Moje bekstvo ka istini

Kad sam počeo da proučavam Bibliju s Jehovinim svedocima, bio sam odbegli zatvorenik. Uskoro sam se suočio s izazovom da prestanem lagati i počnem govoriti istinu.

BIO je novembar 1974, i ja sam bio pred višim sudom Pender Kauntija, u Severnoj Karolini, SAD. Optužbe su uključivale oružanu pljačku, nasrtaj sa smrtonosnim oružjem i vožnju od 145 kilometara na čas u zoni gde je dozvoljeno 55 kilometara na čas. Narednog meseca, kada sam imao samo 22 godine, bio sam proglašen krivim po svim optužbama i osuđen na 30 godina u Popravnom odeljenju Severne Karoline.

Odrastao sam u Njuarku, Nju Džersi. Iako je moj otac bio policajac, ja sam uvek svojim roditeljima pravio probleme. Proveo sam vreme u privremenim maloletničkim zatvorima, popravnim domovima, i jednom čak bio pritvoren baš u istoj stanici u kojoj je radio moj otac. Nikad neću zaboraviti batine koje sam od njega dobio te noći! Bile su dovoljne da skoro svakog drugog tinejdžera nateraju da promeni svoje navike — ali ne i mene.

Pobegao sam od kuće, provodeći noći kod jednog druga ili ostajući napolju na ulici. Konačno sam ponovo završio u zatvoru. Mama me je izvukla odatle, nasuprot tatinim željama. Moji stari, koji su imali još petoro druge dece, odlučili su da je možda vojska ono što mi je potrebno.

Prijavio sam se za vojsku, i različiti programi obuke stvarno su napravili promenu u mom ponašanju jedno vreme. Ali onda sam postao zavisan od droga, postajući rob heroina. Bio sam smešten u Fort Bragu, u Severnoj Karolini, i uskoro smo moji pajtaši i ja išli od grada do grada uzimajući ono što nam je bilo potrebno da bismo podržavali svoje navike. Priče o našim pljačkama bile su u novinama i na TV-u.

Uskoro su me vlasti uhvatile, i izrečena mi je 30-godišnja kazna koju sam spomenuo na početku. U zatvoru sam se godinama bunio protiv pravila i propisa ali sam konačno shvatio da samo sebi škodim. Zato sam pokušao da poštujem pravila u nadi da ću dobiti minimalan nadzor i da ću steći uslovno otpuštanje.

Sledećih deset godina u zatvoru, dobio sam minimalni nadzor, i ne dugo posle toga, postavljen sam na radni otpusni  program. To je značilo da sam mogao napustiti zatvor ujutro i vratiti se uveče samostalno. Jednog dana sam propustio da se vratim odmah posle rada, i bio sam skinut s programa. Međutim, još uvek mi je bilo dozvoljeno da imam minimalni nadzor.

Nakon što sam u zatvoru bio skoro 11 godina, moje šanse da uslovno izađem nisu izgledale mnogo obećavajuće. Jednog toplog jutra u avgustu 1985, dok sam bio van zatvora, prilika za bekstvo se sama pružila — da pobegnem neprimećen. Otišao sam do kuće jednog prijatelja koji je provodio vreme sa mnom u zatvoru. Nakon što sam se preko noći odmorio i presvukao odeću, on me je odvezao do grada Vašingtona, što je rastojanje od oko 400 kilometara.

Rešio sam da se nikada ne vratim u zatvor, što je značilo da treba da izbegavam bilo kakvu daljnju kriminalnu aktivnost. U prvo vreme prihvatio sam svakodnevni posao, bilo šta što sam mogao naći. Zatim sam našao posao u jednoj kompaniji elektrike. S vremenom, uspeo sam da nabavim uverenje o rođenju s drugačijim imenom — Derek Madžet. Moje ime, mesto rođenja, poreklo, porodica — sve o meni sada je bila laž. Osećao sam se sigurnim dokle god to niko nije znao. Živeo sam na ovaj način tri godine u Vašingtonu i okolini.

Srećem Jehovine svedoke

Jedne večeri, dva uredno obučena mladića došla su do mog stana. Govorili su mi o Bibliji, ostavili knjigu, i obećali da će ponovo svratiti. Međutim, preselio sam se u drugi stan i nikad ih ponovo nisam video. Zatim, jednog jutra pre posla, svratio sam na jedno mesto da popijem kafu i susreo dve žene koje su me upitale da li bih bio zainteresovan za časopis Kula stražara. Prihvatio sam jedan, i posle toga svakog jutra su me ove žene viđale i govorile o Bibliji.

