Muževi i žene — da li stvarno drugačije razgovaraju?

SAMO pretpostavimo da je Vlada vukući noge došao u Bobanovu kancelariju, a da su mu se ramena primetno sagibala pod teretom njegovih briga. Boban je blago pogledao svog prijatelja i sačekao da progovori. „Ne znam da li mogu da sklopim ovaj ugovor“, uzdahnuo je Vlada. „Ima toliko nepredviđenih prepreka, a glavna kancelarija me stvarno pritiska.“ „Što se brineš Vlado?“ upitao je Boban poverljivo. „Ti znaš da si najbolji čovek za taj posao, a i oni to takođe znaju. Samo ti iskoristi svojih pet minuta. Misliš da to nije dobro? Pa, baš prošlog meseca...“ Boban je prepričao smešne detalje njegovog vlastitog malog fijaska i ubrzo je njegov prijatelj otišao iz kancelarije smejući se, olakšan. Bobanu je bilo drago da pomogne.

I takođe pretpostavimo da je Boban, kada je stigao kući tog popodneva, mogao odmah primetiti da je i njegova žena, Ana, takođe uzrujana. On je pozdravi s naročitom veselošću i zatim pričeka na nju da kaže šta ima na umu. Nakon napete, kamene tišine, ona prasnu: „Ne mogu to više da podnesem! Ovaj novi šef je tiranin!“ Boban je povuče da sedne, zagrli je, i reče: „Mila, nemoj biti toliko uzrujana. Vidi, to je samo posao. Šefovi su takvi. Trebalo je da čuješ mog kako se danas izderavao. Ipak, ako je to previše za tebe, jednostavno daj otkaz.“

„Tebe uopšte nije briga kako se osećam!“ odvrati brzo Ana. „Ti me nikad ne saslušaš! Ne mogu da dam otkaz! Ti ne donosiš kući dovoljno para!“ Ona pobeže u spavaću sobu da bi se dobro isplakala. Boban stoji u šoku ispred zatvorenih vrata, pitajući se šta to bi. Otkuda tako suprotne reakcije na Bobanove reči utehe?

Da li je to zbog jaza polova?

Neke osobe bi tu razliku u ovim ilustracijama pripisale jednoj jednostavnoj činjenici: Vlada je muškarac; Ana je žena.  Lingvistički istraživači veruju da su komunikacione poteškoće u braku česte radi pola. Tako knjige kao što su Ti jednostavno ne razumeš (You Just Don’t Understand) i Muškarci su s Marsa, žene s Venere (Men Are From Mars, Women Are From Venus) unapređuju teoriju da muškarci i žene, iako govore istim jezikom, imaju osobeno različite stilove komuniciranja.

Neosporno je da kada je Jehova stvorio ženu od čoveka, ona nije bila samo jedan neznatno promenjen model. Čovek i žena su vrlo tanano i brižljivo osmišljeni kako bi jedno drugo nadopunjavali — fizički, emocionalno, mentalno, duhovno. Na ove urođene razlike dodajte kompleksnost individualnog vaspitanja i životnog iskustva, i uobličavanje ljudi kulturom, okolinom i društvenim pogledima na to šta je muževno a šta ženstveno. Zbog ovih uticaja, može biti moguće odrediti izvesne šablone načina kako muškarci i žene komuniciraju. Ali iluzoran „tipičan muškarac“ ili „tipična žena“ može postojati samo na stranama psiholoških knjiga.

Žene su tipično dobro poznate po svojoj osetljivosti, pa ipak mnogi muškarci su izvanredno nežni u svom ophođenju s ljudima. Logično razmišljanje se više može pripisati muškarcima, a ipak žene često imaju trezven, analitički uvid. Dakle mada je nemoguće bilo koju osobinu označiti isključivo muškom ili striktno ženskom, jedna stvar je sigurna: Uvid u perspektivu drugoga može značiti razliku između miroljubive koegzistencije i otvorenog rata, i to naročito u braku.

Svakodnevni izazov muško-ženske komunikacije u braku je silan. Mnogi pronicljivi muževi mogu posvedočiti kako varljivo jednostavno pitanje „Kako ti se sviđa moja nova frizura?“ može biti nabijeno opasnostima. Mnoge taktične žene nauče da se klone da uvek iznova pitaju, „Zašto jednostavno ne pitaš za pravac?“ kad njihovi muževi zalutaju dok putuju. Radije nego da omalovažavaju naizgledne osobenosti supružnika i tvrdoglavo se drže svojih sopstvenih jer „ja sam takav“, partneri puni ljubavi gledaju ispod površine. To nije neko hladno nadziranje stila međusobnog komuniciranja već jedan topao dugi pogled u srce i misli onog drugog.

