZALAZITE U PROSTOR KOJI PRIKAZUJE ljudsku prirodu u njenom najsramnijem izdanju, izgleda čudno pronaći ugravirane u kamenu, ove reči iz Biblije: „Vi ste moji svedoci.“ Međutim, možda ovo i jeste mesto da se citira Biblija, barem taj naročiti stih (Isaija 43:10).

Spomen muzej holokausta Sjedinjenih Američkih Država u Vašingtonu, koji je svečano otvoren 22. aprila 1993, stoji kao odlučan i trezven podsetnik na tehnologiju koju su amoralne demagogije izopačile u užasnu smrtonosnu mašinu. Popis bespomoćnih žrtava koje je nacistička tiranija poubijala čini da razum obamre — oko šest miliona Jevreja i milioni drugih ljudi, uključujući Poljake, Slovene, Jehovine svedoke, Rome, homoseksualce i invalide.

Obilazak za pamćenje

Obilazak započinje u hladnom, sivom, čeličnom liftu što vas od Dvorane svedočanstva na prvom spratu vozi na četvrti sprat. Odatle, dok se kreću nadole, posetioci prolaze pored izložbi koje prikazuju sve faze holokausta, od nacističke propagande, preko Hitlerovog uspona, moći, racije žrtava do oslobađanja logora smrti. Obilazak se najzad okončava u Dvorani sećanja, gde gori večni plamen. Svedočanstva očevidaca, nepokretne i pokretne slike, muzika i ilustracije — sve je to upotrebljeno da bi pomoglo u pričanju ove stravične priče.

Posetioci svojim očima posmatraju tri nivoa neprestano evocirajuće i porazne stalne izložbe. Neke od najužasnijih izložbi kriju se iza 1.2 metra visokih zaklanjajućih zidova, koji su previsoki da bi deca mogla preko njih videti.

Muzej pouke

Muzejski Institut za istraživanje holokausta obuhvata opsežnu biblioteku i arhivu. On će takođe služiti kao  internacionalni centar za obrazovanje o holokaustu. „Mi smo posvećeni podučavanju i obrazovanju javnosti“, kaže dr Elizabet Konig (Elizabeth Koenig), direktor Muzejske biblioteke. Biblioteka će raspolagati informacijama o nekim manjim grupama koje su bile u koncentracionim logorima. „Mi već imamo dosta o Jehovinim svedocima“, kaže ona.

Godine 1933, Hitler je pokrenuo kampanju da uništi Jehovine svedoke. Hiljade Svedoka — iz Nemačke, Austrije, Poljske, bivše Češkoslovačke, Holandije, Francuske i drugih zemalja — bile su transportovane u koncentracione logore. Njih su progonili samo po religioznoj osnovi. Dvojica od onih koji su preživeli logore bili su pozvani na otvaranje muzeja.

Oni koji su preživeli holokaust

Jedan preživeli, Franc Volfart, sa 73 godine, video je ukupno 15 članova njegove najbliže porodice i rođaka uhapšene zato što su Svedoci. „Sedmoro od njih bilo je pogubljeno, većina giljotinom. Jedan je bio ugušen gasom, a ostali su pomrli u koncentracionim logorima i zatvorima Gestapoa“, priča on.

Da li je smatrao da će ikako preživeti logore? „Ozbiljno sam sumnjao“, kaže Franc. „Skoro svakog dana stražari su me podsećali da će ako Nemačka izgubi rat, oni još uvek imati dovoljno municije da me ubiju.“

Da li žali što je bio zatvorenik radi svojih religioznih uverenja? „Nikad! Nikad!“ kaže Franc, kao da je ta misao bila uvreda za njegovu postojanost. „Mi smo uvek bili u dobrom raspoloženju. Mnogo puta su me stražari zaustavili i pitali: ’U svoj ovoj mizeriji ti još uvek imaš osmeh na licu? Šta nije u redu s tobom?‘ Onda bih rekao: ’Ja imam razlog da se smeškam jer mi imamo nadu koja je iznad ovog teškog vremena — nadu u Božje Kraljevstvo kad će sve biti obnovljeno i kad će sve biti učinjeno dobrim za sve ono što danas moramo preživljavati.‘“

 Josef Šen, rođen 1910, bio je stalno zaposlen u tajnoj operaciji štampanja i distribuiranja biblijske literature u Austriji, izmičući Gestapou uvek za jedan korak — do 1940. kad su ga uhapsili. Od 1943. do 1945, bio je pod konstantnom pretnjom smrti. U 1943, vođa koncentracionog logora je pred celim okupljenim personalom,  izdvojio Josefa, i prasnuo: „Još uvek se držiš Boga Jehove?“

„Da“, odgovorio je Josef.