Iako su razgovori uvek bili kratki, moj interes za ono što su te žene govorile rastao je do tačke da sam iščekivao svako jutro da bih video ove žene, Sintiju i Džanet. S vremenom, upoznao sam i druge Svedoke Jehove koji su rano ujutro propovedali. Pozvali su me da prisustvujem sastanku u Dvorani Kraljevstva. Bio sam pun zebnje, ali sam prihvatio.

Kad sam seo slušajući govor tog popodneva, bio je to prvi put što sam čuo stihove objašnjene na tako razumljiv način. Ostao sam na studiju Biblije uz korišćenje Kule stražare i otkrio da i ja mogu učestvovati odgovarajući na pitanja. Dao sam svoj prvi komentar, i posle sastanka složio se da imam biblijski studij s jednim od skupštinskih starešina.

Uskoro sam napredovao u spoznanju Biblije. I što je još važnije, cenio sam istine koje sam učio. Više nisam bio zadovoljan svojim životom. Počeo sam da se osećam krivim zbog laži koje sam rekao ovim ljudima koji su sada bili moji prijatelji. Nastavio sam da proučavam, razmišljajući kako ću moći da se provlačim dokle god niko ne bude znao istinu o meni. Ali tada je moj učitelj Biblije počeo da govori o učestvovanju u službi od kuće do kuće.

Otprilike u to vreme desilo se nešto što mi je stavilo do znanja da učestvovanje u službi, ili u bilo kojoj takvoj aktivnosti, ne dolazi u obzir ukoliko ne učinim nešto u vezi s mojom situacijom. Točio sam benzin u svoj auto kad mi se neko otpozadi približio i čvrsto mi zavrnuo ruke na leđa. Strah je prostrujao kroza me! Pomislio sam da su me vlasti konačno uhvatile. Kakvo olakšanje kad se pokazalo da je to bio moj bivši pajtaš iz zatvora! Ne znajući da sam pobegao, on me je stalno zvao mojim pravim imenom i zapitkivao svakakvim pitanjima.

Tako prestrašen nisam bio od dana mog bekstva. Ali tada me je to prodrmalo. Recimo da sam u službi od kuće do kuće i da je na vrata izašao neko ko je znao moj pravi identitet? Kako bih mogao izaći u Jehovinu službu i govoriti istinu kad živim u laži? Šta bi trebalo da uradim? Da nastavim da proučavam i živim u laži, ili da prekinem s proučavanjem i preselim se? To je bilo tako zbunjujuće da sam za neko vreme morao pobeći i razmisliti.

 Donošenje odluke

Krenuo sam na put. Ta duga mirna vožnja bila je baš ono što mi je trebalo da bih se opustio, razmišljao i zamolio Jehovu da mi pomogne da odlučim šta da radim. Odluku — da prestanem s laganjem i jednostavno kažem istinu — nisam doneo sve dok ponovo nisam bio na putu za Vašington. Ali to nije bilo tako lako uraditi. Pošto sam se dosta dobro upoznao sa Sintijom, poverio sam joj se. Ona je objasnila da treba da raščistim stvari pred Jehovom. Predložila je da razgovaram sa skupštinskim starešinama.

Znao sam da je u pravu, i složio sam se. Ali pošto nisam bio siguran šta bi zakonski trebalo da uradim, nazvao sam jednog lokalnog advokata i objasnio mu svoju situaciju. On me je posavetovao da stupim u kontakt s nekim advokatom u Severnoj Karolini, pošto bi on znao procedure za tu državu. Tako sam krenuo na put južno kako bih dobio informacije o nekom advokatu.

Kada sam stigao u Raleig, u Severnoj Karolini, odvezao sam se do zatvora, koji je lociran u jednoj od glavnih ulica. Zaustavio sam se, i samo sedeo i posmatrao visoku ogradu od bodljikave žice, naoružanu stražu u stražarskim kućicama i zatvorenike kako šetaju unaokolo unutar ograde. Ja sam takav zatvorenik bio 11 godina! Ovo nije bila laka odluka.

