Naučnici obmanjuju javnost

Od dopisnika Probudite se! iz Španije

TOMAS SERANO (TOMÁS SERRANO), jedan stariji, preplanuli španski farmer, verovao je dosta godina da njegovo andaluško malo imanje krije nešto jedinstveno. Njegov plug bi često iskopao neobične kosti i zube što sigurno nisu pripadali bilo kojoj lokalnoj stoci. Ali kada je u selu pričao o svojim nalazima, niko nije previše obraćao pažnju — barem ne do 1980.

Te godine jedan tim paleontologa stigao je da ispita taj rejon. Ubrzo su otkrili pravu fosilnu riznicu dragocenosti: kosti medveda, slonova, nilskih konja i drugih životinja — sve smeštene na jednom malom području koje je očigledno bilo isušena močvara. Međutim, bila je 1983. godina, kad je to plodno mesto dospelo u međunarodne novinske naslove.

Jedan mali, a ipak jedini fragment lobanje otkriven je nedavno. Proglašen je za „najstarije ljudske ostatke koji su otkriveni u Evropi i Aziji“. Izračunavajući da je star između 900 000 i 1 600 000 godina, neki naučnici su očekivali da on bude vesnik „revolucije u proučavanju ljudske vrste“.

Taj fosil koji je stvorio sav ovaj entuzijazam bio je kršten kao „čovek iz Orsa“ — po selu u provinciji Granada, u Španiji, gde je pronađen.

„Čovek iz Orsa“ se upoznaje sa štampom

Dan 11. jun 1983, doživeo je javno predstavljanje ovog fosila u Španiji. Istaknuti španski, francuski i britanski naučnici već su jemčili za njegovu autentičnost, a politička podrška brzo je stizala. Jedan španski mesečnik je oduševljeno izvestio: „Španija, a naročito Granada, sada je u prvom planu [ljudske] drevnosti na makrokontinentu Evroazije.“

Na šta je stvarno ličio taj „čovek iz Orsa“? Naučnici su ga opisali kao skorašnjeg emigranta iz Afrike. Ovaj naročiti fosil, rečeno je, pripada mladiću koji je imao oko 17 godina i bio visok 1,5 metra. Verovatno je bio lovac ili sakupljač koji još nije naučio da koristi vatru. Verovatno je već razvio svoj rudimentaran jezik i religiju. Jeo je voće, žitarice, bobice i insekte, uz povremene ostatke životinja koje su ubile hijene.

Sumnje oko identifikacije

Dana 12. maja 1984, samo dve nedelje pre jednog međunarodnog naučnog seminara o toj temi, pojavile su se ozbiljne sumnje u vezi s poreklom tog fragmenta. Nakon brižljivog uklanjanja krečnih naslaga s unutrašnjeg dela lobanje, paleontolozi su pronašli zbunjujući „greben“. Ljudske lobanje nemaju takav greben. Seminar je odložen.

Madridski dnevni list El País nosio je naslov, „Ozbiljne indikacije da lobanja ’čoveka iz Orsa‘ pripada nekom magarcu“. Konačno, 1987, jedan naučni referat koji su napisali Hordi Agusti (Jordi Agustí) i Salvador Moja (Salvador Moyà), dvojica od paleontologa koji su bili uključeni u prvobitno otkriće, objavio je kako je analiziranje rendgenskim zracima zaista potvrdilo da fosil pripada jednoj vrsti konja.

 Zašto obmanuti?

Ovaj slom nastao je iz nekoliko razloga, od kojih nijedan nema mnogo veze s naučnom metodom. To dramatično otkriće ljudskih predaka retko ostaje dugo u isključivom domenu naučnika. Političari su bili hitri da podupru ono što izgleda napredno, i naučna rigoroznost je bačena u zasenak nacionalističkom vatrenošću.

Jedan regionalni ministar za kulturu objavio je da je to bio gordi trenutak za Andaluziju „da bude pozadina tako velikog otkrića“. Kada su u nekim krugovima izražene sumnje u vezi s nalazom, regionalna vlada Andaluzije je postojano tvrdila da „su ostaci autentični“.

Jedan tako neugledan fosil (oko 8 centimetara u prečniku) stiče ogromnu važnost delimično zbog nedostatka dokaza koji bi poduprli navodnu čovekovu evoluciju. Uprkos oskudnim razmerama fosila, „čovek iz Orsa“ bio je pozdravljen kao „najveći paleontološki nalaz skorašnjih godina, kao i karika koja nedostaje između tipičnog afričkog čoveka (Homo habilis) i najstarijeg čoveka evroazijskog kontinenta (Homo erectus)“. Bujna mašta i ne baš naučno nagađanje bilo je dovoljno da se popune detalji o izgledu i načinu života „čoveka iz Orsa“.

Godinu dana ili tako nešto pre otkrića „čoveka iz Orsa“, vođa naučnog tima, dr Žozep Žiber (Josep Gibert), razmišljao je o iznenađenjima koje je to područje nesumnjivo čuvalo u sebi. „To je jedno od najznačajnijih koncentracija mlađeg kvartara u Evropi“, uveravao je. I čak nakon što je pravi identitet fosila bio otkriven, dr Žiber je insistirao: „Međunarodna naučna zajednica čvrsto veruje da će se u području Gvadiš Baze [gde je fragment nađen], pre ili kasnije, naći ljudski fosili stari više od jednog miliona godina, i da će to sigurno biti veliko otkriće.“ Stvarno, razmišljanje puno želje!

„Nauka je zainteresovana za otkrivanje istine“

Supronalazač „čoveka iz Orsa“, dr Salvador Moja, pošteno je priznao za Probudite se!: „Dr Hordiju Agustiju i meni bilo je veoma teško prihvatiti da fosil nije ljudski. Međutim, nauka je zainteresovana za otkrivanje istine, iako to može da ne bude kako bismo mi voleli.“

Kontroverza koja okružuje „čoveka iz Orsa“ prikazuje koliko je to težak zadatak za paleontologiju da otkrije istinu u vezi s takozvanom evolucijom čoveka. Uprkos decenijama kopanja, pravi ostaci čovekovog tobožnjeg majmunolikog pretka ne izlaze na svetlost. Iako to može da ne bude kako bi neki naučnici voleli, da li bi moglo biti da ta oskudica čvrstih dokaza ukazuje na činjenicu da čovek, na kraju krajeva, nije proizvod evolucije?

Nepristrastan posmatrač bi se isto tako mogao zapitati da li su drugi renomirani „čovekoliki majmuni“ išta stvarniji nego što se „čovek iz Orsa“ pokazao da je? a Kako istorija opširno pokazuje, nauka može voditi ljude ka istini, ali naučnici ni u kom slučaju nisu imuni na greške. To je naročito slučaj kad političke, filozofske i lične predrasude zamagljuju problem — i kada se tako malo toga upotrebljava da bi se toliko mnogo pokušalo objasniti.

[Fusnota]

[Slike na stranama 16, 17]

Iznad: Kopija fragmenta od 7,5 centimetara u prečniku navodnog „čoveka iz Orsa“

Desno: Slika hipotetskog „primitivnog čoveka“ kako su ga evolucionisti zamislili