„Onda će se tvoja glava kotrljati!“

Godina 1945. zatekla je Josefa na maršu smrti prema Dahauu. „S fizičke tačke gledišta, bio sam gotov“, priseća se on. „Ipak nikad nisam bio tako jak u veri kao na tom maršu.“

Sada, obilazeći muzej i razmišljajući o svojim danima zatočeništva, on kaže: „Nisam tada uopšte bio uplašen. Jehova ti daje ono što ti treba, kad ti je potrebno. Moraš naučiti da se osloniš na Jehovu i da uvidiš koliko je on stvaran kad dođe do najgoreg. Sva zasluga pripada njemu. Niko od nas nije bio heroj. Mi smo se samo oslanjali na Jehovu.“

Vrednost muzeja

„Smatram da je značaj ovog muzeja ogroman“, kaže istoričarka dr Kristin Elizabet King (Christine Elizabeth King), zamenik vicekancelara univerziteta Stafordšir u Engleskoj. „Na prvom mestu, tu su njegovi zapisi. I ovde se mogu osporiti oni koji kažu: ’To se uopšte nije dogodilo.‘ Postoji toliko mnogo dokaza, kao i živih svedoka koji su preživeli holokaust. I kao drugo, muzej je jedno izvrsno obrazovno sredstvo“.

„A što se tiče Jehovinih svedoka“, nastavlja ona, „veoma je značajno što su u mogućnosti da vide svoju braću i sestre koji trpe i umiru i daju svoje živote. Videti to zabeleženo jeste nešto veoma posebno.“

[Okvir na 26. strani]

Tekst na stubu glasi:

„JEHOVINI SVEDOCI“

„Nacisti su Jehovine svedoke počeli da uznemiravaju 1933. Zato što su odbijali vojnu službu i što se nisu zaklinjali na vernost tom režimu, Svedoci su često optuživani za špijunažu i zaveru protiv države. Predviđanja Svedoka o budućoj anarhiji nacisti su protumačili kao revolucionarne pretnje, a njihova proročanstva o povratku Jevreja u Palestinu, kao cionistički iskaz.

„Uprkos tome, Svedoci su nastavili da se sastaju, propovedaju i distribuiraju literaturu. Oni su izgubili svoje poslove, penzije i sva građanska prava, i počevši od 1937. slati su u koncentracione logore. Tamo su ih nacisti označili kao ’dobrovoljne zatvorenike‘: Jehovini svedoci koji bi se odrekli svojih uverenja mogli su biti oslobođeni. Niko od njih nije odstupio.“

[Okvir na 27. strani]

„To je važna priča da se ispriča“

„Jehovini svedoci su jedna od najzapaženijih priča. Zbog njihovih religioznih uverenja, oni su bili jedna od prvih religija koju je zabranila... nacistička Nemačka vlada 1933. To je bilo jednostavno zato što su videli njihovu poslušnost i njihovu obavezanost jednom višem zakonu, Božjem zakonu. Kao posledica toga, bili su isto tako nemilosrdno progonjeni kao i Jevreji i Romi i bacani u koncentracione logore gde su mnogi od njih izgubili svoje živote.

„To je važna priča da se ispriča. Možda su njen najtragičniji aspekt [bila] deca Jehovinih svedoka. Kad je njihov otac morao biti odveden u logor a njihova majka uhapšena, njih bi smestili u zadnji red škole, zajedno s jevrejskom i romskom decom. Ako su deca ostala nevoljna da naprave pozdrav ’hajl Hitler!‘ ili da odaju bilo kakvu drugu počast nacističkoj državi, bila su klasifikovana kao maloletni delinkventi ni zbog čega drugog do njihovih uverenja. I, naravno, ova deca nisu samo platila za prividne i tobožnje zločine svojih roditelja, što su bili zločini savesti, nego su takođe platili i za činjenicu da su njihova deca“ — dr Sibil Milton (Sybil Milton), glavna istoričarka muzeja.

[Slika na 24. strani]

Kaputi iz koncentracionih logora s oznakom ljubičastog trougla identifikovali su Jehovine svedoke

[Slika na 25. strani]

Franc Volfart (levo) i Josef Šen koji su preživeli holokaust, s istoričarkom dr Kristinom King pored eksponata „Žrtve“

[Slika na 25. strani]

Vagoni slični ovom prevezli su Volfarta i Šena do koncentracionih logora

[Slika na 26. strani]

Gore: Preživeli Volfart (levo) i Šen na istorijskom video prikazivanju „Neprijatelji države“ koje uključuje i Jehovine svedoke

[Slika na 26. strani]

Dole: Marija i Franc Volfart pored eksponata gde je i Biblija Johana Štosijera, Marijinog brata. „Johan ju je nekako sakrio za prilično dugo vreme pre nego što je pronađena“, kaže Franc. „Ta Biblija bila je jedini posed koji je bio poslat nazad njegovoj majci posle njegovog pogubljenja“

[Slika na 26. strani]

Tekst pored izložene Biblije glasi: „Ova Biblija je pripadala Johanu Štosijeru, Jehovinom svedoku koji je bio zatočen u koncentracionom logoru Saksenhauzen. Štosijer je umro kratko pre nego što su sovjetske trupe oslobodile logor“

[Slika na 27. strani]

„Kako su krhke mere predostrožnosti civilizacije“, rekao je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Klinton na otvaranju muzeja. „Holokaust nas zauvek podseća da znanje rastavljeno od vrednosti može služiti samo produbljivanju ljudske more, da glava bez srca nije čovečnost“