Pa ipak, uzeo sam telefonski imenik i odabrao jednog advokata. Nazvao sam ga i pružio mu iste informacije koje sam dao prvom advokatu s kojim sam razgovarao. Nije postavljao mnogo pitanja. Jednostavno mi je saopštio koliki je njegov honorar i da kada budem spreman treba da ga nazovem i da će on urediti sastanak. Kad sam se vratio u Vašington, otišao sam pravo kod mog učitelja Biblije.

On, njegova žena i njihova kćerka bili su mi kao porodica. Tako mi je te noći kad sam otišao u njihovu kuću trebalo malo vremena pre nego što sam mogao izustiti reči. Ali kad sam to učinio, osećao sam se lakše. Oni su, najblaže rečeno, bili zaprepašćeni. Ipak, kad su se oporavili od šoka, bili su vrlo saosećajni i puni podrške.

Sledeća stvar koju je trebalo da uradim bila je da nabavim novac za advokatov honorar i da odlučim kada ću se prijaviti. Odredio sam 1. mart 1989, što je bilo samo za nekoliko nedelja. Želeo sam da napustim posao i da uživam u poslednjim danima svoje slobode, ali nisam mogao jer mi je bio potreban novac da platim advokatu.

Udarilo me je kao ironija to što sam pobegao iz zatvora a sada štedim novac da  bih se vratio. Povremeno mi je na um dolazila pomisao da zaboravim na sve i odem. Ali 1. mart je prebrzo došao. Moj učitelj i još jedan od njegovih studenata Biblije pravili su mi društvo do Raleiga. Otišli smo do advokatove kancelarije i razgovarali o optužbama zbog kojih sam bio poslat u zatvor, o dužini moje kazne i o tome zašto želim da se prijavim. Advokat je zatim nazvao kancelariju sudije za prekršaje radi informacija o tome kuda bi trebalo da odem. Saznao je bi sudija za prekršaje mogao odmah da me vrati nazad u zatvor.

Nisam planirao da se tako brzo vratim. Mislio sam da ćemo samo razgovarati s advokatom a da ću se sutra prijaviti. Ali sada, s donesenom odlukom, nas četvoro smo se mirno dovezli do zatvora. Sećam se kako sam u sebi mislio, ’Da li se ovo stvarno dešava?‘ Sledeća stvar koju pamtim je da smo bili na ulaznim vratima i da smo slušali kako advokat objašnjava stražaru ko sam ja.

Ponovo u zatvoru

Kad se kapija otvorila, znao sam da je vreme da se kaže do viđenja. Advokat i ja smo se rukovali. Onda smo se moj učitelj, moj sustudent i ja zagrlili. Čim sam bio s one strane kapije, stavljene su mi lisice na ruke i odveden sam do mesta gde mi je uzeta moja lična odeća u zamenu za zatvorsku uniformu. Dobio sam zatvorski broj 21052-OS, onaj isti koji sam imao ranije.

Ovaj zatvor je bio jedinica minimalne sigurnosti, tako da su me u roku od jednog sata odveli u zatvor maksimalne sigurnosti. Dozvoljeno mi je bilo jedino da zadržim moju Bibliju i knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. Smestili su me među zatvorsku populaciju gde sam prepoznavao ljude koje sam poznavao godinama. Oni su pretpostavljali da su me uhvatili, ali kad sam objasnio da sam se vratio dobrovoljno jer sam želeo da postanem Jehovin svedok, svi su rekli da je to najgluplja stvar koju su ikada čuli.

Jedna od poslednjih stvari koje mi je rekao moj učitelj bila je: „Nikad nemoj prestati da proučavaš.“ Tako je većina mog vremena bila potrošena na čitanje Biblije, moje knjige Zauvek da živiš, i pisanje pisama prijateljima nazad kući koji su znali šta mi se desilo. Među Svedocima kojima sam pisao bili su i Džerom i njegova žena Arlin. Moje pismo je bilo kratko, samo nekoliko reči zahvale i izrazi o tome šta mislim o vremenu koje sam proveo u društvu Jehovinih svedoka.

