Verni primer mog oca

BIO je 6. jul 1947, i naša porodica je prisustvovala oblasnom kongresu Jehovinih svedoka u Londonu, u Engleskoj. Oči mog oca bile su pune suza radosnica dok mi je pružao svoju ruku kako bi mi pomogao da izađem iz bazena za krštenje. Moj otac i ja upravo smo se krstili u znak našeg predanja Jehovi, Stvoritelju i Univerzalnom Suverenu. Moja majka i tri brata takođe su prisustvovali ovom radosnom događaju.

Tužno je, međutim, što će jedinstvo naše porodice u hrišćanskom obožavanju uskoro biti uzdrmano. Ali pre nego što ispričam o tome i kako je vernost mog oca uticala na mene, dopustite mi da kažem nešto o njegovoj mladosti.

Istočno-zapadno poreklo

Moj otac, Lester, rođen je marta 1908. u Hong Kongu. Njegov otac je bio pomoćnik kapetana luke. Kad je tata bio dečak, njegov otac bi ga vodio sa sobom na obilaske čamcem radi proveravanja aktivnosti oko Hong Konga i obližnjih ostrva. Zatim, kad je tata imao samo osam godina, njegov otac je umro. Posle toga se njegova majka ponovo udala, i porodica se preselila u Šangaj. Godine 1920. majka je njega i njegovu desetogodišnju sestru, Fil, odvela u Englesku radi školovanja.

Tata je naredne godine proveo u senci Kenterberijske katedrale, ognjišta anglikanske crkve. Posećivanje tamošnje crkve bilo je njegovo upoznavanje s religioznim stvarima. Fil je otišla u internat, severno od Londona, ali su tokom tih godina ona i tata postali veoma bliski jer su svoje školske raspuste provodili zajedno. Pet godina kasnije, 1925, kad je tata završio školu, njegova majka se vratila u Englesku i pobrinula se da se on učvrsti u poslu. Zatim se,  naredne godine, vratila natrag u Šangaj, vodeći Fil sa sobom.

Pre nego što je tatina majka otišla, ona mu je ostavila primerak jedne knjige koju je napisala njegova prababa. Bila je to poetska priča o Budinom životu s naslovom „Svetlo Azije“. To je tatu podstaklo da razmišlja o stvarnom razlogu za život. Na Kenterberiju je bio impresioniran grandioznošću katedrale i svečanošću religioznih procedura, ali mu je nedostatak duhovne pouke ostavio jedan osećaj praznine. Zato se pitao: ’Da nemaju istočnjačke religije te odgovore?‘ Odlučio je da ispita. Tokom godina koje su sledile, on je zavirio u budizam, šintoizam, hinduizam, konfučijanizam i islam. Ali nijedan nije uspeo da dâ odgovor na njegova pitanja.

Tata je živeo u sportskom klubu koji je držala firma za koju je radio, i on je uživao u veslanju, igranju ragbija i u drugim sportovima. Ubrzo se zaljubio u Ednu, jednu privlačnu devojku koja je imala istu ljubav prema sportovima. Venčali su se 1929. i bili blagoslovljeni s četiri sina u toku sledećih deset godina.

Traumatične ratne godine

Tokom 1930-tih, navlačili su se olujni oblaci Drugog svetskog rata, pa je tata odlučio da se iz Londona preseli na selo. To preseljenje smo obavili samo nekoliko meseci pre nego što je, septembra 1939, izbio rat.

Uvedeno je regrutovanje za ratnu službu, i kako se rat otezao, starosne granice su postepeno dizane. Radije nego da čeka da bude regrutovan, tata se dobrovoljno javio za službu u Kraljevskoj avijaciji i maja 1941. bio je pozvan. Iako je povremeno bio u mogućnosti da dođe kući na odsustvo, prošlo je šest godina dok nisu ponovo nastavljeni normalni porodični odnosi. Teret brige za nas decu — dvojica najstarijih od nas ulazili su u svoje tinejdžerske godine — pao je na mamu.