Kako je svaka osoba jedinstvena, isto tako je to i svako stapanje dve individue u braku. Prava usklađenost umova i srcâ nije nikakva slučajnost već, radi naše nesavršene ljudske prirode ona zahteva naporan rad. Na primer, tako je lako pretpostaviti da drugi gledaju na stvari isto kao i mi. Mi često zadovoljavamo potrebe drugih na način na koji bismo želeli da oni zadovolje naše, pokušavajući možda da sledimo Zlatno pravilo, „Sve što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima“ (Matej 7:12). Međutim, Isus nije mislio da ono što vi želite treba da bude dovoljno dobro i za druge. Umesto toga, vi biste voleli kad bi vam drugi pružali ono što je vama potrebno ili što želite. Dakle, vi treba da pružate ono što njima treba. Ovo je naročito važno u braku, jer se svaki zavetovao da će izlaziti u susret potrebama svog supružnika u što potpunijoj meri.

 Ana i Boban su dali takav zavet. I njihova bračna veza od dve godine jeste jedna srećna veza. Međutim, iako oni misle da se međusobno dosta dobro poznaju, ponekad iskrsavaju situacije koje otkrivaju komunikacioni ponor što zjapi i koji dobre namere same ne mogu premostiti. „Srce mudroga čini da njegova usta pokazuju uvid“, kažu Poslovice 16:23 (NW). Da, uvid u komunikaciju jeste taj potrebni ključ. Hajde da vidimo koja vrata on otvara za Bobana i Anu.

Gledište jednog muškarca

Boban krstari jednim takmičarskim svetom gde svaki čovek mora zauzeti svoje mesto u društvenom poretku, bilo ono podređeno ili nadređeno u datoj situaciji. Komunikacija mu služi da utvrdi svoju poziciju, kompetentnost, stručnost ili vrednost. Njegova nezavisnost mu je dragocena. Tako kad mu se na zahtevan način daju naređenja, Boban zapaža kako se opire. Ta prikrivena poruka „Ne izvršavaš svoj posao“ prouzrokuje da se pobuni, čak i ako je zahtev logičan.

Boban u osnovi govori da bi razmenio informacije. On voli da priča o činjenicama, idejama i novim stvarima koje saznaje.

Kada sluša, Boban retko prekida govornika, čak i malim odzivima, kao što su „aha, da“, zato što apsorbuje informacije. Ali ako se ne slaže, on neće oklevati da to i kaže, naročito prijatelju. To pokazuje da je zainteresovan za ono što njegov prijatelj ima da kaže, pretresajući sve mogućnosti.

Ako Boban ima neki problem, on više voli da sam pronađe neko rešenje. Zato se može povući od svakog i od svega drugog. Ili može gledati da se nekom razonodom opusti kako bi privremeno zaboravio na svoj teški problem. On će o njemu pričati samo ako traži savet.

Ako kod Bobana dođe neki čovek s problemom kao što je to Vlada učinio, Boban shvata da je njegov zadatak da pomogne, pazeći da ne izazove da se njegov prijatelj oseća nesposobnim. On će obično podeliti neke svoje nedaće, uz savet kako se njegov prijatelj ne bi osećao da je sam.

Boban voli da učestvuje u aktivnostima s prijateljima. Za njega drugarstvo znači obavljati stvari zajedno.

Dom je za Bobana utočište od arene, mesto gde više ne mora da govori da bi se dokazao, mesto gde je prihvaćen, gde mu veruju, gde je voljen i cenjen. Čak i u tom slučaju, Boban povremeno utvrđuje da mu je potrebna usamljenost. To ne mora imati nikakve veze s Anom ili s bilo čim što ona radi. Njemu je jednostavno potrebno izvesno vreme da je sam. Boban utvrđuje da mu je teško da svojoj ženi otkrije svoje strahove, nesigurnosti i bolove. On ne želi da ona brine. Njegova dužnost je da brine o njoj i da je štiti, i potrebno mu je da mu Ana poveri da to čini. I mada Boban želi podršku, on ne želi sažaljenje. Ono čini da se oseća nesposobnim ili beskorisnim.

Perspektiva jedne žene

Ana sebe vidi kao individuu u svetu društvenih kontakata s drugima. Za nju je važno da se veze ovih odnosa uspostave i  ojačaju. Razgovor je jedan bitan način da se stvori i potvrdi prisnost.

Zavisnost je za Anu prirodna. Ona se oseća voljenom ako Boban sazna njena gledišta pre donošenja odluke, iako ona želi da on preuzme vođstvo. Kada ona mora da donese neku odluku, ona voli da se posavetuje sa svojim mužem, ne neophodno zato da bi joj on rekao šta da uradi, već kako bi pokazala svoju bliskost k njemu i oslanjanje na njega.

Za Anu je veoma teško da otvoreno govori i kaže da joj je nešto potrebno. Ona ne želi da Bobanu prigovara ili da ga navede da misli kako je ona nesrećna. Umesto toga, ona čeka da bude primećena ili daje nagoveštaje.

Kad Ana govori, nju zanimaju mali detalji i postavlja mnoga pitanja. To je prirodno radi njene osetljivosti na ljude i odnose i jakog interesa za njih.

Kad Ana sluša, ona u reči govornika stavlja znake interpunkcije uzvicima, odobravanjima ili pitanjima, kako bi pokazala da ga prati i zanima se za ono što on ili ona ima da kaže.