Uskoro sam primio pismo od Džeroma koji je tražio dozvolu da upotrebi moje pismo u jednom govoru koji je trebalo da održi na pokrajinskom sastanku Jehovinih svedoka. Složio sam se, ali nisam imao ikakve predstave o posledicama. Samo je nekoliko Svedoka znalo o mojoj prošlosti. Kakvo je, dakle, bilo iznenađenje za mnoge kada je Džerom, nakon što je pročitao moje pismo i objavio moje pravo ime, Brajan E. Garner, rekao: „Alijas Derek Madžet!“ Zatim je na mene došao red da budem iznenađen. Pisma ohrabrenja počela su da naviru od braće i sestara — ne samo onih iz Petvort skupštine gde sam dolazio na sastanke već isto tako i od osoba iz drugih skupština.

Uskoro sam premešten iz Centralnog zatvora u jedinicu srednje sigurnosti, u Lilingtonu, u Severnoj Karolini. Čim sam se smestio, raspitao sam se o religioznim službama. Na moju radost saznao sam da svake srede uveče Jehovini svedoci održavaju sastanke u zatvorskim učionicama. Nikada neću zaboraviti ljubav koju su mi pokazali, podršku koju su mi pružili i napore koje su činili da bi pomogli ne  samo meni već bilo kome ko je želeo da upozna biblijske istine u tom zatvoru. Nakon što je saznao da sam ranije proučavao, jedan od starešina koji je vodio sastanke u zatvoru odmah je nastavio proučavanje sa mnom tamo gde sam prestao.

Razmatranje uslovnog otpuštanja

Prošlo je nekoliko meseci, a onda se čuo glas da treba da se sastanem s odborom za uslovno otpuštanje. Iako sam pobegao i tek se nedavno vratio, zakon je zahtevao da budem izveden pred odbor za uslovno otpuštanje radi ponovnog razmatranja ili u najmanju ruku da čujem da su razmatrali moj slučaj. Mojim prijateljima sam stavio do znanja da će uslovno otpuštanje biti razmatrano. Ponovo su pisma počela da naviru, ne k meni, već ka odboru za uslovno otpuštanje.

Oktobra 1989, obavešten sam od odbora za uslovno otpuštanje da će se moj slučaj ponovo razmatrati. Bio sam uzbuđen. Ali na dan kad je trebalo da članovi odbora dođu, nijedan se nije pojavio. Niti je bilo reči o tome kada će doći. Bio sam veoma razočaran, ali nisam popuštao u svojim molitvama Jehovi. Nekoliko nedelja kasnije, 8. novembra, dva druga čoveka i ja obavešteni smo da su članovi odbora za uslovno otpuštanje u zatvoru i da ću ja biti prvi pozvan.

Čim sam ušao u kancelariju, primetio sam dve fascikle popunjene papirima. Jedna je bila moj dosije još od 1974. Šta je druga sadržala nisam bio siguran. Nakon što su sa mnom prodiskutovali neke stvari u vezi s mojim slučajem, jedan član odbora za uslovno otpuštanje otvorio je drugu fasciklu. U njoj su bile desetine pisama napisanih u moju korist. Komitet je želeo da zna kako sam upoznao toliko mnogo ljudi nakon što sam pobegao iz zatvora. Zato sam ukratko ispričao moje iskustvo s Jehovinim svedocima. Onda su me zamolili da izađem napolje.

Sloboda i novi život

Kada su me pozvali natrag, obavestili su me da je odbor glasao u korist „trenutnog uslovnog otpuštanja“. Bio sam izvan sebe od radosti. Nakon samo devet meseci u zatvoru, trebalo je da budem oslobođen! Bilo je potrebno izvesno vreme da bi se završio posao oko papira, tako da sam 22. novembra 1989. išetao — ovog puta nisam morao bežati — iz zatvora.

Dana 27. oktobra 1990, manje od godinu dana posle mog otpuštanja, simbolizovao sam moje predanje Jehovi krštenjem u vodi. Sada srećno služim Jehovi u Vašingtonu, kao sluga pomoćnik. Dana 27. juna 1992. godine Sintija Adams i ja ujedinili smo se u braku.

Zahvaljujem Jehovi, mojoj ženi i njenoj porodici, i svoj braći i svim sestrama što su mi pomogli da postanem deo takve svetske organizacije pune ljubavi. Ispričao Brajan E. Garner

[Slika na 23. strani]

Zatvor u kom sam proveo 11 dugih godina

[Slika na 25. strani]

S mojom ženom, Sintijom