Duhovno osveženje

Oko dve godine pre nego što je tata bio otpušten iz Avijacije, dva Jehovina svedoka su navraćala kod mame i s njom otpočeli biblijski studij. Mama je pisala tati i rekla mu koliko se raduje onome što uči. Jednom, kad je on bio na odsustvu, odvela ga je na skupštinski studij Biblije u jednom privatnom domu.

Decembra 1946. tata je bio otpušten iz vojske i počeo je da biva prisutan na biblijskim raspravama koje je mama imala s dve gospođe, Svedokinje. One su primetile njegov interes i uredile da Erni Bivor, predsedavajući nadglednik, poseti tatu. Za samo jedno veče, brat Bivor je iz Biblije odgovorio na sve tatine prigovore. Tokom naredne dve nedelje, dok je svakog dana putovao vozom za London na posao, pročitao je tri knjige koje mu je dao brat Bivor. Kad ga je brat Bivor ponovo posetio, tata ga je pozdravio: „Ovo je istina za kojom sam tragao! Šta treba da radim?“

Od tada je tata počeo da nas, dečake, vodi na sastanke. Međutim, majka nije uvek želela da pođe s nama. Njen interes je počeo da slabi. Ipak, svi smo otišli jula 1947. na kongres u Londonu, gde smo se tata i ja krstili. Posle toga, mama je samo povremeno dolazila na sastanke.

Ubrzo nakon tog krštenja, moja tetka Fil je došla u posetu u Englesku, i na veliku radost mog oca, spremno prihvatila biblijsku istinu i krstila se. Kad se vratila za Šangaj, stupila je u vezu sa Stenlijem Džonsom i Haroldom Kingom, dvojicom misionara Jehovinih svedoka koji su tamo bili poslati malo ranije. Vladajuća komunistička vlada je kasnije ove misionare zatvorila, prvog na sedam i drugog pet godina. Oni su duhovno pomagali Fil dok se njen muž nije penzionisao s posla u Kini. Onda su se ona i njen  muž vratili u Englesku i nastanili se blizu nas.

Tragičan raspad porodice

U međuvremenu, prava komunikacija između mame i tate je postala problem. Mama je videla revnost s kojom je tata težio ka svojoj novopronađenoj veri, i verujući da će materijalna sigurnost porodice biti ugrožena, ona je počela da se protivi njegovom hrišćanskom delovanju. Konačno, septembra 1947, postavila mu je ultimatum da odustane od hrišćanske vere ili će ona otići.

Otac je mislio da je smirio mamine strahove rezonujući s njom iz Pisma, pokazujući da nema nikakvog razloga za strah. Međutim, vrhunac je došao bez daljnjeg upozorenja 1. oktobra 1947. Kad je tog dana tata stigao kući s posla, našao je praznu kuću i mene kako sedim na pragu uz naše kofere. Mama je otišla, uzimajući sve, uključujući i moja tri brata. Rekao sam tati da sam ja izabrao da ostanem s njim. Mama čak nije ostavila ni neku poruku (Matej 10:35-39).

Erni Bivor je napravio pripreme kako bismo ostali kod jednog starijeg para dok tata ne nađe smeštaj. Oni su bili veoma ljubazni prema nama i utešili su nas rečima apostola Pavla iz 1. Korinćanima 7:15: „Ako li se onaj koji nije vernik razdvaja, neka se razdvoji, jer brat ili sestra u tom slučaju nisu vezani. Bog nas pozva da u miru živimo.“

Konačno smo stupili u vezu s našom porodicom i posetili ih, ali smo uskoro shvatili da bi za mamu jedino prihvatljivo rešenje bilo kompromitovanje naše vere. Znali smo da nam pravljenje ustupaka ne bi donelo blagoslove od Jehove. Tako je tata produžio da radi na svetovnom poslu, pružajući mami finansijska sredstva kako bi izdržavala moju braću. Odlazeći iz škole 1947, primio sam se posla sa skraćenim radnim vremenom, a januara 1948. prihvaćen sam u punovremenu službu.

