Od policijskog službenika do hrišćanskog sluge

FEBRUARA 1942, bio sam u zatvoru u Adelejdu, u Južnoj Australiji, radi odbijanja nošenja oružja tokom Drugog svetskog rata. Berberin, koji je upravo hteo da me obrije, prepoznao me je iz vremena kad sam se pojavljivao u sudnicama kao službenik južnoaustralijskih policijskih snaga. „Šta ti radiš ovde?“ iznenađeno je pitao. Znao je da sam ranije u sudu često služio kao svedok protiv kriminalaca. Tako sam mu onda objasnio svoja hrišćanska verovanja.

Sudija za prekršaje, koji je pre nekoliko dana saslušao moj slučaj, takođe me je dobro poznavao. I on je takođe pažljivo slušao dok sam objašnjavao zašto mi moja hrišćanska savest ne bi dozvolila da nosim oružje. Nakon što mi se zahvalio na onome što je on smatrao jasnim objašnjenjem, osudio me je na mesec dana zatvora.

Sada su moji sustanari bili ljudi koje sam ne tako davno fotografisao i kojima sam uzimao otiske prstiju. Međutim, bio sam u mogućnosti da mnogim stražarima i zatvorenicima koji su pitali o hrišćanskoj neutralnosti dam svedočanstvo u vezi s mojim verovanjima.

Sledeće godine sam ponovo izveden pred sud, i ovog puta bio sam osuđen na šest meseci prinudnog rada. Poslat sam u Jatalu, gde su zatvorenici izdržavali doživotne kazne zbog ubistva. Ali opet sam imao mnogo prilika da drugima govorim o nadi u Božje Kraljevstvo i o trajnom miru koji će ono doneti na ovaj ratom rastrzani svet.

Svakog puta pre nego što bi se pojavio na sudu, bio sam odveden u vojničke barake. Prvi put kad sam tamo bio, poručnik Laphorn me je ismejavao i zlostavljao radi mog odbijanja da prihvatim zakletvu vojničke vernosti. Ali kad sam se po treći put pojavio pred njim, on je rekao: „Znaš, mislio sam da si kukavica. Ali gledao sam na koji način uzimaš svoj lek. Odustao si od dobre karijere i dokazao svoju veru vraćajući se po još.“

Kad je trebalo da treći put budem osuđen na zatvor, za mene su slate peticije kako bih bio suđen kao lice koje odbija da služi vojsku zbog moralnih i verskih ubeđenja. Sudija za prekršaje je bio prinuđen da odobri moju peticiju, pošto sam se iz policijskih snaga povukao 1940. radi pitanja savesti. Ipak, pokazujući svoju predrasudu, rekao je: „Želim da uđe u zapisnik da ja verujem da je opasno imati takvog jednog fanatika kao što ste vi slobodnog u društvu.“

Rana pozadina

Rođen sam 1908. u Goleru, nedaleko od Adelejda, u Južnoj Australiji. Kad sam imao oko šest godina, Sara Marčant, draga mamina prijateljica, naučila me je da je pakao čovekov opšti grob a ne mesto mučenja vatrom. Ona je bila Međunarodni  istraživač Biblije, kako su Jehovini svedoci tad bili poznati.

S vremenom, dok sam rastao, upitao sam našeg baptističkog sveštenika kako se Isus Hrist razlikuje od Boga, a on nije mogao da mi pruži zadovoljavajući odgovor. Tako sam izgubio interes za crkve, iako sam uživao da slušam Saru Marčant kad smo se povremeno sretali.

Godine 1924, počeo sam da radim u Adelejdu kao činovnik jednog policijskog komesara Južne Australije, zapovednika brigade gospodina Rejmonda Lina (Raymond Leane). Onda je, 1927, g. Lin parlamentu priložio molbu za mene kako bih bio naimenovan za mlađeg eksperta za uzimanje otisaka i kriminalističkog fotografa za državne policijske snage.

Saznajem biblijske istine

Tri godine nakon što sam se 1928. oženio, uzeo sam, dok sam s mojim rođacima bio u Goleru na odmoru, knjigu s naslovom Stvaranje, koju je 1927. objavio Watch Tower Bible and Tract Society. Sara Marčand ju je ostavila mojim rođacima. Ta knjiga je objašnjavala da je čovek duša i da ne poseduje odvojenu, nevidljivu dušu. To je imalo smisla. Ali, želeo sam da se sam uverim iz Biblije. Tako sam temeljno istražio porodični Prevod kralja Džejmsa i pročitao Postanje 2:7: „I GOSPOD Bog je načinio čoveka od praha zemaljskoga, i udahnuo u njegove nozdrve dah života; i čovek je postao živa duša.“

To me je duboko podstaklo, tako da sam i dalje čitao i čitao. Nisam mogao da se odvojim od knjige Stvaranje. ’Ovo je sigurno istina‘, rekao sam sebi. Sada sam želeo da pročitam više knjiga od Watch Tower Societyja. Jedina druga koju je porodica posedovala imala je naslov Život. Tako sam i nju, takođe odjedanput, pročitao.