Ona se svojski trudi kako bi intuitivno znala šta ljudima treba. Pružanje pomoći a da nije zatražena jeste izvanredan način da se pokaže ljubav. Ona naročito želi da pomogne svom mužu da raste i napreduje.

Kad Ana ima neki problem, ona se može osećati savladanom. Ona mora govoriti, ne toliko da bi tražila rešenje, već da bi izrazila svoja osećanja. Njoj je potrebno da zna kako neko razume i brine. Kad su njene emocije uzrujane, Ana pravi preterane, dramatične izjave. Ona ne misli doslovno kad kaže: „Ti me nikad ne saslušaš!“

Anina najbolja prijateljica iz detinjstva nije ona s kojom je obavljala stvari već ona s kojom je razgovarala o svemu. Tako u braku ona nije ni približno toliko zainteresovana za spoljne aktivnosti koliko za slušača koji se poistovećuje, s kim ona može da podeli svoja osećanja.

Dom je mesto gde Ana može da priča a da ne bude prosuđivana. Ona ne okleva da Bobanu otkrije svoje strahove i nedaće. Ako joj je potrebna pomoć, ona se ne stidi da to prizna, jer se uzda da je tu njen muž i da je dovoljno zainteresovan da sluša.

Ana se obično oseća voljenom i sigurnom u svom braku. Ali povremeno, bez ikakvog očiglednog razloga, ona počinje da se oseća nesigurnom i nevoljenom i hitno joj je potrebno ponovno uveravanje i zajedništvo.

Da, Boban i Ana, nadopune jedno drugog, prilično su različiti. Te razlike između njih stvaraju potencijal za ozbiljne nesporazume, iako oboje mogu imati najbolje namere da budu puni ljubavi i da pružaju podršku. Kad bismo mogli čuti kako svako od njih gleda na gornju situaciju, šta bi oni rekli?

Šta su oni videli svojim sopstvenim očima

„Onog trenutka kad sam kročio kroz vrata, mogao sam videti da je Ana uzrujana“, kazao bi Boban. „Pretpostavljao sam da će mi, kada bude spremna, reći zašto. Problem meni nije izgledao tako značajan. Mislio sam da ako bih joj samo pomogao da uvidi kako nije potrebno da bude toliko uzrujana i kako je rešenje jednostavno, da bi se ona bolje osećala. To je zaista bolelo kad je, nakon što sam je saslušao, rekla, ’Ti me nikad ne saslušaš!‘ Osećao sam se kao da mene krivi za svu svoju frustraciju!“

„Ceo dan je bio jedna velika katastrofa“, objasnila bi Ana. „Znala sam da to nije bila Bobanova krivica. Ali kad je ušao sav veseo, osećala sam se kao da ignoriše činjenicu da sam uzrujana. Zašto me nije pitao šta nije u redu? Kad sam mu izložila problem, on je u osnovi rekao da sam luckasta, i da je čitava stvar nevažna. Umesto da kaže da je razumeo kako sam se osećala, Boban, serviser, rekao mi je kako da sredim problem. Ja nisam želela rešenja, želela sam saosećanje!“

Nasuprot spoljašnjem izgledu ove privremene nesloge, Boban i Ana se mnogo vole. Kakvi uvidi će im pomoći da tu ljubav jasno izraze?

 Gledanje očima drugoga

Boban je smatrao da bi bilo nametljivo da Anu pita šta nije u redu, pa je prirodno učinio za nju ono što bi on želeo da drugi učine za njega. On je čekao na nju da se otvori i kaže. Sada je Ana bila uzrujana ne samo zbog problema već i radi činjenice da Boban izgleda ignoriše njenu molbu za njegovu podršku. Ona njegovo ćutanje nije videla kao gest nežnog poštovanja — ona ga je videla kao nezainteresovanost. Kad je Ana konačno govorila, Boban ju je slušao bez prekida. Ali ona se osećala da on u stvari ne čuje njena osećanja. Zatim je on pružio, ne saosećanje, već jedno rešenje. To je njoj reklo: ’Tvoja osećanja nisu ispravna; ti preterano reaguješ. Vidi kako je lako rešiti taj problemčić?‘

Kako bi stvari bile drukčije da je svako bio u stanju da sagleda stvari s tačke gledišta drugoga! Moglo je ići ovako:

Boban dolazi kući i nalazi Anu uzrujanu. „Dušo, šta nije u redu?“ pita on nežno. Suze počinju da teku, a reči samo ispadaju. Ana ne kaže, „Za sve si ti kriv!“, niti indirektno ukazuje kako Boban ne čini dovoljno. Boban je drži uza se i pažljivo sluša. Kad završi, on kaže: „Žao mi je što se loše osećaš. Shvatam zašto si toliko uzrujana.“ Ana odvraća: „Puno ti hvala što si me saslušao. Mnogo se bolje osećam kad znam da me razumeš“

Žalosno je što mnogi parovi, umesto da reše svoje nesuglasice, jednostavno izaberu da svoj brak okončaju razvodom. Nedostatak komunikacije je taj razbojnik što upropaštava mnoge domove. Eksplodiraju svađe koje potresaju same temelje braka. Kako se to dešava? Sledeći članak govori kako se to dešava i kako to izbeći.