Biblijska rasprava za pamćenje

Jednog dana, u službi na terenu, kada sam još uvek imao samo 17 godina, razgovarao sam s jednim čovekom u jednoj farmerskoj kućici. Dok sam tamo bio u poseti, stigao je Vinston Čerčil, britanski vođa za vreme Drugog svetskog rata. Moj razgovor je prekinut, ali je g. Čerčil primetio Kulu stražaru i pohvalio me za moj rad.

Nekoliko dana kasnije bio sam ponovo u propovedanju kad sam zazvonio na zvonce na vratima neke velike kuće. Vrata je otvorio nadzornik domaće posluge, i kad sam zatražio da razgovaram s vlasnikom kuće, pitao me je da li znam ko je on. Nisam imao pojma. „Ovo je Čartvel“, rekao je, „dom Vinstona Čerčila.“ U tom se trenutku pojavio g. Čerčil. Setio se našeg prethodnog susreta i pozvao me unutra. Malo smo razgovarali, i on je prihvatio tri knjige i pozvao me da ponovo navratim.

Kasnije, jednog toplog popodneva, navratio sam i ponovo bio pozvan unutra.  G. Čerčil mi je ponudio limunadu i, nakon kratke dobrodošlice, rekao: „Daću ti pola sata da mi kažeš šta ti misliš da je Božje Kraljevstvo, ali mi onda moraš dopustiti da ti kažem šta ja verujem da će to biti.“ To smo i uradili.

G. Čerčil je mislio da će Božje Kraljevstvo biti uspostavljeno kroz bogobojazne državnike i da dok ljudi ne budu naučili da žive u miru, ono nikako neće doći. Bio sam u mogućnosti da objasnim biblijsko gledište o Božjem Kraljevstvu i o blagoslovima koje će ono doneti. G. Čerčil je bio veoma srdačan i pokazivao je da ceni naš rad.

Nažalost, nikada više nisam bio u mogućnosti da stupim u kontakt s njim. Ali, zahvalan sam što sam, iako sam još bio tinejdžer, uz poduku i ohrabrenje koje sam primao od oca, bio u mogućnosti da dam dobro svedočanstvo jednom tako istaknutom svetskom državniku (Psalam 119:46).

Proširena služba

Maja 1950, mama nam je pisala kako bi nam kazala da se seli za Kanadu i da će sa sobom povesti Džona, mog najmlađeg brata. Do tog vremena, moja braća Piter i Dejvid već su se sami brinuli o sebi. Tako je nakon 18 godina u njegovoj firmi (uključujući i ratne godine, kada je bio zadržan na njihovoj listi službenika), tata dao otkaz i predao molbu za stalnu pionirsku službu. S punovremenom službom započeo je u avgustu 1950, nakon što se vratio s prisustvovanja ogromnom međunarodnom kongresu Jehovinih svedoka u Njujorku. Malo više od godinu dana kasnije, novembra 1951, tata je naimenovan za putujućeg nadglednika i počeo je da posećuje skupštine kako bi ih ohrabrio. U međuvremenu, u jesen 1949, bio sam pozvan da služim u kancelariji podružnice Jehovinih svedoka u Londonu, u Engleskoj.

Zatim je došao još jedan bogati blagoslov — tata i ja smo bili pozvani u 20. razred misionarske škole Gilead u Njujorku. Ovaj razred je krenuo u septembru 1952, i mi smo apsolvirali idućeg februara. Posle toga, služio sam u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, Njujork, dok je tata bio poslat u Indijanu kao putujući nadglednik.

Ceo 20. razred bio je zadržan da ne ode na svoje misionarske dodele kako bismo u julu mogli prisustvovati međunarodnom kongresu u Njujorku. Jako sam zavoleo jednu školsku drugaricu iz razreda, Kej Vitson, i odlučili smo da se venčamo. Dodeljeno nam je putujuće delo u Mičigenu, a onda dve godine kasnije, data nam je misionarska dodela u Severnoj Irskoj.