Nekoliko dana kasnije, vratili smo se u Adelejd i preselili se u drugu kuću. Tog istog dana Sara Marčant nam je došla u iznenadnu posetu. Moja tašta joj je rekla za moj interes, i ona je navratila da vidi kako smo se smestili u našem novom domu i da ustanovi kakva duhovna pomoć mi je bila potrebna. Sledećeg jutra naš novi prvi komšija pozvao me je preko ograde: ’Verujem da ste zainteresovani za delâ sudije Raterforda [tadašnjeg predsednika Watch Tower Societyja].‘

“Kako to znate?“ pitao sam.

“O, rekla mi je jedna mala ptičica“, odgovorio je.

Očito ga je Sara obavestila. Taj čovek, Džejms Irvin, bio je jedini Svedok u to vreme koji je živeo u severnim predgrađima Adelejda. On je bio pionir, punovremeni sluga Jehovinih svedoka, i započeo je redovan kućni biblijski studij sa mnom.

Napredak u biblijskoj istini

Kad sam se vratio na posao u policijsko odeljenje, bio sam zagrejan dobrim stvarima koje sam saznao. Tako sam kad god sam imao priliku počeo mojim saradnicima da govorim o mojoj novopronađenoj veri. Međutim, razočarao sam se kad je moj entuzijazam naišao na ismevanje.

Potpuno neočekivano moja sopstvena žena počela je da se protivi takvoj mojoj zainteresovanosti za Bibliju. Ali, uz Jehovinu pomoć, bio sam u mogućnosti da uspešno odolim njenom protivljenju. Godine 1935, posvetio sam svoj život Jehovi i krstio se. U tim danima postojala je samo jedna skupština u Adelejdu, a samo oko 60 osoba prisustvovalo je nedeljnom studiranju Biblije uz pomoć Kule stražare.

Jednog dana, Harold Džons, predsedavajući nadglednik skupštine, rekao mi je: „Imamo posao za tebe. Potreban nam je neko ko bi se brinuo o terenima.“ Taj posao je za mene bio savršen, pošto sam se u svom policijskom poslu vozio po celom Adelejdu. Temeljno sam poznavao grad i na taj način bio u mogućnosti da dobro pripremim karte terena koje smo koristili u našem propovedanju.

Aprila 1938, Džozef Raterford, predsednik Watch Tower Societyja, posetio je Australiju i održao govor u Sidneju kome je prisustvovalo preko 12 000 osoba, iako je  tada bilo samo 1 300 Svedoka u celoj Australiji. U Adelejdu, nas oko 20 nismo bili u mogućnosti da otputujemo na taj 1 800 kilometara dug put do Sidneja. Zato smo iznajmili stari Tivoli teatar i dali da se instalira sprega zemljanih vodova koji bi iz Sidneja prenosili Raterfordov govor. Organizovali smo radio reklamu, i, kao rezultat, u Adelejdu je oko 600 osoba došlo da čuje govor!

Kako sam izgubio svoj posao policajca

Godine 1939, počeo je Drugi svetski rat, a neutralnost Jehovinih svedoka došla je pod pomnu istragu različitih organa vlasti. Jednom prilikom su dva reportera novina Truth došla u Dvoranu Kraljevstva i na neprijateljski način pokušali da se probiju unutra. Ja sam ih jednostavno sprečio da to urade, pošto je izgledalo da ne traže ništa dobro. Sledećeg jutra jedan naslov u novinama je glasio: „J[užno] A[ustralijski] policajac — vratar u Dvorani Kraljevstva J.S.“

Posledica tog incidenta bila je da su me moji saradnici izbegavali. Moj prvi pretpostavljeni, veran katolički aktivista, nasitio je policijskog komesara, Rejmonda Lina, lažnim informacijama o meni. Onda sam iznenada, avgusta 1940, bio doveden pred g. Lina, onog istog čoveka za kojeg sam počeo da radim pre 16 godina. Kakva je bila optužba? Da ne bih poslušao sva njegova naređenja.

“Da li bi pucao na nekoga ako bih ti naredio da to uradiš?“ pitao je.

„To je zamišljena situacija“, odgovorio sam. „Ali, ne, ja sigurno ne bih pucao ni na koga.“

Dva sata je pokušavao da mi pokaže kako sam glup što pripadam organizaciji koja je na službenoj crnoj listi i koja je trebalo da bude zabranjena u Australiji. Zaključio je: „I nakon svega što sam učinio za vas, dajući vam tako dobru karijeru.“

“Ja to cenim“, odvratio sam. „I svoje cenjenje pokušavam da pokažem marljivim radom. Ali ne mogu vas staviti iznad svog obožavanja Jehove Boga.“

„Bilo bi bolje ili da napustite Jehovine svedoke ili da date otkaz“, odvratio je komesar.

Tako sam istog časa dao otkaz. Avgusta 1940. jedan naslov u novinama Truth glasio je: „Raterfordski policajac daje otkaz.“ Sada je trebalo da obavestim svoju ženu i da nađem drugo zaposlenje. Na sreću, dobio sam posao u lokalnoj štampariji gde se proizvodilo australijsko izdanje Uteha (sada Probudite se!).