Međutim, baš kad je trebalo da otplovimo, Kej je otkrila da je trudna. Tako smo započeli jednu drugu dodelu, dodelu vaspitavanja jednog sina i tri kćerke da postanu uspešni punovremeni propovednici, baš kao što je mene moj otac poučio da budem. Novembra 1953, tata je otišao za Afriku, i 4. januara 1954, stigao je na svoju misionarsku dodelu u Južnoj Rodeziji (sada Zimbabve).

 Tata je imao mnogo toga da nauči — nov stil života, novi običaji, i novi ispiti vere. Ranije u 1954, na Južnu Rodeziju nisu puno uticali zapadnjački stilovi. Nakon jedne godine u kancelariji podružnice, tata je bio poslat u putujuće delo kao oblasni nadglednik. Ponovo je pozvan u kancelariju podružnice 1956. i tamo je služio do svoje smrti, 5. jula 1991. Video je kako broj osoblja podružnice raste od 5 u 1954. do više od 40, i broj objavitelja Kraljevstva od 9 000 do preko 18 000.

Tatine i mamine poslednje godine

Tata i mama se nikada nisu razveli. Nakon što je otišla iz Engleske, mama je neko vreme ostala u Kanadi a zatim se s Džonom preselila u Sjedinjene Američke Države. Nijedan od moje braće nije postao Svedok. Međutim, Svedoci su kontaktirali s mamom sredinom 1960-tih. U 1966, ona se preselila u Mombasu, u Keniji, gde je ponovo započela proučavanje. Ali sledeće godine doživela je nervni slom.

Moja braća Piter i Dejvid uredili su da ode za Englesku, gde je lečena. Oporavila se i ponovo počela da proučava sa Svedocima. Možete zamisliti radost mog oca kada mu je pisala da bi mu rekla kako treba da se krsti na kongresu u Londonu 1972. Moja žena i ja doleteli smo iz Sjedinjenih Američkih Država da bismo bili s njom u vreme njenog krštenja.

Iduće godine, došlo je vreme za tatin odmor, i kad je bio u Engleskoj, imao je tu radost da s mamom radi od kuće do kuće u propovedanju. Posle toga, došao je da poseti našu porodicu u Sjedinjenim Američkim Državama. Tata i mama su razgovarali o pomirenju, ali mu je ona rekla: „Dugo smo bili odvojeni. Bilo bi teško. Hajde da sačekamo do novog sveta, kad će sve biti u redu.“ Tako se tata vratio na svoju dodelu. Mamina bolest u Keniji ostavila je na njoj svoj trag, i na kraju je morala biti vezana za bolnicu, gde je i umrla 1985.

Godine 1986, tata se jako razboleo, pa smo ga moj brat Piter i ja posetili u njegovom domu u Zimbabveu. To ga je veoma ohrabrilo i izgledalo je kao da mu je dalo novu životnu snagu. Afrička braća nisu mogla biti bolja prema meni zato što sam Lesterov sin! Zaista, tatin primer je imao pozitivan uticaj na živote svih s kojima je dolazio u kontakt.

Sada sam i ja bolestan. Doktori mi kažu da ću još samo malo živeti. Kažu da imam amiloidozu, jednu retku i fatalnu bolest. Međutim, srećan sam što moja deca slede moj primer, kao što sam ja sledio primer mog vernog oca. Svi oni i dalje s nama lojalno služe Jehovi. Kakva je to uteha znati da bez obzira da li živimo ili umiremo, imamo sigurnu nadu da ćemo se zauvek radovati bogatim blagoslovima našeg nebeskog Oca punog ljubavi jer smo verno vršili njegovu volju! (Jevrejima 6:10) — Ispričao Majkl Dejvi. a

[Fusnota]

[Slika na 21. strani]

Levo: Moji roditelji s mojim starijim bratom i sa mnom

[Slika na 22. strani]

Bio sam u mogućnosti da Vinstonu Čerčilu opširno pričam o Božjem Kraljevstvu

[Izvor]

fotografija USAF

[Slika na 23. strani]

Moj otac, Lester, kratko pre svoje smrti

[Slika na 24. strani]

S mojom ženom, Kej