Služenje pod zabranom

Uživao sam radeći u svom novom zanatu sve do januara 1941, kad je na Jehovine svedoke stavljena opštenarodna zabrana. Sve štampanje naše literature u toj zemlji se prekinulo, barem koliko su to vlasti znale. U stvari, postavljene su ilegalne štamparije — sve u okolini Sidneja — i mi nikada nismo propustili da dobijemo neki broj Kule stražare za vreme zabrane!

Kratko nakon što je naše delo zabranjeno, ja sam odslužio dva zatvorska roka opisana na početku. Konačno je, juna 1943, Vrhovni sud Australije presudio da je zabrana bila povreda Ustava, tako da je vlada vratila sve vlasništvo koje je Watch Tower Societyju oduzeto.

Gledajući unazad, teško je verovati da su tokom tih godina, policajci vršili prepade na domove (uključujući i moj). Pa ipak, uprkos protivljenju, mi smo nastavili naše propovedanje od kuće do kuće upotrebljavajući samo naše Biblije. Policija nas je puno puta pratila. Čak su policajci u civilu prisustvovali našim sastancima koji su se održavali u privatnim kućama. Jednom, kad sam predstavljao jednog predstavnika iz sidnejske kancelarije podružnice, primetio sam: „Među nama su dva člana južnoaustralijskih policijskih snaga. Molim da im izrazite dobrodošlicu!“ Bili su iznenađeni i zbunjeni ali su ostali i uživali u sastanku,  govoreći posle kako su mogli da podnesu samo povoljan izveštaj.

Religiozna netolerancija

U aprilu 1945. organizovali smo jedan kongres u gradskoj većnici u jednom predgrađu Adelejda. U nedelju, 29. aprila zakazano je naveliko oglašavano javno predavanje „Smerni će naslediti zemlju“. Ali rano izjutra počela je da se sprema nevolja. Kao nadglednik kongresa, otišao sam do lokalne policijske stanice da bi upozorio na preteću nevolju. Međutim, moja poseta i žalba bile su ignorisane.

Kad je došlo vreme da javno predavanje započne, formirala se rulja. Neki su ušli unutra čim je govor počeo. Nekoliko krupnih pripadnika rulje uskomešalo se prema napred, pokušavajući da uništi opremu za ozvučenje. Zatim je kroz prozore počelo da upada kamenje. Radio stanice su bile obaveštene o problemu, i brzo su emitovale kako metež raste. Napolju su se okupile hiljade radoznalaca.

Tužno je što smo bili prisiljeni da prekinemo sastanak. Ali kad je došlo vreme da napustimo većnicu, policija nam je otvorila prolaz, i čitavo mnoštvo se smirilo. Svi su mogli videti ludost onih koji su nam se protivili jer su napolje izašli obični ljudi, uključujući starce i starice kao i malu decu. Idućih dana ta religiozna netrpeljivost je osuđena u „Pismima uredniku“.

Ipak, godinama posle toga, Jehovinim svedocima nije bilo dozvoljeno da koriste objekte gradske većnice u Južnoj Australiji. Jednom, sredinom 1950-tih, razgovarao sam s nadzornikom norvudske gradske većnice u predgrađu Adelejda u vezi s korišćenjem njihove većnice za naš oblasni kongres.

“Vama je zabranjeno da koristite gradske većnice za ceo život“, rekao je.

„Iza vremena ste“, odgovorio sam.

Onda sam iz moje tašne izvukao brošuru o međunarodnom kongresu na njujorškom Jenki stadionu održanom 1953. „Pogledajte šta se na drugim mestima događa s Jehovinim svedocima — preko 165 000 na jednom sastanku!“ primetio sam.

Uzeo je brošuru, pažljivo je ispitao, i posle nekoliko trenutaka rekao: „Da, stvarno izgleda da su se stvari promenile.“ Otada je omogućeno korišćenje takvih objekata po celoj Južnoj Australiji.

Godine 1984, moja žena je nakon duge bolesti umrla. Međutim, pre smrti, ona je počela da odražava ljubav za biblijsku istinu i za Jehovu Boga. To je u velikoj meri bilo zbog ljubaznosti koju su joj Svedoci puni ljubavi godinama pokazivali. Zatim, u decembru 1985, oženio sam se Tejom, koja Jehovi služi mnoge godine.

Sada već oko 60 godina sa zadovoljstvom služim Jehovi. Zato što sam se uvek uzdao u Jehovu, čvrsto prianjao uz njegovu organizaciju, i što pod pritiskom nikad nisam napravio kompromis mogu se osvrnuti natrag na život pun prednosti i blagoslova. Nastavljam da se upinjem da zadržim svoje oči čvrsto usmerene na nagradu gornjeg zvanja (Filipljanima 3:14) — Ispričao Hjubert E. Klift.

[Slika na 29. strani]

Služi kao propovednik